Po završetku Prvog, a onda i Drugog svetskog rata, srpski narod koji je u tim ratovanjima gubio čak i trećinu svog stanovništva, zacelo je verovao da takvih stradanja više neće biti. Ali, u tome su se svi prevarili.

Prošlo je samo 50 godina od momenta kada je počeo Drugi svetski rat, a na ovim prostorima, tačnije 1991. godine, rasplamsao se ponovo rat nazvan u mnogim dokumentima Građanski rat naroda na prostoru bivše Jugoslavije.

Ovom ratu su prethodile separatističke akcije u Sloveniji i Hrvatskoj, a nešto kasnije i u Makedoniji i u Bosni i Hercegovini. Ustav je kršen naočigled svih, a samim tim je dovedena u pitanje i čitava država. Separatisti su imali svesrdnu pomoć najznačajnijih članica međunarodne zajednice. Srpski narod van teritorije Srbije i Crne Gore našao se na udaru raznih paravojnih i ostrašćenih šovinističkih snaga separatistički nastrojenih republika. Zločini su postali svakodnevica. Srbi izvan Srbije i Crne Gore nisu imali izbora. Samoorganizovanje se nametalo kao jedino rešenje. Odnosi između Srbije i Crne Gore, s jedne strane, i ostalih jugoslovenskih republika naglo su se pogoršavali.

S proleća 1991. godine počinju sukobi Srba i Hrvata u Hrvatskoj, i rat se sve žešće razbuktava. Nastali su žestoki okršaji u Borovu Selu i okolnim selima, a najteža stradanja dogodila su se u Vukovaru. Tokom avgusta i septembra rat se još više razbuktao između hrvatskih Srba i JNA, a protiv novoformirane hrvatske vojske (ZENGE). Najpre je samoproglašena Hrvatska oduzela Srbima u Hrvatskoj Ustavom zagarantovan status državotvornog naroda. Srbi u Hrvatskoj su se samoorganizovali kako bi zaštitili svoja legitimna prava i živote. To je rezultiralo formiranjem Republike Srpske Krajine 1991. godine kao političkog izraza volje Srba da ostanu na svome, u svojoj matičnoj državi Jugoslaviji.

Među vojnicima na redovnom služenju vojnog roka u garnizonima širom Jugoslavije bilo je i vojnika iz Resnika; neminovno, svi oni su zatečeni u ratu, a redovno služenje roka im je prekinuto i prevedeno u učešće u ratu.

Maja 1995. godine hrvatske snage napale su Srbe u Zapadnoj Slavoniji. U roku od tri dana u operaciji „Bljesak“, koja je bila pod zaštitom snaga UN, ubijeno je oko tri stotine ljudi, a proterano preko petnaest hiljada Srba sa njihovih vekovnih ognjišta. Već avgusta 1995. godine, u operaciji „Oluja“, hrvatske snage su zauzele Knin, glavni grad Republike Srpske Krajine, i izazvale progon više od trista hiljada Srba koji su potražili utočište u Srbiji. Mnogi među njima prihvaćeni su kod svojih rođaka i prijatelja u Resniku.

Svetska propagandna mašinerija je podržala vojne intervencije i bombardovanje srpskih snaga i gradova Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i SRJ osiromašenim uranijumom i drugim nedozvoljenim sredstvima od strane NATO-a. Ratno stanje na prostorima u Hrvatskoj, kao i u Bosni i Hercegovini, gde je pretežno živeo srpski narod, prestalo je kada su na najpodmukliji način Srbi proterani sa vekovnih ognjišta, a stradanje i progon prekodrinskih Srba i njihov egzodus pravdaju se tzv. velikosrpskim hegemonizmom, tobožnjom namerom Srba da ratom stvore tzv. Veliku Srbiju.

Nakon stišavanja sukoba u Hrvatskoj i Bosni, u proleće 1999. godine otpočeli su sukobi na Kosovu i Metohiji. Ovi sukobi ubrzo su se pretvorili u pravi rat, koji se odlikovao etničkim i političkom tenzijama između srpske vlade i albanske nacionalne manjine koja je tražila republiku.

Agresijom na Srbiju u martu 1999. godine počelo je bombardovanje, koje je trajalo 78 dana. Operacijom nazvanom „Milosrdni anđeo“ nastavljena je antisrpska politika velikih sila.

