Odluka u Orašcu

Dan uoči Sretenja 1804. godine Karađorđe je došao u Orašac sa Stanojom Glavašom i u Maričića jaruzi održao zbor pred stotinu ljudi. Noć Sretenjska sakrila je borce spremne za boj.

Po izboru Đorđa Petrovića, poznatijeg kao Karađorđe, koji će ustanicima zapovedati, dade se zakletva Bogu i narodu na vernost i istrajnost. Prota Atanasije Bukovički pročitao je zakletvu s visoko uzdignutim krstom iznad glava Šumadinaca:

„Ko izdao, izdalo ga telo; poželeo poći, al’ ne mogo! U kući mu se nejavljalo ni staro ni mlado! Od ruke mu sve se skamenilo! U toru mu ovce ne blejale, u oboru krave ne rikale! Da Bog da se u sinji kamen pretvorio, da se drugi na njega ugledaju! Ne bio srećan i dugovečan, niti lica Božjeg ikad video!…“

Potom su ustanici tri puta gromko povikali „amin“ i poljubili krst.

Na ovom skupu su donete dve istorijske odluke:

• da se odmah digne narod na ustanak, pobiju subaše i hadžije;
• da se za vrhovnog vožda izabere Karađorđe.

Ova odluka u Orašcu predstavlja izuzetno važan događaj u istoriji srpskog naroda, jer su prvi put Srbi iz Srbije odlučivali samostalno o svom opstanku, i o svojoj budućnosti, bez ičijeg uticaja sa strane.

Među prvim akcijama koje je Karađorđe preuzeo, bila je da knez Sima Marković iz svoje kneževine pođe u Železnik kod Đorđa Milovanovića i Janka Katića u Kneževac i da zajedno sa Vasom Čarapićem iz Belog Potoka paze da Turci iz Beograda ne izlaze, ne pale kuće i narod ne robe.

Srbi nisu dugo čekali, počelo je ubijanje subaša po selima, paljenje turskih hanova i otvorena borba. Sela bliža Beogradu nisu mogla ni smela vidno da učestvuju, jer su usled blizine bila pod većom prismotrom turskih špijuna i vojske, koja je ovde stalno zalazila radi meljave, nabavke sena, drva i drugih potreba. Pljačkali su i ubijali da bi se snabdeli hranom za ljudstvo i stoku. Pošto su ustanici čuvali odbrambenu liniju oko Beograda, sve češće je dolazilo do krvavih okršaja. U svim ovim bojevima, za sve vreme opsade Beograda, pod komandom Sime Markovića iz Borka u sastavu boraca Beogradske nahije bili su seljaci svih okolnih sela.

Tačna saznanja koliko je Resničana učestvovalo i poginulo sa ustanicima od 1804. do 1813. godine nemamo, niti znamo kakva su se sve zbivanja na ovom prostoru u to doba odvijala. Zna se da je mnogo veće učešće u ovim borbama uzelo stanovništvo po obodu Beograda i da su sami ustanici izbegavali Resnik, jer se on nalazio u blizini Carskog druma kojim su Turci češće prolazili. Sigurno je da su zakletvu svi znali i kao uzvišeni čin je poštovali. Svi koji su mogli da nose pušku i gone neprijatelja, pošli su sa ostalom braćom, a zna se i to da se od ovih samo mali broj vratio u svoje selo.

Posle propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godina ostala je kao godina u kojoj je bilo suđeno da srpski narod još jednom plati, i to krvavo i stravično za onih desetak godina ratovanja i slobodnog života u svojoj zemlji.

Čitava sela su spaljena i opljačkana. Od zuluma Turaka najviše su stradala sela oko Beograda. Za beogradskog pašu je postavljen Sulejman paša Skopljak. Ubrzo su Turci shvatili da im pusta sela ničemu ne služe, da im treba radna snaga i namirnice, pa je paša preko viđenijih ljudi agitovao da se narod vrati iz Austrije na svoja ognjišta. Dobošari su javljali da se Srbi vrate u svoje domove i žive mirno i slobodno. Tako se do aprila 1814. godine u Srbiju vratilo oko 30.000 duša sa oko 15.000 krupne i 60.000 sitne stoke.

Godina 1815.

Protekle su godine dok se dim baruta nije slegao, a oružje odložilo. Miloš Obrenović, je digao narod na ustanak 1815. godine. Poveo je pregovore i politikom taktiziranja, lagano ali sigurno preuzimao sve više vlasti u Srbiji. Beogradski pašaluk je odahnuo, a vredne ruke ratnika prionule su da krče šume, pretvore ih u obradivu zemlju, torove napune stokom, a kuće po ko zna koji put ponovo obnove i izgrade.

