Resnik, selo sa malim brojem domaćinstava, uglavnom meštana, bio je oaza relativno zdravog života sve do balkanskih ratova. Ljudi su mnogo radili na svojim gazdinstvima i obezbeđivali ishranu svojim radom. Život seljaka je bio težak, jer su radili od jutra do mraka, po kiši, snegu i visokim temperaturama. Tržišne viškove svojih poljoprivrednih proizvoda teško je bilo prodati i zaraditi koji dinar, pošto su morali na obramici da prenose teške torbe i dugo pešače do voza, kojim su odlazili na beogradske pijace. Na mnoge zdravstvene tegobe, kao posledice napornog rada i životnih prilika, nisu obraćali naročitu pažnju, sve zbog brojnih obaveza na svojim imanjima. Nerado su odlazili kod lekara, osim u krajnjoj nuždi. Stanovnici Resnika nisu imali svoju ambulantu, lekari su im u to vreme bili daleko od mesta stanovanja.

O zdravstvenim prilikama koje su vladale u prošlim vremenima gotovo da nema pisanih podataka. Iz priča starih ljudi može se zaključiti da su porodice imale više dece, bile su brojnije porodične zadruge, ali je i smrtnost, posebno dece, bila mnogo veća nego danas. Uzroci smrti nisu bili poznati, nisu dijagnostikovani, već su uopšteno opisivani. Evidentno je da se u 20. veku umiralo od velikog kašlja, difterije, kolere, boginja, tifusa, crnog prišta, ujeda besnog psa, mačke, pacova, udara groma, udara drveta u šumi, udara konja kopitom, uboda nožem i sličnih povreda koje su imale za posledicu sepsu i dr.

Za vreme ratova ginulo se na sve strane, pogoršavalo se zdravlje ljudi, deca su umirala zbog neuhranjenosti i raznih epidemija: kolere, tifusa, kuge (čume).

Kolera je u velikoj meri bila rasprostranjena za vreme rata sa Bugarskom 1885. godine i Drugog balkanskog rata (1912–1913). Bugarski vojnici, zaraženi kolerom na turskom frontu, preneli su bolest srpskoj vojsci, te se tako opasna bolest širila Srbijom. Za vreme Prvog svetskog rata pegavi tifus je pokosio mnogo našeg stanovništva, samo iz razloga što nisu preduzimane mere protiv vašljivosti.

U manjem obimu obolevalo se i posle Drugog svetskog rata kada nije bilo dovoljno sredstava za održavanje higijene. Epidemije gripa, španske groznice i boginja, kao i infekcije prenete sa životinja, kao što su slinavka i šap, imale su opšti naziv „rednja“ ili „m‫۾‬ra“. Da bi se ostali ukućani sačuvali od nekih prenosivih bolesti, izolacija je sprovođena u smislu da se razdvoje u spavanju, jer se dešavalo da na jednom krevetu prenoće dvoje i troje dece ili odraslih. Odlazilo se u kolibe koje su postojale u voćnjacima ili se živelo u malim trošnim zemljanim kućicama koje su imale ulogu „letnje kujne“.

Umrle je sahranjivao uži krug familije i komšiluk; poznata je izreka u narodu: „Košulja, pa komšija“.

Kako je život tekao, prenosile su se razne priče s kolena na koleno, nasleđe i običaji. Prepričavana su iskustva i vršene preporuke kod neukog i neobrazovanog naroda da lečenje mogu da obave razni vidari, vračare i nadrilekari. Priča se da je Marija Mitrović (Ćuparina) lečila od besnila, crvenog vetra, nameštala želudac i lečila deci zauške. Nevena Petrović, Ciganka, lečila je strah i decu od raznih bolesti, a mnogima od njih spasla život. Dvoje od te dece su Milan Radojević Zicko i Predrag Mitrović (Dragoslavljev) koji je već bio obamro. Vukosava Vuka Vasiljević je vadila deci insekte iz ušiju, a bilo je i mnogo drugih primera.

Sretenjskim ustavom 1835. predviđeno je zakonsko uređenje zdravstva. Između Prvog i Drugog svetskog rata vrlo štetna bila je pojava prerane udaje, odnosno ženidbe. Obično su roditelji „kumovali“ izboru snaje ili zeta. Devojka je morala da bude jedra, jaka, da se crveni u licu i, po mogućstvu, da bude iz bogatije familije kako bi donela miraz. Potomstva iz takvih brakova, veruje se, bila su neotporna, jer ni sami često maloletni roditelji ni fizički ni psihički nisu bili spremni za zajednički supružnički život. Složeno i teško stanje dodatno je otežavalo vreme ratova kada su mnoge žene ostale udovice.