Na Kosovu, jugu Srbije i u Makedoniji, primenom najrazličitijih operacija, uključujući i vojne, uveliko se za dolazeća vremena šire granice Albanije i stvaraju nove državice. Kosovo je bezmalo u celosti izuzeto iz suvereniteta Srbije, Srbi proterani i pobijeni, a sav obod oko Kosova pretvoren u zonu nesigurnosti.

U odgovorima na sve te događaje i zbivanja, nezavisno od toga ko ih je sve osmišljavao i definisao, mnogi stanovnici Resnika učestvovali su u borbenim dejstvima, više njih je ranjeno, a neki su, nažalost, dali i svoje živote u ovim ratom zahvaćenim područjima.

Poginuli ne zaslužuju da budu zaboravljeni. Oni su učestvovali u borbama, jer su kao dobrovoljci osećali tu potrebu ili bili pozvani da brane svoju zemlju i ugroženi srpski narod, među kojima su bile i stotine hiljada prognanih iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova i Metohije.

U ime svih koji su tu cenu platili svojim životima, dužni smo i obavezni ne samo da njihova imena i žrtvu sačuvamo od zaborava, već da ne dozvolimo da se obesmisle patriotizam i slobodarstvo, jer su te vrednosti ujedno i temelj nacionalnih interesa.

Koristeći kao izvor građe knjige generala Milisava Sekulića „Na krilima patriotizma“ i „Beograd ne broji poginule“ u ratovima 1990 – 1999. godine, uspeli smo da barem delom pobrojimo žitelje Resnika poginule, ranjene i učesnike ovih ratnih zbivanja. Kako ova građa nije sistematizovana u našim arhivima, a, nažalost, poginulih i ranjenih žitelja Resnika u ovim ratovima ima znatno više, Uredništvo ove Hronike se izvinjava zbog nepotpunih evidencija ili eventualnih propusta porodicama poginulih i onima koje nismo spomenuli kao ranjene ili učesnike u ratnim zbivanjima 1990–1999. godine.

Spisak boraca Resnika, poginulih u ratovima od 1990. do 1999. godine

1. Đorđević Milana Dragan, majka Ljubinka. Rođen 18. oktobra 1959. godine u Gornjoj Jošanici kod Blaca, sa prebivalištem u Resniku. Dobrovoljac, 10. oktobra 1991. godine dopremljen na VMA. Sahranjen na groblju Gornja Jošanica kod Blaca.

2. Pantelić Ljubiše Saša, rođen 13. januara 1966. godine u Beogradu. Mobilisan i upućen na vukovarsko ratište, gde je poginuo oktobra 1991. godine. Telo mu je pronađeno 20. novembra, 42 dana nakon pogibije. Sahranjen je 26. novembra 1991. godine na groblju u Resniku. Porodica mu je podigla spomenik. Iza poginulog Saše ostali su supruga Gordana i sin Stevan, sestra Sanja, otac Ljubiša i majka Živanka.

Porodica je prvo dobila obaveštenje da je Saša nestao. Čim je Vukovar oslobođen, majka Živanka je otišla na lice mesta sa članovima porodica čiji su članovi poginuli u borbama u istočnoj Slavoniji. U Vukovaru se srela sa jednim ratnim drugom njenog sina koji joj je ispričao da je sa Sašom bio u borbenoj akciji kada je on nestao. Zamolila ga je da je povede putem gde joj je sin nestao. Krećući se između leševa koji još nisu bili pokupljeni, Živanka je prepoznala telo svoga sina.

Saša Pantelić počiva na groblju u Resniku, pored spomenika dede Žarka i pradede Jakova Stojanovića, dva učesnika Prvog svetskog rata koji su prešli Albaniju. Jakov počiva na Zejtinliku, a Žarko na groblju u Resniku. Na nadgrobnoj ploči Saše Pantelića uklesan je moto njegovog odlaska u rat: „DA BI STEVANU BILO BOLjE!“ U potpisu stoji: „VELIKOM TATI, STEVAN I PORODICA“. Kada je Saša poginuo, mali Stevan je imao samo dve godine. U Udruženju boraca Rakovice čuva se pismo porodice Pantelić u kojem, pored ostalog, stoji:

„Kobna je 1991. godina, brinu nas nemiri u Sloveniji, pa u Hrvatskoj, ali Srbija nije u ratu, valjda će se srediti… Ipak, počinje mobilizacija. Dok mnogi beže i skrivaju se od „pozivara“, 16. 09. mi primamo poziv za mobilizaciju, i Saša pravo s posla odlazi u kasarnu na Dedinju kao rezervni vojnik Prvog bataljona vojne policijske jedinice JNA.