Godine 1852. beogradski okrug je imao pet srezova. Vračarski srez je formiran 1856, a njemu je pripadalo 17 sela: Beli Potok, Veliki Mokri Lug, Veliko selo, Vinča, Mali Mokri Lug, Mirijevo, Pinosava, Rakovica, Resnik, Jajince, Rušanj, Slanci, Višnjica, Žarkovi, Železnik, Kneževac i Ostružnica.

Bilo je to razdoblje velikih društvenih promena i ratnih bura i zatišja. Srbi nikako nisu imali mira na svojim ognjištima. O učešću Resničana u tim dešavanjima i kasnije u srpsko-turskom ratu i srpsko-bugarskom ratu nemamo pisanih tragova.

Podsećanja na Majski prevrat

Majskim prevratom 1903. godine došlo je do smene vladajućih dinastija. Dinastiju Obrenović zamenili su Karađorđevići. U ovom prevratu ubijeni su kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena Draga Mašin.

Postoje saznanja da je u ovom prevratu učestvovao Resničanin iz familije Miljković. Tragom ovih saznanja, objavljenih u dnevnom listu „Politika“ pod naslovom „Oficirska čast“, koji je potpisao Jovan Miljković, pedagoški savetnik iz Leskovca, vrlo nas je zainteresovalo da proverimo ove činjenice i da potvrdimo podatak da li je reč o Jovanu Miljkoviću iz Resnika kod Beograda.

„Aprila 2014. godine, telefonskim putem dobili smo jednog od tri Jovana Miljkovića koji žive u Leskovcu. Gospodin Jovan, rođen 1931. godine, istoriograf, potvrdio je da je Jovan Miljković žrtva majskog prevrata (po kome je on dobio ime), rođeni brat njegovog dede Milosava Miljkovića iz Resnika. Milosav je imao sina Svetolika koji se zbog službe preselio u Leskovac gde se oženio Persidom i tu dobili sina kome su dali ime Jovan. Nastavili su da žive u Leskovcu do današnjih dana.

Jovan Miljković, iz Resnika, po činu kapetan artiljerije, u vreme majskog prevrata 1903. godine bio je dežurni oficir. Vođa zaverenika Apis je posetio kapetana Miljkovića i ponovo pokušao (pošto je to činio i ranije više puta) da zavrbuje Miljkovića da on kao dežurni oficir u određenom trenutku otvori vrata Dvora. Apis je od Miljkovića dobio kategoričan odgovor da će on, Miljković, braniti Kralja i da ih neće propustiti, ali i da ih neće izdati (oficirska čast, reč). U toj zavereničkoj noći Apis i njegovi drugovi prodrli su u Dvor tek kada su ubili svog druga kapetana Miljkovića, koji je bio prva žrtva prevrata, ispričao nam je Jovan o svom dedi Jovanu.“

Razgovor sa Jovanom Miljkovićem obavio je i tekst priredio Milan Nedeljković.

Resničani u Balkanskim ratovima

Prvi Balkanski rat je počeo 17. septembra 1912. godine. Dolazak dinastije Karađorđević na čelo Srbije probudio je u srpskom narodu velike nade za konačno oslobođenje od viševekovnog ropstva pod Turcima. Istorijski zaokret srpske državne politike izvršio je njen kormilar Nikola Pašić. Pred poslanicima odlučno je izjavio: „Ko ne naoruža što pre srpsku vojsku, u ovom trenutku, taj nije usvojio politiku Radikalne stranke, jer Srbija ne može biti spokojna ako nije naoružana. Stoga, ostavite sve drugo i rešavajte ono od čega život Srbije zavisi.“

Opšta mobilizacija srpske vojske objavljena je Ukazom kralja Petra 30. septembra 1912. godine. U proklamaciji se, između ostalog, kaže:

„Ja sam u ime Božije naredio mojoj junačkoj vojsci da pođe u sveti boj za slobodu naše braće, za bolji život i napredak Kraljevine Srbije. Naša braća Crnogorci već kite svežim lovorima svoje nepobedne zastave, a sa nama danas stupaju napred i junačke savezničke vojske Bugarske i Grčke. Vekovne su nam patnje zajedničke bile, zajednički nas interesi vezuju, neka nam rad na dobru i slobodi Balkanskog poluostrva bude zajednički.“