Ishrana u to vreme bila je jednolična. Kao „antibiotik“, za koji se nije znalo, preventivno su korišćeni beli i crni luk i rakija, hrana je bila vrlo masna i dobro zapržena. Korišćeno je najčešće osnovno povrće sa svog poseda (pasulj, boranija, krompir, kupus, paradajz…). Hleb se mesio za nekoliko dana, pravio se kvasac i često spremala proja. Za doručak se pripremao kačamak, hlebom drobilo mleko, pržila jaja obično sa brašnom da bude veća količina. Mnoge bake su pravile kiselo mleko i skidale mileram (pavlaku) koja se jela sa gnječenim sirom.

Gajene su svinje, pa je meso stajalo u salamuri i obično se sušilo, tj. dimilo ili pržilo na masti kako bi se što duže održalo. Unošenje previše hrane životinjskog porekla štetno se odražavalo na zdravlje. Međutim, smatralo se da fizički rad u poljima zahteva veću sitost.

U Resniku je retko koja familija postila sredom i petkom ili verskim praznicima u toku godine, osim na Veliki petak i Badnje veče kada je to bila obaveza. S druge strane, mnoga shvatanja u prošlosti bila su ograničena, pa tako i odlazak kod lekara. Žene su se stidele da se svuku radi pregleda, da ispolje svoje probleme, a nije bilo poželjno da se sazna koja familija ili član porodice od čega boluje da ne „pukne bruka“, posebno ako su bile u pitanju jevtika–tuberkuloza ili neka polna bolest. S obzirom na to da se vremenom širilo obrazovanje mlađih generacija, i takvih shvatanja je bilo sve manje.

Naš prvi doktor

Po kazivanju članova porodice Patalov, ovu priču je priredila Danica Nikolić.

„Doktor Ivan Patalov je rođen 1889. godine u Gornjem Karabahu, u Jermeniji. Završio je medicinu u Moskvi i tu se oženio Anastasijom Mihailovnom Filipovič. Tako se ispunila slutnja Anastasijine babuške koja se protivila njenom odlasku u Moskvu. Srešćeš tamo nekog Jermenina koji lepo peva, udaćeš se i ništa od medicine – govorila joj je baka.

Prilike u Rusiji tokom Oktobarske revolucije primorale su doktora Ivana Patalova i njegovu suprugu Anastasiju da zauvek napuste svoju domovinu. Put ih je doveo na prostor nekadašnje Jugoslavije. Daleko od zavičaja, našli su se u Krivoj Palanci, odakle su krenuli u potragu za boljim životom preko Carevog Sela, Đevđelije, Srnetice kraj Jajca, Goražda, Igala, Rudnika, Resnika, sve do Pančeva. Sin Vitalij je rođen u Srnetici, ćerka Angelina u Goraždu, a Nina u Igalu. Doktor Rus, kako su ga iz milošte zvali, ostao je u najlešem sećanju ljudi svuda gde je živeo i radio. U starom porodičnom albumu koji čuvaju njegovi potomci u Pančevu, najviše je slika iz Resnika gde je sa Rudnika stigao sa porodicom 1939. godine. Svog dragog doktora Ivana Palatova Resničani su prihvatili kao najrođeniji rod. Doktor je za njih bio komšija, sabesednik, savetnik, prijatelj, jednostavno, melem za srce i dušu. Resničani su to umeli da cene, te su obezbedili plac i rešili da ozidaju kuću za porodicu omiljenog doktora. Odabrali su mesto na putu za Rušanj, nedaleko od rampe, ali je Drugi svetski rat prekinuo izgradnju kuće.

Gestapo je više puta privodio doktora Ivana, tražeći da sarađuje sa njima. Sin Vitalij se ubrzo priključio partizanima. Doktor nije imao drugog izbora, već se sa porodicom prebacio preko Dunava, gde je radio u Pločicama i Starčevu. Nešto kasnije je postao načelnik Zarobljeničke bolnice u Pančevu.

 Zarobljenici su izradili više izrezbarenih ramova za slike ne bi li se bar malo odužili svom omiljenom doktoru. Ramovi se i danas mogu videti kod doktorovih potomaka.