Dana 29. 09. javlja telefonom da će iz kasarne krenuti za Vukovar. Istog dana, oko ponoći, mi cela porodica našli smo se pred kapijom kasarne. Ljubili smo ga, davali savete. Stevan ga je zagrlio malim ručicama, pa ne može da se odvoji. Kolona je već u pokretu, a Saša se tri puta vraća da poljubi sina, kao da su samo njih dvojica znali da je poslednji put.

Posle nekoliko dana stiže pismo. Smešteni smo u Negoslavicima, selu ispred Vukovara, dobro mi je, ne plašite se. Još jedan telefonski poziv govori nam da ne brinemo, biće sve u redu. Posle toga od Saše ni glasa.

Odlazili smo u kasarnu, slali pisma, pakete, tražili bilo kakvo obaveštenje i uvek dobijali odgovor: „Sve je u redu, živ je“.

Tek 3.11. dobijamo telegram u kome piše: „U toku akcije u kojoj je učestvovao Vaš sin, izgubio mu se svaki trag i do sada nismo došli do pouzdanih podataka šta se sa njim desilo. Ukoliko saznamo, odmah ćemo Vas obavestiti. Komanda VP 4795 Beograd.“ Strah, neverica. Kako nestao? Nije igla u plastu sena, toliki čovek. Dana 04.11. dolazimo u Negoslavice i za tri dana se naslušamo raznih priča od Sašinih starešina i drugova. Živ je, nije živ, možda se negde sklonio. Niko ništa ne zna, svi sklanjaju pogled, kriju da su ga ostavili i pobegli. Vratimo se slomljeni od bola. Punih dvadeset dana pakao u duši, u kući.

Dana 18.11. pada zloglasna Mitnica, i nas dvoje ponovo odlazimo sa Sašinim drugom Miroslavom Ivićem. Našli smo ga 20.11. na mestu gde je i pao, posle 42 dana traganja. A da nije bilo mladog kapetana Jankovića koji nam je jedini pomogao, nikada ga ne bismo našli. Tada sam shvatila da postoji nešto strašnije od smrti, a to je ne naći svoje dete, pa makar i mrtvo!

Dana 02.12. iste starešine koje su ga ostavile samoga bez milosti (postoji li neki rat u kome borci ostavljaju ranjenog druga?) donose lep orden za hrabrost.

Na godišnjicu oslobođenja Vukovara 18.11.1992. godine Saša dobija medalju. Čemu? Stevan ga nije zapamtio.

Porodica Pantelić

3. Kocić Radislava Staniša, rođen 25. novembra 1964. godine u Beogradu. Njegova porodica se doselila u Resnik iz sela Radivojce kod Kosovske Vitine 1963. godine. Završio je srednju stručnu spremu i od 1. decembra 1984. godine radio kao mašinbravar na održavanju alatnih mašina u fabrici „21. maj“ u Rakovici.

Zabeleženo je da je Staniša na početku služenja vojnog roka u JNA 1985. godine, u artiljerijskoj jedinici u Vranju, napravio težak prekršaj, a zatim, posle dva meseca, otpušten kao „privremeno nesposoban“ za vojnu službu. Staniša se pobunio da služi u JNA čiji je vrhovni komandant i predsedavajući u državi postao Fadilj Hodža, poznati inspirator pobune Albanaca na Kosovu 1981. godine. Saznanje da Fadilj Hodža nema ni državljanstvo Srbije i SFRJ bilo je presudno da se Staniša na prihvatljiv i jedino moguć način, glumeći nesposobnost, bez posledica kurtališe takve vojske. U braku sa Svetlanom imao je tri sina: Nikola je rođen 1986, Nemanja 1987, a Nebojša 1989. godine. Dve godine kasnije počinje rat, a Staniša traži način da obuče uniformu, da sada oduži i odsluži svoje. Primljen je u dobrovoljce u Novom Sadu 25. oktobra 1991. godine. Posle osam dana priprema uključen je u vatrena dejstva u Vukovaru. Poginuo je u drugom danu borbe 3. novembra 1991. godine. Sahranjen je u Resniku uz vojne počasti. Skupština Grada Beograda je porodici dodelila stan u Resniku. Spomenik mu je podigla porodica na severnoj strani Resnika nasuprot one gde su mu supruga i deca dobili stan. Za izgubljenim sinom tuguju i majka Petra i otac Radisav.