Zbog velike popularnosti rata protiv Turske i visoko razvijene svesti građana, mobilizacija je izvršena sa tako velikim odzivom i oduševljenjem kakav nije poznat u istoriji ratovanja. Zemlju je zahvatilo nezapamćeno oduševljenje i patriotski zanos. Komandama su se javili ne samo pozvani, nego i preko 20.000 nepozvanih obveznika, koji su zahtevali da ih upute u ratne jedinice. Zahvaljujući ovakvom raspoloženju i do tančina razrađenom mobilizacionom planu, pešadija je mobilisana za četiri, a artiljerija za samo šest dana. Mobilisano je ukupno 345.708 ljudi, 57.718 konja, 42.611 volova i 23.558 kola. Što se naoružanja tiče, raspolagalo se sa 288.142 puške, 230 mitraljeza, 544 topa i 10.028 sablji.

Ovaj patriotski zanos stigao je i u Resnik, pa su obaveze prema Kraljevini Srbiji prihvaćene sa oduševljenjem. Hrabra srpska vojska sa modernim naoružanjem iznenadila je Turke i nanela im velike poraze i materijalne štete. Posebno su se srpski vojnici istakli u najvećoj i odlučujućoj bici ovoga rata kod Kumanova, gde je turska vojska potučna i naterana na povlačenje. Srpska vojska je pomogla i crnogorskoj vojsci u bici za Skadar, kao i bugarskoj vojsci kod Jedrena. Tako su balkanske državice uz mnogo žrtava uspele da ostvare svoje viševekovne snove i oteraju Turke sa Balkana. U ovom ratu glavnu reč je vodila Srbija, a ugled Srbije u svetu je značajno porastao.

Pobeda srpske vojske nad Turcima odnela je i svoj danak koji je plaćen velikim žrtvama: mnoge kuće su zavijene u crno, a mnogi domovi ostali bez domaćina, bez čobana i orača.

Veća žrtva ne može biti nego otadžbini život pokloniti!

SLAVNO PALI I ŽIVOT SVOJ DALI ZA OSLOBOĐENjE SRPSTVA 1912-1913.

Ove reči su uklesane na spomen-ploči na crkvi u porti manastira Rakovice.

Spisak poginulih, umrlih i nestalih boraca iz Resnika u Balkanskim ratovima:

1. Vujičić Jevrem, poginuo oktobra 1912. g.
2. Vujičić Božidar, poginuo 10. oktobra 1912. g.
3. Đurić Miloš, poginuo 18. juna 1913. g.
4. Đorđević Rajko, poginuo 1913. g.
5. Radojević Rajko, umro 25. novembra 1912. g.
6. Nikolić Petar, poginuo 24. juna 1913. g.
7. Mitić Milan, nestao 26. juna 1913. g.
8. Miljković Petar, nestao 26. juna 1913. g.
9. Miljković Živan, umro od posledica ratovanja 12. avgusta 1913. g.
10. Vićentijević Živan, umro od posledica ratovanja 10. avgusta 1913. g.
11. Paunović Branko, umro od posledica ratovanja 19. novembra 1913. g.
12. Pavlović Milija, umro od posledica ratovanja 27. septembra 1913. g.

Iz rodoslova starosedelaca resničkih familija saznajemo da su u Balkanskim ratovima iz Resnika učestvovali i Janko Vićentijević i Aleksa Milić. Verovatno je da je ovaj spisak značajno veći, ali u arhivama nismo uspeli da dođemo do podataka.

U znak priznanja i poštovanja, za večnu uspomenu, dobrovoljnim prilozima blagodarni građani podigoše spomen-ploču 23. aprila 1914. godine.

Prvi svetski rat

Još nisu ni zalečene rane iz Balkanskih ratova, opet zvona zazvoniše sa zvonika crkava širom Srbije, opet dobošari lupaju i pozivaju da odrasla i punoletna lica obuku uniforme i krenu u novi rat. Opet Srbija i Crna Gora učestvuju u novom ratu, ali ne kao osvajači, nego kao jedine zemlje koje vode oslobodilački rat za očuvanje svojih granica, svoje slobode, za očuvanje nejači i kućnog praga.