Doktor i njegova porodica su voleli životinje. Svuda gde su živeli, imali su kućne ljubimce. Svoj radni vek doktor je završio u Pančevu, gde je i penzionisan. Lekarsku tradiciju porodice nastaviće Vitalijev sin Armenak. Doktor Ivan je rodnu Jermeniju nosio u srcu do smrti 1954. godine, a i sam je ostao u srcima ljudi koji su ga poznavali.“

Zdravstvena služba posle Drugog svetskog rata

Organizovanje zdravstvene službe u Resniku započelo je u periodu posle Drugog svetskog rata kada se pojavio dr Ivan Atanacković, koji je stigao iz Pančeva, a slovio je kao dobar lekar. Na Čukarici je imao svoju ordinaciju. On je, u stvari, bio vojni lekar austro-ugarske vojske i kao takav mnogima pomogao, a posle neprijateljske kapitulacije tu ostao za stalno. Vrlo malo je onih koji se danas sećaju njegovog rada u Resniku i okolini.

Do pojave prve ambulante u selu Resnik ljudi su teškom mukom odlazili do lekara. Živele su neke babe koje su, kažu, „bajale“ nekim posebnim umećem, tobož lečeći neke zdravstvene tegobe. Dugo je živela baba Milojka Miletić, koja je gasila u vodi vatreni žar i tom vodom su se kupala uglavnom deca da manje plaču. Tetka Nada, Vojina supruga, znala je da „trlja žene“ i izazove pobačaj kod neželjenih trudnoća, itd.

U to vreme bio je manji broj porodica, uglavnom meštana i svi su se međusobno dobro poznavali. Živelo se od zemljoradnje, stočarstva, živinarstva, povrtarstva, voćarstva…U radnom odnosu bilo je svega desetak posto stanovništva, uglavnom na železnici ili u obližnjim fabrikama basena Rakovice. Mnogi su radili i bez kvalifikacija čim završe osmogodišnju školu, a po dolasku s posla nastavljali su rad na poljima, njivama, livadama i baštama do kasnih večernjih sati.

Dešavale su se razne povrede: posekotine, ubodi, ujedi insekata i drugo. Zbog neadekvatnih uslova za život i rad, kao i održavanja opšte higijene, često je bilo raznih vrsta infekcija i zaraznih oboljenja.

Snalazio se narod da primi injekcije uglavnom u kućnoj varijanti, a propisana lekarska terapija se kupovala u apoteci i čuvala kod bolesnika.

Rakija je najčešće zamenjivala medicinski alkohol, hidrogen ili jod da bi se isprala manja ogrebotina ili posekotina. Stari Resničani pamte svoje dobrotvore, među kojima je i Predrag Mitrović, zvani čika Predra. On je u vojsci osposobljen za bolničara, a potom je završio medicinsku školu i radio kao medicinski tehničar, najpre u „Žegrapu“ u Kijevu, a zatim u „Minelu“ u Ripnju. Kada su se objedinili domovi zdravlja, prešao je da radi u DZ „Voždovac“, odakle je penzionisan. Obavljao je poslove medicinskog tehničara na terenu. Svojim „seljacima“ se zbog humanog poziva danonoćno odazivao. Zbog radnog iskustva, osim intramuskularnih, bio je uspešan i u davanju intravenske terapije. Sanirao je razne vrste rana i opekotina svima koji su mu se obratili za prvu pomoć do odlaska u veću ambulantu ili bolnicu. Tako je spasao nekoliko života starijih ljudi, kao što su Jelena Martić koja je još živa, zatim Dragan Tacić koji je preminuo pre nekoliko godina; meštanina Mitića zvanog Kira spasao je visoke temperature i mogućeg frasa jer je tada bio dete; zadužio je i mnoge druge meštane.

U vreme Variole vere Predra je predvodio ciljane zadatke i pratio ostvarivanje realizacije nastale vanredne situacije. Kao „gradonačelnik“ malog sela, opštio je sa nekim političkim i novinarskim krugovima. Takođe, i za vreme epidemije žutice bavio se raznim aktivnostima.

Kasnije je bio predsednik Mesne zajednice Resnik i delegat za zdravstvo grada Beograda. U to vreme direktor Doma zdravlja u Rakovici bio je sada pokojni dr Momčilo Stambolić. Poznavao je humanitarni i aktivan rad Predragov i veoma mu je bio zahvalan što se u gradu izborio da se u novom naselju Avala grad izgradi veliki ogranak Doma zdravlja Rakovica.

Inače, Predrag Mitrović, svima poznat kao čika Predra, rođen je 3. marta 1921. u Resniku, gde je i sahranjen 20. decembra 2000. godine. Sličnu aktivnost i pomoć Resničanima činio je i Mitrovićev kolega Zlatibor Trule Radojičić, koji živi u neposrednoj blizini Mesne zajednice Resnik gde su nekada bile locirane ambulante. U vojsci je bio bolničar i radio u DZ „Voždovac“. Takođe je po pozivu išao u kućne posete i najčešće pružao usluge davanja intramuskularnih injekcija.