4. Knežević Stojana Milan, rođen 14. maja 1958. godine u selu Kladari, opština Sisak. Otac Stojan i majka Ana doselili su se u Resnik 1972. godine sa Banije. Šovinizam koji je sejao tzv. MASPOK u Hrvatskoj 1971. godine, probudio je sećanja Stojana i Ane na ustaška divljanja nad Srbima 1941. godine. Među takvim Hrvatima, zbog povampirenog ustaštva, nisu verovali u budućnost svoje troje dece: Nikole (1947), Bosiljke (1954) i Milana (1958).

Milan se školovao u Rakovici i zaposlio kao KV vozač. Oženio se Brankom Nešić i imaju troje dece: Bojanu (1981), Božanu (1983) i Anđelku (1991). Mobilisan je 1. maja 1991. godine u Banjalučki korpus JNA. Ratovao je 1596 dana (četiri godine i pet meseci). Poginuo je 13. septembra 1995. godine u selu Bravnica u okolini Jajca. Imao je 37 godina. Majka Ana je dobila obaveštenje da je Milan nestao i da se za njim traga. Čekala je vesti o sinu do 1998. godine. Trebalo je da prođu tri godine pa da sazna da je Milan poginuo i da je ekshumiran iz zajedničke grobnice u selu Bravnica sa još 15 boraca. Sahranjen je u selu Romanovci kod Bosanske Gradiške, gde mu danas živi žena sa decom.

5. Filipović Radomira Saša, rođen je 10. februara 1974. godine u Mojkovcu. Završio je srednju mašinsku školu. Od 21. septembra 1992. godine zaposlen je u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije. Po stupanju u policiju završio je kurs za policajca. Bio je policajac u Odeljenju unutrašnjih poslova u Rakovici.

Saša je ubijen u terorističkom napadu Šiptara 17. jula 1998. godine u selu Grabac, opština Klina. Iza poginulog je ostala supruga Branka sa sinovima Nebojšom (1996) i Aleksandrom (1999). Sahranjen je u rodnom Mojkovcu, a porodica mu je podigla spomenik. U znak sećanja na njega i njegovu hrabrost u novom naselju Resnika postoji ulica Saše Filipovića.

6. Marin Ninoslava Goran, rođen je 28. avgusta 1980. godine u Zemunu. Pre odlaska na odsluženje vojnog roka završio je srednju elektrotehničku školu. Nameravao je da po dolasku iz vojske nastavi školovanje na Višoj tehničkoj školi. Živeo je u Resniku sa majkom Ilonom i očuhom Nikolom Kneževićem. Bio je vojnik na odsluženju vojnog roka u sastavu 52. mešovite artiljerijske brigade, na dužnosti poslužioca na haubici 152 mm „Hopa“. Poginuo je 28. marta 1999. godine na stražarskom mestu u selu Koretište kod Gnjilana; tokom bombardovanja avijacije NATO-a pogođen je kasetnom bombom. Teško ranjen, ukrcan je u sanitetsko vozilo i izdahnuo na putu za bolnicu. Goran je posmrtno odlikovan ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena. Sahranjen je na groblju u Resniku, a porodica mu je podigla spomenik.

7. Aleksić Aleksandra Goran, rođen je 7. juna 1970. godine u Beogradu. Završio je srednju školu i kurs policije. Bio je zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije od 5. juna 1993. godine sa činom mlađeg policijskog vodnika prve klase. Bio je na dužnosti policajca u Upravi policije MUP-a Republike Srbije u vreme početka NATO agresije na SRJ. Teško je ranjen 11. maja 1999. godine u Nišu tokom bombardovanja skladišta „Jugopetrola“. Preminuo je na VMA 16. maja 1999. godine. Sahranjen je na groblju u Resniku, gde mu je porodica podigla spomenik. Goranovi roditelji Stojanka i Aleksandar žive u Resniku, a supruga Slađana sa decom Lukom (1995) i Vanjom (1999) živi u Železniku u stanu dobijenom od Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.