Neposredni povod za Prvi svetski rat bio je sarajevski atentat 28. juna 1914. godine. Kao član organizacije „Mlada Bosna“ Gavrilo Princip je revolverskim hicem usmrtio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu. Srpska vlada nije u svemu pozitivno odreagovala na ultimatum zbog čega je Austrougarska napala Srbiju. Napad je izvršen iz Bosne preko Drine i iz Srema preko Save. Prva bitka je bila na Ceru. To je bila i prva pobeda Srba; bitkom je komandovao proslavljeni vojvoda Stepa Stepanović. Cerskom bitkom potvrdila se Njegoševa izreka: “Boj ne bije svijetlo oružije, već boj bije srce u junaka“.

Posle Cerske epopeje ređaju se nove bitke: Kolubarska, Suvoborska, bitka na Mačkovom kamenu, Tekerišu i dr. U Kolubarskoj bici Srbi su pod vođstvom proslavljenog generala Živojina Mišića ponovo pobedili Austrougare.

Zbog neuspeha, austrougarska vlada je smenila komandanta Oskara Poćoreka, a na njegovo mesto postavljen je nemački general Fon Makenzen.

Septembra 1915. izvršen je napad na Beograd. U odbrani Beograda veliko herojstvo je pokazao komandant bataljona major Gavrilović. Posle pada Beograda ostaci naše vojske se povlače prema jugu, a sa njima beže i civili, majke sa malom decom, ostareli i iznemogli. Ulice Beograda bile su prepune mrtvih, ranjenih, dok je austrougarska vojska iza sebe ostavila zlodela kakva se ne pamte u istoriji ratovanja. Grad je pretvoren u pustoš, ruševine i zgarišta.

Železnička stanica Resnik je bila mobilni centar u Balkanskim ratovima, pa i Prvom svetskom ratu. Neprijateljska artiljerija nije mogla da dobaci do Renika, pa je sa Železničke stanice odlazila vojska i oprema za južni front. Takođe, Resnik je bio prihvatilište velikih zbegova iz porušenog i opustošenog Beograda.

Oko 150.000 vojnika i izbeglih civila krenuli su prema jugu. Bugari koji nisu zaboravili poraz u prethodnom ratu, stali su na stranu Austrougara i Nemaca, pa su presekli kolonu srpskoj vojsci i izbeglicama. Kolona se podelila u dve grupe. Jedna je krenula putem bespuća i gudura Albanije bez dovoljno hrane, odeće i obuće, gde je doživela albansku golgotu.

Jedini pratioci te mučne kolone vojnika i izbeglica jesu ptice lešinari. Albanci su vojsku i civile ucenjivali za parče ubuđale proje, od vojske su tražili puške i municiju da bi ih posle toga malo dalje sačekali i tim istim oružjem ubijali. Tu sudbinu je imao i Marko Ignjatović iz Resnika, koji je kao trećepozivac bolan i iznemogao sa grupom boraca upao u zamku Arnauta koji su ga sustigli i sa njegovom kamom ga preklali. Ovu priču ispričali su Markovoj ženi Mari očevici i njegovi saborci koji su preživeli golgotu.

Druga grupa vojnika je išla preko vrletnih planina Crne Gore. Kada su došli do prvih kuća, narod ih je dočekao kao svoje najmilije. Dobili su hranu, odeću, obuću i tako zalečeni, mogli su da krenu dalje.

Ostali su se probili do Drača. Prispele vojnike i izbeglice u Draču prihvatili su francuski brodovi i prebacili ih vodama Jonskog mora do ostrva Krfa. Na Krfu su ih prihvatile francuske lekarske ekipe i izvršile trijažu. Umrle su u početku sahranjivali, a kada na ostrvu više nije bilo mesta, bacali su ih u Jonsko more, pa je tako i nastala pesma „Plava grobnica“ Milutina Bojića.

Oni koji su bili jači i izdržljiviji, uz negu i pomoć medicinskog osoblja oporavili su se tokom 1916. godine, pa su ih saveznici prebacili na Solunski front. Srpski vojnici su smelo i hrabro jurišali na neprijateljske rovove kao da ih ne vreba neprijateljsko tane, kao da pred njima nema prepreka, jer su želeli što pre da vide svoju rodnu grudu, voljenu Srbiju. Mnogi su ostali na bojištima – želja im se nije ostvarila. O velikim žrtvama srpske vojske u sukobima na Solunskom frontu svedoči i Srpsko vojničko groblje „Zejtinlik“ u Solunu.

Jedna od najznačajnijih bitaka u toku proboja Solunskog fronta jeste bitka na Kajmakčalanu. Posle proboja Solunskog fronta neprijateljske trupe su otpočele sa povlačenjem, a srpska vojska je nezadrživo jurišala i napredovala prema majci Srbiji. U naletu je oslobodila Makedoniju, Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju i stigla do Graca. Na glavnom trgu u Gracu na mermernom obelisku piše: „Dovde je stigao srpski vojnik“.

