Zdravstvena zaštita stoke sve do prvih veterinara bila je ostavljena samim stočarima, odnosno grla su bila prepuštena sama sebi, da prebole ili uginu uz komentar: „Nek’ ide na njegovu glavu!“

Masovne bolesti „rednje“ bile su česte kod stoke, naročito kuga kod svinja i živine, a šap i slinavka kod goveda. Uginula stoka je kradom zakopavana u dvorištima i obično je polivana krečom da se ne oseti neprijatan miris.

Uglavnom, postojala je mogućnost širenja zaraznog obolenja i na čobane (zli prišt).

Po rasformiranju sreske veterinarske stanice, odnosno bivše opštinske veterinarske stanice, maja 1955. godine formirana je u Resniku prva veterinarska ambulanta. Za njen rad najpre su adaptirane prostorije u blizini Železničke stanice u Resniku, a kasnije usred sela.

Prvi veterinar je bio Cvetko Jordanov, nekadašnji učitelj koji je naknadno školovan za doktora veterinarske medicine. Ostao je upamćen kao dr Bugarin. Bio je učitelj u jednom selu blizu Varne, gde mu je jedan događaj promenio životno opredelenje. Naime, povukao je dečaka za kosu zato što nije doneo domaći zadatak. Otac dečakov je bio žandarm. Na osnovu optužbe, kao „komunistu“ nameravali su da ga pošalju na službu u jedno selo nedaleko od turske granice. Odlučio je da nipošto ne prihvati premeštaj. Imao je nešto ušteđevine i razmišljao kuda da krene. I dok je u mislima gledao kroz prozor, video je kočijaša kako vozi ugalj i bičem udara konja. Životinja se propinjala, a kočijaš sve jače šibao dok konj nije jurnuo. Kad su izašli uz breg i ugalj bio istovaren, kočijaš je otišao u kafanu, a konju kupio zob, napunio mu zobnicu i pomilovao ga po glavi: „Jedi, druškane, a onda se odmaraj. Sutra ćemo ponovo.“ Znači, životinja nema šanse da se naljuti, i ako to i čini, nju niko ne razume.

Jordanovu se istog trenutka rodila ideja – postaće veterinar, lečiće životinje. Spakovao se i otišao na studije veterine u Zagreb. Diplomirao je veterinu, a onda je izbio rat. Lečio je konje u svim postojećim vojskama. Odlučio je da umre u Jugoslaviji. Poživeo je gotovo sto leta. S obzirom na to da se nije ženio i da mu je struka bila život, provodio je gotovo ceo dan, a nekad i noć, u štalama uz svoje pacijente. Pošto nije vozio kola, on je u kožnom mantilu i sa kožnom kapom, od koje se nije odvajao ni leti ni zimi, krstario od sela do sela, preko njiva i livada. Domaćini i danas ponavljaju njegovu rečenicu: „Da l’ gu jede pacijent?“

U ambulanti u Resniku od 1965. do 1980. godine radio je i dr vet. med. Milan M. Đorđević. U to vreme ambulanta se nalazila u centru sela, prekoputa benzinske pumpe. U zgradi su delili prostor Moma iz pošte, veterinar Milan i dr Voja Maksimović, dugogodišnji ginekolog Doma zdravlja u Rakovici, u to vreme doktor opšte prakse.

S obzirom na to da nisu imali telefone, ovaj nerazdvojni trio se u to doba dozivao na „čašicu“ razgovora lupajući u zid svog komšije i time ga obaveštavao da je „čašica“, tj. kafa već uveliko pristavljena.

Svoju ljubav prema struci, a još više prema selu i vrednim čestitim domaćinima, doktor Milan je preneo na svog sina, dr vet. med. Marka M. Đorđevića koji nastavlja rad u ambulanti u Resniku. Ambulanta Resnik je u to vreme pripadala Gradskom stočarsko-veterinarskom centru i pokrivala je i teren Kijeva, Kneževca i Rušnja.

Danas teritoriju Opštine Rakovica pokriva Veterinarska ustanova Beograd, kao i više privatnih veterinarskih stanica i ambulanti koje se bave pretežno malom praksom (preventiva i terapija pasa i mačaka).