Spisak boraca Resnika ranjenih u ratovima od 1990. do 1999. godine

Milosavljević Dragiša (1960); Bobičić Milivoja Milorad (1949), ranjen u Vukovaru; Cvetković Radomira Srbislav (1945), ranjen na Juničkim planinama, Kosovo i Metohija; Vitas Dušan, ranjen u Hrvatskoj u mestu Teslin Grad; Morina Imer, ranjen na Kosovu i Metohiji na Košarama; Rajić Dušan, ranjen u Sarajevu 1994. godine; Zec Dušan (1967), Jovanović Dobrosava Slobodan (1971), ranjen u Vukovaru; Ponjević Špire Miša (1956), Vidić Zoran (1958), Radivojević Ivica (1958), ranjen u okolini Vinkovaca, i još boraca o kojima nemamo saznanja.

Spisak boraca Resnika učesnika u ratovima od 1990. do 1999. godine

• Životić Živote Rade (1954), bio na ratištu od 17.09.1991. do 31.01.1992. g. u području Borovo naselja do Karadžićeva u Hrvatskoj;
• Bačani Nikole Slavko (1954), bio na ratištu od 14.11.1991. do 31.03.1992. g. kao izviđač, stacioniran kod Šida, a izviđačke zadatke obavljao u Slavoniji;
• Matić Vukašina Vojislav (1951), bio na ratištu u Vukovaru od 30.10. 1991. do 31.01.1992. g, i za vreme NATO agresije u Kumodražu od 02.04. do 22.06.1999. g,;
• Milojević Božidara Milutin (1950), bio na ratištu u istočnoj Slavoniji od 07.10.1991. do 12.02.1992. g.;
• Nedeljković Ž. Ilija (1947), bio na ratištu u zapadnom Sremu od 17. 09. do 01.11.1991. g.;
• Nikolić Ž. Slobodan (1957), bio na ratištu od 20.09.1991. do 09.01.1992. g. i od 06.04. do 22.06.1999. g.;
• Stojanović Č. Dragan (1954), na ratištu u Oroliku bio od 19.09.1991. do 18.04.1992. g.;
• Šargić Božidara Stevan (1941), bio na ratištu u Sandžaku od 12.02. do 15.05.1992. g.;
• Ranković Momčila Zoran bio na ratištu u Negoslavcima;
• Ranković Momčila Dragan (1972), bio na ratištu u Hrvatskoj od 16.11.1991. do 29.05.1992. g.;
• Savić Živana Zoran (1965), bio na ratištu u Mirkovcima od decembra 1991. do januara 1992. godine.
• Nikolić Lazara Nebojša (1955), proveo na ratištu 45 dana u Negoslavcima 1991. g.;
• Nikolić Lazara Dejan (1961), bio na ratištu u Mirkovcima 1991. g.;
• Živojinović Živote Goran (1965), proveo na ratištu u Negoslavcima u blizini Vukovara 45 dana;
• Cvetković R. Saša (1971), na ratištu od 03.10.1991. do 13.01.1992. u Hrvatskoj i od 01.04. do 25.06.1999. g. u Rušnju;
• Arsić Č. Srećko (1969), na ratištu od 07.04. do 25.06.1999. g.;
• Bačani Nikole Ivica (1949), na ratištu od 06.04. do 21.06.1999. g.;
• Lukić Živana Zoran (1954), na ratištu od 26.03. do 23.06.1999. g.;
• Živojinović Dragiše Živorad, na ratištu od 26.03. do 23.06.1999. g.;
• Bačani Saša (1972), na ratištu od 02. 05. do 24.06.1999. g.;
• Bobičić M. Slavko (1958), na ratištu od 03.05. do 18.06.1999. g.;
• Dimitrijević Borivoja Aleksandar (1951), na ratištu od 24.03. do 26.06.1999. g.;
• Nikolić Časlava Dragan (1969), na ratištu od 19.04. do 21.06.1999. g.;
• Jeremić Goran (1954), na ratištu od 04.03. do 16.06.1999. g.;
• Marinković M. Dragoslav (1949), na ratištu od 24.03. do 26.06.1999. g.;
• Nedeljković Ilije Miloš (1948), na ratištu od 03.05. do 18.06.1999. g.;
• Nedeljković Čedomira Dragan (1959), na ratištu od 03.04. do 26.06.1999. g.;
• Nedeljković Tomislava Zoran (1958), na ratištu od 24.03. do 16.06.1999. g.;
• Nedeljković Ilije Živan (1948), na ratištu od 24.03. do 15.06.1999. g.;
• Simić Saša (1969), na ratištu od 24.03. do 15.05.1999. g.;
• Vićentijević A. Ratko (1955), na ratištu od 08.04. do 22.06.1999. g.;
• Zlatanović T. Novica (1957), na ratištu od 28.03. do 26.06.1999. g.;
• Milić Nikole Dejan (1979), bio na ratištu na Kosovu;
• Jovanović Dobrosav (1948), bio na ratištu u Vukovaru;
• Jovanović Dobrosava Slobodan (1971), bio na ratištu u Vukovaru;
• Nedeljković T. Milan (1958), Radojičić Nenad (1968); Slavoljub Jeremić (1958), Antić Saša (1969), Nikačević Branko (1957), Milovanović Miroslav, Bukumirović Zoran, Bobičić Nebojša, Sandić Nikola, Cvetković Igor, Đorđević Dejan, Milić Goran, Živković Saša, Poledica Rajko, Simić Saša, Mitić Goran … i još mnogo boraca o kojima nemamo saznanja, pa stoga ovom prilikom nisu navedeni.