Na poziv Srpske vlade 1914. godine, stigao je dr Arčibald Rajs. Kao izveštač slao je svoje članke uglednim evropskim časopisima i probijao informativnu blokadu Srbije trudeći se da istina o stradanju srpskog naroda stigne u svet.

Borci Resnika u logorima

Srpski ratnici nisu stradali samo u bitkama, već su kao zarobljenici zajedno sa civilima završavali i u logorima. U Srbiji je stvoren veliki broj radnih i tranzitnih logora.

Banjički logor, logor na Kalemegdanu u Gornjem gradu i Topčideru nosili su naziv internirski logor, a ustvari bili su tranzitni u oba pravca, i za odlazak i za dolazak. Za stvaranje logora u Prvom svetskom ratu bili su zaslužni general major Cvetašin Hranilović i Petar Kvaternik, obaveštajni oficiri vojne obaveštajne austrougarske službe, poznati srbomrsci, koji su kasnije u Drugom svetskom ratu bili osnivači zloglasnog logora u Jasenovcu.

Uslovi bitisanja u logorima bili su jezivi i svuda isti. Prema srpskim izveštajima, broj umrlih interniraca u pet najvećih logora bio je: Mauthauzen i Hajnrihsgrin po oko 12.000, Nađmeđer, Nežider i Braunau po oko 10.000 stradalih. Povećani stepen smrtnosti ratnih zarobljenika i interniraca u logorima bio je 1914. i 1915. godine. Hrana je bila loša, a odeća i obuća nikakva, pa je zatvorenik Ž. Topalović napisao:

„Nije bio potreban termometar da se meri hladnoća, hladnoća se u logoru merila brojem mrtvih.“

Više boraca Resnika ostali su u ratnim logorima ili u zarobljeništvu tokom Prvog svetskog rata, o čemu imamo vrlo malo saznanja. Među njima je i Milan Nedeljković (1889–1918), umro je u u zarobljeništvu u Ašaku u Mađarskoj. Ostale su njegove slike i pisma koje mu je porodica slala dok se nalazio u zarobljeništvu.

Takođe je i Spasoje Radojičić, deda Živka Radojičića, bio interniran u logor Nađmeđer, ali je, na svu sreću, preživeo. Od posledica života u logoru kao mlad dobio je astmu.

Ovaj rat je odneo do tada najveće ljudske žrtve, materijalne gubitke i druge posledice. To je rat u kome je učestvovalo najviše vojnika ratnika, osvajača i vojnika branilaca svoje slobode i nezavisnosti.

Da dođe Aga

Potresnu priču o događaju koji se desio 1915. godine, kada je Srbija bila preplavljena grobovima svojih ratnika poginulih i umrlih od tifusa, o svom dedi Aleksi, ispričao je Slobodan Mitrović.

„U valjevskoj bolnici, u kojoj su lečeni ranjenici i vojnici zaraženi tifusom, bolovao je i vojnik Aleksa Mitrović, brat mog dede Drage. Priče o strahotama i boleštinama naših seljaka na frontu kružile su Resnikom. Jedna takva nemila vest stigla je u dom Milovana Mitrovića.

+
Borci Resnika
1912-1918.
poginuli, nestali i umrli u balkanskim i Prvom svetskom ratu za veru, čast i slobodu otadžbine

