U Beogradu je 23. marta 1972. teškoj zaraznoj bolesti, koja je pretila celoj tadašljoj SFR Jugoslaviji, podlegla i Dušica Spasić iz Resnika. Mlada, požrtvovana medicinska sestra imala je samo 23 godine, a rođena je u Beogradu 1949. godine od oca Milana i majke Dobrile (koja je preminula 2014. godine), dok je Dušičin otac umro u toku NATO agresije na našu zemlju 1999. godine.

Po završetku srednje medicinske škole odmah je dobila posao, a kao odlična učenica, vredna i pedantna, bila je zapažena i od načelnika odeljenja, profesora Glišića koji je tada radio na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu. Dušica je radila na Hirurškom odeljenju i ubrzo po zaposlenju uočena je kao požrtvovana i krajnje odgovorna sestra.

Obavljajući redovne poslove, dobila je nalog da stavi sondu pacijentu koji je iz Novog Pazara bio upućen najpre u Čačak, a zatim hitno prevezen u Beograd. Pacijent je primljen sa sumnjom alergije na penicilin, kao i zbog hematemeze (povraćanja krvi); gušio se i imao osip po koži. Kontakt sa obolelim je bio koban; bio je to izvor zaraze vrlo teške bolesti. Kao dete Dušica je bila vakcinisana, ali se nijedna vakcina, na žalost, nije primila, što znači da je pokojna mlada sestra imala oslabljen imunitet i sklonost infekcijama i zarazama.

Bio je ponedeljak kada je došla s posla. Požalila se na jake bolove u predelu krsta sumnjajući da se pokrenuo kamen u bubregu. Neko od članova porodice pozvao je neodložnu pomoć iz Doma zdravlja. Pošto je trpela snažne bolove, dok su čekali lekara ponudio se jedan komšija da je odveze do klinike. Negde kod groblja u Resniku sreli su u terenskom vozilu dr Ranka Borkovačkog i on je preuzeo Dušicu. Odvezao ju je do ambulante u Resniku da joj ukaže prvu pomoć, ali Dušica zbog otežanog hoda i sve većih bolova nije mogla da se popne na sprat do opšte medicine, pa joj je na dečjem odelenju sestra Ljilja dala ampuliranu terapiju baralgina. U utorak je otišla na posao, a u četvrtak umrla. Od članova porodice niko nije znao za njenu smrt.

Međutim, stravičan prizor i za stanovništvo i za medicinsko osoblje bio je kada su se pojavili neki ljudi uniformisani kao kosmonauti u pratnji policije. Nekoga su sahranili na Resničkom groblju munjevitom brzinom u belom metalnom sanduku. Potom su iz Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja došli neki ljudi i saopštili porodici Spasić da ne smeju da izlaze iz kuće ni do obližnje prodavnice. Kada se saznalo da je Dušica Spasić prva žrtva Variole, automatski je proglašeno vanredno stanje. Otpočela je vakcinacija stanovništva, smenjivale su se medicinske ekipe od ujutru do kasnih večernjih sati, bez odmora i pauze, pa je i hrana sklonjena između prozora često bila neupotrebljiva.

Otvarali su užurbano karantine, a i svi članovi porodice Spasić bili su u karantinu koji se nalazio u hotelu „Nacional“ na Novom Beogradu. U karantinu su proveli tri nedelje, a da uopšte nisu saznali da je Dušica u međuvremenu umrla. Po izlasku iz karantina pozvani su roditelji da dođu u motel „Hiljadu ruža“ i preuzmu njene stvari. Takođe, medicinsko osoblje koje je bilo u kontaktu sa Dušicom, dr Borkovački i medicinske sestre proveli su par nedelja u karantinu.

Naknadno je vršena dezinfekcija prostorija i sanitetskog vozila, a nije poznato da li je još neko podlegao varioli u Čačku ili Novom Pazaru.

Ispitivači opake bolesti tvrde da nisu pronašli nijednu umrlicu Dušice Spasić ni u Opštini Rakovica, niti u Opštini Voždovac. Međutim, prirodno crna, kovrdžave kose devojka, vaspitana i dostojanstvena, ostala je da živi u srcima najmilijih, njenih meštana i ostalih građana čitave zemlje koji se sećaju tih teških dana.

Izlivena je bista sa njenim likom i stoji kao podsetnik u prostorijama Kliničkog centra Beograd, kao i na spomen-ploči njene večne kuće u Resniku.