Straževica – simbol otpora

Straževica je omanje brdo i jedan od simbola Resnika, a tokom NATO agresije postala je i simbol našeg otpora. U podnožju brda nalaze se manastir Rakovica i Resnik, Kneževac i Gradska opština Rakovica, a uza samo brdo nalaze se i poznate fabrike „21. maj“, „Rekord“ i Servis „DMB“.

Prvi NATO udari po Straževici označili su početak agresije 19 najmoćnijih zemalja sveta na SRJ, Srbiju i Beograd. To se dogodilo 24. marta 1999. godine oko 20 časova. Od tada pa do kraja zlikovačkog pirovanja Straževica je bombardovana i raketirana osam puta.

Razlog tim napadima je saznanje agresora da se u podzemnom delu brda Straževice nalazi izgrađeno značajno i dobro utvrđeno komandno mesto za potrebe Generalštaba JNA. Agresor je pretpostavljao da se ti podzemni objekti koriste za potrebe komandovanja, pa otuda tolika dejstva po njima. Posle NATO agresije na brdu Straževici podignuto je spomen-obeležje „Glasnik“ posvećeno dvojici zastavnika Vojske SRJ koji su poginuli tokom raketiranja antenskog sistema komandnog centra.

Svake godine, 24. marta, kraj spomen obeležja članovi porodica poginulih, najviši državni vrh, predstavnici vojske i policije, grada, opštine, crkve, škola, političkih, boračkih i drugih organizacija uz paljenje sveća i polaganje venaca evociraju uspomene i sećanja na nemile događaje i odaju počast žrtvama NATO agresije na SRJ.

Pored Straževice, koja je najčešće raketirana projektilima NATO agresora, u ataru Resnika u velikoj meri je oštećena i trafostanica Beograd 3 kao jedno od značajnijih elektroenergetskih postrojenja Srbije.

Nakon rata u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nastale su nove država: SRJ, Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Bosna i Hercegovina. Kraj rata na Kosovu i Metohiji nastupio je nakon potpisivanja mirovnog sporazuma u Kumanovu, 9. juna 1999. godine kojim je područje Kosova i Metohije stavljeno pod kontrolu Ujedinjenih nacija. Savezna Republika Jugoslavija je 2003. godine preuređena i preimenovana u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, a nakon referenduma 2006. godine Crna Gora je zvanično proglasila nezavisnost.

Rezultat ratova u bivšoj Jugoslaviji jeste osiromašenje velikog dela Jugoslavije, masovni ekonomski poremećaji i stalna nestabilnost na područjima gde je vođen rat. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji smatraju se najkrvavijim sukobima u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Ovi ratovi se odlikuju žestokim etničkim sukobima između naroda bivše Jugoslavije, uglavnom između Srba, sa jedne, i Hrvata, Bošnjaka i/ili Albanaca, s druge strane, ali i između Bošnjaka i Hrvata u Bosni i Hercegovini i Makedonaca i Albanaca u Makedoniji. Ovi sukobi su imali svoje političke, etničke, ekonomske i religijske korene.

Međunarodna zajednica je osnovala Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. Ovaj krivični sud je osnovan s namerom da sudi odgovornim licima sa prostora bivše Jugoslavije za kršenje humanitarnog prava. O radu ovoga suda, čije se zatvaranje očekivalo u 2014. godini, kao i o izrečenim presudama najbolje govore tvrdnje zvaničnika naše države „da je sud nelegitimni i nelegalni politički instrument pritiska na Srbe, da se samo oni proglase krivim i odgovornima za dešavanja, zločine i sukobe na prostoru bivše Jugoslavije“.