Balkanski ratovi

1. Vićentijević (Mijailo) Živan (–1913), redov 1. poziva, 1. četa, 1. bataljon, 4. prek. puk, umro u Resniku od posledica ratovanja 10. avgusta 1913.
2. Vujičić (Pavle) Božidar (1890–1912), redov 1. poziva, 3 četa, 2. bataljon, 7. puk, poginuo na Kumanovu 10. oktobra 1912.
3. Vujičić Jevrem (–1912), narednik, đak Monaške škole, poginuo na Đurđevim Stupovima oktobra 1912.
4. Đorđević (Milan) Rajko (1878–1913), redov 2. poziva, 2 četa, 1. bataljon, 7. puk, poginuo kod Jedrena na utvrđenju Papaz Tepe 13. marta 1913.
5. Đurić (Vasilije) Miloš (–1913), poginuo na položaju Retka Bukva 18. juna 1913. Miljković Živan (1894–1913), umro u Resniku od posledica ratovanja 12. avgusta 1913.
6. Miljković (Miloje) Petar (–1913), redov 2. poziva, 1 četa, 1. bataljon, 7. puk, nestao na Čupinom Brdu 26. juna 1913.
7. Miljković (Miloje) Petar (–1913), redov 2. poziva, 1 četa, 1. bataljon, 7. puk, nestao na Čupinom Brdu 26. juna 1913.
8. Mitić (Pavle) Milan (1879–1913), redov 2. poziva, 3 četa, 2. bataljon, 7. puk, nestao na Čupinom Brdu 26. juna 1913.
9. Nikolić (Milan) Petar Despić (–1913), redov 2. poziva, 3 četa, 2. bataljon, 7. pešadijski puk, poginuo na Maloj Crcoriji 24. juna 1913.
10. Pavlović (Panta) Milija (1871–1913), redov 3. poziva, 3. četa, 2. bataljon, 7. puk, umro u Resniku od posledica ratovanja 27. septembra 1913.
11. Paunović (Stefan) Branko (1870–1913), redov 3. poziva, 3. četa, 2. bataljon, 7. puk, umro u Resniku od posledica ratovanja 19. novembra 1913.
12. Radojević Rajko (1874–1912), redov 2. poziva, 2. četa, 2. bataljon, 7. puk, umro u Duvandži 25. novembra 1912.