Kao žrtva Variole Dušica Spasić je posthumno odlikovana Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima. Svake godine najboljoj medicinskoj sestri dodeljuje se priznanje „Dušica Spasić“ sa bistom. U njenu čast snimljen je igrani film, a jedna ulica u Resniku od pre desetak godina nosi ime rano preminule Dušice Spasić. Inače, Dušica je zaova dr Olge Spasić i jedina sestra Olginog supruga Slobodana Spasića. Olga se seća da je 4. marta 1972. prešla da živi kod svog supruga, da su četiri dana kasnije bili na večeri sa Dušicom i da je, nažalost, Dušica preminula 23. marta 1972. godine.

Tih teških dana i tužnih događaja, brzih i neizvesnih kao na filmskoj traci, seća se i Milanka (Milojević) Tomić, koja kaže: „Još uvek pred očima vidim sliku te zagonetne sahrane. Bila sam sedmi razred i sećam se da smo imali čas fizike kod razrednog starešine, sada pokojnog Zorana Baltića. Učionica je bila na spratu do ulice s pogledom na groblje. Nastavnik je primetio neobično dešavanje i galamu na ulici, ustao i začuđeno seo. Ništa nije komentarisao, a mi, radoznala deca, brzo smo skočili da vidimo o čemu se radi. Milicija je zaustavila saobraćaj, a na ulazu u groblje motali su se neki ljudi nikad viđeni, specifično obučeni kao kosmonauti i umotanih glava. Proneli su kovčeg metalni i nekog sahranili, munjevitom brzinom, a onda otišli. Niko nije ništa znao, moglo se samo pretpostavljati. A onda je krenulo pelcovanje svih učenika.“

Tog nemilog događaja sa vidnim uzbuđenjem seća se Ljubinko Mitke Mitrović koji nam je ispričao ovo:

„ Ja se ne sećam tačnog datuma Dušičine sahrane, ali se dobro sećam kraja marta 1972. godine i zbivanja tih dana. Bio sam zaposlen u Mesnoj zajednici „Resnik“, i tog jutra sam se sa Živoradom Vićentijevićem, sekretarom Mesne zajednice, i Radovanom Miljkovićem, referentom vodovoda, nalazio u kancelariji Mesne zajednice kada su negde oko 8 časova ušla tri milicionera. Po činovima koje su imali, zaključio sam da su visoko rangirani u milicijskoj hijerarhiji. Odmah po ulasku jedan od njih je seo za sto sekretara Mesne zajednice, gde se nalazio telefon, i rekao nam da kada zazvoni telefon moramo da izađemo u hodnik dok on bude kontaktirao sa sagovornikom. Kada on završi razgovor, tek tada možemo ući u kancelariju. Takođe je rekao da sve stranke koje dođu u Mesnu zajednicu vraćamo i da Mesna zajednica toga dana ne radi.

Vratio sam se u svoju kancelariju, a sa njima su ostali Raka i Žira. Žiru su poslali da pronađe ljude koji će na Resničkom groblju iskopati raku, jer će u nju biti sahranjena neka starica iz Beograda koja inače nema rodbinu. Nešto nam je to bilo sumnjivo, ali nismo smeli da postavimo nikakvo pitanje. Oko jedan sat posle podne u moju kancelariju je ušao Radovan Miljković i pitao me da li poznajem Dušicu Spasić iz ulice Delovi. Pošto sam u to vreme poznavao svaku porodicu u Resniku, odgovorio sam mu da u toj ulici ne postoji Dušica Spasić, već da ona živi sa roditeljima u tadašnjoj ulici Aleksandra Vojinovića. Pitao sam ga: „Da nije …“ Odgovorio mi je: „Jeste, ali o tome ne smeš da pričaš ni rođenoj majci“. U tom trenutku sam osetio stezanje u grudima i knedlu u grlu, jer mi je Dušica školska drugarica, sedeli smo u istoj klupi. Bila je predivna devojčica, tiha, mirna, odličan đak, veoma poslušna i često me je tiho umirivala kada napravim neki nestašluk.

Negde između 3 i 4 sata posle podne otišao sam do groblja gde se okupila veća grupa ljudi; samu sahranu ne bih prepričavao. To je uradila Milanka u svom sećanju. Samo bih napomenuo da su prisutni u masi najcrnjim mogućim kletvama proklinjali Žiru Vićentijevića, a ja sam jedini u toj masi znao pravu istinu. Tri ili četiri dana posle Dušičine sahrane kupljen je venac i nas dvadesetak omladinaca odnelo ga je na Dušičin grob, koji smo poznali po svežoj humci, a koji je bio bez ikakvog obeležja.

Pričajući ovo sećanje, razgovarao sam sa Dušičinim bratom Slobodanom, koji nije znao da nam kaže tačan datum sahrane, niti ga porodica zna, jer ni u jednoj ustanovi ne postoji trag o njenoj smrti, tako da porodica nema nikakav dokument o njenoj smrti. Neka počiva među anđelima, jer i sama je bila anđeo!“