Prvi svetski rat

1. Vujičić Rajko, redov-vojnik 2. haub. bater. M. 97 srpskog grad. art. odreda, ranjen na Gradcu, Zeleno Brdo; (POZa-89-2.).
2. Đorđević (Milan) Dragoljub (1885–1915), poginuo.
3. Đurić (Stevan) Živan (1876–), poginuo.
4. Đurić (Vasilije) Milutin (1892–1914), poginuo
5. Životić (Dimitrije Mitar) Borivoje (1890–), poginuo.
6. Životić (Dimitrije Mitar) Ilija, poginuo.
7. Ignjatović (Božidar) Marko (1868–1915), poginuo.
8. Ignjatović (Božidar) Živko (1875–1914), poginuo.
9. Janković (Blagoje) Ignjat (1885–1915), borac 4. puk, 1. četa, umro u logoru Boldogasonj, Frauenkirhen.
10. Jeremić (Novak) Aleksandar (1894–1915), redov-vojnik 3. četa 2. bat 2. p. puk,
    nestao u patroli 14.11.1915. na Kačeniku; P09-3-1-10.
11. Jeremić Živan (1895-1915), vojnik poginuo.
12. Jeremić (Zaharije) Miloš (1891–1919), borac, preminuo tokom lečenja u Najemengenu
    (Uselou) Holandija, 19. januara 1919, poslednje počivalište je pronašao 1938. u
    Jindrihovicama kada su njegovi posmrtni ostaci prenešeni u metalnom sandučetu
    broj 36.
13. Jeremić (Novak) Mihajlo (1895–1915), poginuo.
14. Jeremić (Marinko) Milisav (1874–1914), borac poginuo u Kupinovu.
15. Jovanović (Marinko) Dimitrije (1865–1916), redov-vojnik 3. poziva, 2. četa 2. bataljon 13. puk, umro na Vidu 4. februara 1916. sahranjen u Vojničkom groblju na Vidu; P03a-91-1-1.
16. Joksimović (Marko) Milan (1881–1918).
17. Joksimović (Janko) Mladen (1894–1918).
18. Lazarević Danilo (1872–1915), redov-vojnik 7. puk, umro 29.januara 1915, sahranjen 30. januara 1915. u Nađmeđeru, broj groba 212; P03a-111-2-1-38.
19. Lukić Miloš (1855–1915), redov-vojnik 1. četa, 4. puk, poginuo 15. februara 1915.
20. Marinković (Jovan) Živan (1885–1914), poginuo.
21. Marinković (Marko) Milivoje (1896–1918), poginuo na Solunskom frontu.
22. Marjanović (Živoin) Ivan (–1916).
23. Marjanović Stevan (1880–1915), borac 7. puk, 2. četa, umro 23.2.1915, u logoru Boldogasonj, Frauenkirhen.
24. Marković (Radovan) Ilija (1874–1915), poginuo.
25. Marković (Miloje) Milan (1878–1914), poginuo u Cerskoj bitki na Jadru.
26. Marković (Spasoje) Tanasije (1894–), umro u logoru u Mađarskoj.
27. Matić Borivoje, civil (1897–1915), umro 14. februara 1915. u logoru Boldogasonj, Frauenkirhen.
28. Matić (Đurđe Đura) Vojislav (1894–1914), poginuo u Kolubarskoj bitki.
29. Matić (Milovan) Milivoje (1893–1914), poginuo.
30. Matić (Milovan) Mihajlo (1894–1914). poginuo.
31. Milenković (Nikola) Steva (–1915), poginuo u Prvom setskom ratu.
32. Miletić Vladimir, poginuo na Solunskom frontu.
33. Miletić Dimitrije (1892–1915), ratnik 2. četa, 14. puk, umro 21. februara 1915.
34. Miletić Stamenko, borac 14. puka, zarobljen 1916. i odveden u logor Nojhamer; P05- 400A-2-54.
35. Milić Uglješa (1897–1915), civil umro 17. jula 1915. u logoru Boldogasonj, Frauenkirhen.
36. Milovanović (Milovan) Antonije (1890–1914), poginuo.
37. Milovanović (Milutin) Dobrosav (1865–1916), redov-vojnik 2. poziva 3. četa, 4. bat, 9. puk, nestao na maršu 12. oktobra 1916; P09-119-1-5.
38. Milovanović (Dobrosav) Milan (1888–1916), redov-vojnik 1. četa, 4. bataljon 7. puk, umro u logoru Ašah 9. decembra 1916, sahranjen na logorskom groblju; P05-350-13.
39. Milovanović Radisav, borac 11. p. puk, zarobljen 1916. i odveden ulogor Nojhamer; P05-400A-2-54.
40. Milojević (Leposava) Milivoj (1888–1918), civil umro 28.4.1918. u vojnom logoru Arad, sahranjen na logorskom groblju.
41. Milojević (Pavle) Ivan (1890–), poginuo.
42. Milojević (Ivan) Miloje Miloš, borac, zaklali ga Albanci.
43. Milojević (Radovan) Živojin (1876–1916), poginuo na Kajmakčalanu.
44. Mitić (Pavle) Milisav (1892–1914), redov-vojnik 1. poziva, 13. p. puk, nestao 24.avgusta 1914. kod Jarka.
45. Mitić (Pavle) Miloš (1880–1916), poginuo na Kajmakčalanu.
46. Mitrović (Milovan) Aleksa (1887–1915), poginuo.
47. Mitrović (Stanko) Dragoljub (1882–1918), poginuo.
48. Mitrović (Lazar) Čedomir, poginuo.
49. Nikolić (Petar) Dragomir Dragoljub (1894–1914), poginuo.
50. Nikolić (Milan) Milivoje (1879–1915), poginuo.
51. Nikolić (Živan) Pavle (1875–1914), poginuo u bici na Ceru.
52. Nedeljković (Milovan) Đorđe, poginuo.
53. Nedeljković (Nikola) Jovan (1876–1917), poginuo.
54. Nedeljković (Sava) Marko, poginuo na Solunskom frontu.
55. Nedeljković (Nikola) Milan (–1918), umro u logoru Ašah u Austriji.
56. Nedeljković (Marko Marča) Radivoje (1879–1916), umro od tifusa.
57. Nedeljković (Nikola) Sava Saća (1874–), poginuo.
58. Nešić Milivoje (–1915), redov-vojnik umro 19. januara 1915. u Nađmeđeru broj groba 192; P05-423-4-5.
59. Pavlović (Panta) Ivan (1876–1915), poginuo.
60. Paunović (Živko) Andrija Andrea (1868–), poginuo na Solunskom frontu
61. Paunović (Živko) Ranko, (1875–1915) borac pešadinac, zarobljen 27. oktobra 1915. u Stupnju kod Kruševca; P05-400A-2-1-51.
62. Petrović (Nedeljko) Ilija (1878–1915), nestao u Mađarskoj.
63. Radojević Ljubomir (1898–1915), civil umro 18. juna 1915. u logoru Boldogasonj, Frauenkirhen.
64. Radojičić (Milisav) Milisav (1875–1917), poginuo.
65. Radojčić Dimitrije (1869–1915), civil umro 10. februara 1915. u logoru Boldogasonj, Frauenkirhen. Radojčić Milovan (1892–1916), umro 21. marta 1916. u logoru Nežider, broj groba 2369.
66. Radojičić (Milisav) Mihailo (1873– 1916), umro u zarobljeništvu.
67. Radojičić (Mihajlo) Spasoje (1898–1917), umro u zarobljeništvu.
68. Radojičić (Stevan) Sreten (1882–1915), poginuo.
69. Ranković (Milovan) Miloje (1879–1914), redov-vojnik 3. Poziva, 1. četa 2. bat. 5. puk, nestao 7. novembra 1914. u Konatici; P09-141-1-7.
70. Savić (Milivoje) Velibor (1900–1917), poginuo.
71. Savić (Stevan) Dimitrije (1866–), poginuo.
72. Savić (Blagoje) Ljubisav (1877–), poginuo.
73. Savić (Simeon Sima) Milivoje (1871-1915), poginuo.
74. Savić (Blagoje) Petronije (1891–), poginuo.
75. Savić (Blagoje) Strahinja (1895–), poginuo.
76. Savić (Dimitrije) Živojin (1898–1914), poginuo.
77. Savić (Stevan) Života (1895–1917), poginuo.
78. Srećković (Živan Živojin) Borivoje (1883–1915), borac 2. četa, 7. puk, umro 8. februara 1915. u logoru Boldogasonj, Frauenkirhen.
79. Srećković (Kostantin) Ilija (1893–1916), redov-vojnik 2. poziva, 4. četa, 2. bataljon, 9. puk, umro kod Tavnika 21.10.1916.; uveden pod brojem: P09-119-1-5).
80. Srećković (Kostantin Kosta) Stevan (–1917), civil umro 14. februara 1915. u logoru Nežider; P05-423-4-3.
81. Srećković (Kostantin Kosta) Radomir (1900–1915), civil umro 18.2.1915. u logoru Boldogasonj, Frauenkirhen.
82. Stojanović (Milorad) Antonije (1886–1916), borac 1. četa, 3. bat, 1. puk, umro 6. maja 1916. u Ulmu (logor u Nemačkoj); P05-423-4-3.
83. Stojanović (Miloje) Jakov (1876–1915), poginuo; redov-vojnik 3. četa, 1. bat, 7. p. puk «Kralj Petar 1.”, ranjen 18. oktobra 1916. u borbi na položaju Rovovska Kosa; P09-211- 1-5.
84. Stojanović (Stevan) Mateja (1871–1918), umro u zarobljeništvu.
85. Stojanović (Stevan) Milorad (1861–1916), redov-vojnik 6. p. puk, sahranjen 14. marta 1916. na gradskom groblju Ulm, Nemačka, broj groba 95; P05-385-5-1-31.
86. Stojanović (Pantelija) Paja (1884–1914), poginuo u Zemunu.
87. Stojanović (Milivoje) Tanasije Tasa (1888–1915), redov Dunavske divizije, poginuo.
88. Tacić (Spasoje) Radovan (1887–1918), redov-vojnik, poginuo 2. septembra 1918. na položaju Asme 3-2-7; P09-211-1-5.
89. Ćirić Manojlo (–1915) borac, sahranjen 24. Septembra 1918. na groblju u Ferivilu (Ferryville, Menzel Bourguiba), Tunis, broj groba 2.463.
90. Šargić (Nikola) Luka (Ilić Luka) (1866–1915), poginuo.
91. Šargić (Jovan) Miloš (1864–1914), poginuo na Solunskom frontu.
92. Šargić (Milivoje) Svetislav (Ilić Svetislav) (–1916), redov-vojnik 1. poziva, Moravska bolnička četa, umro 27. marta 1916. od trbušnog tifusa, sahranjen 28. marta 1916. na vojnoj groblju u Draču.

Slava im!
POTOMCI I POŠTOVAOCI

Posebnom molbom se obraćamo svim čitaocima Hronike da u koliko uoče greške i propuste u spiskovima, na to ukažu članovima Uređivačkog odbora kako bismo ih otklonili u dopunama ili narednom izdanju, kao i na spomen ploči koja će biti rekonstruisana.

Boračke i druge društvene organizacije, odajući poštu poginulima i nestalima, podizale su zajednička spomen-obeležja. Tako se u centru Resnika nalaze Spomenik palim borcima NOR-a 1941–1945. godine i Spomenik palim sovjetskim vojnicima. Nažalost, do današnjih dana naše mesto nije postavilo spomen-obeležja i drugim braniteljima koji su svoje živote položili za slobodu svoje otadžbine.

Ova 2014. godina, kada se privode desetogodišnje aktivnosti i očekuje završetak rada na Hronici, ujedno je i godina jubileja, stogodišnjice otpočinjanja Prvog svetskog rata. Želja, zadatak i obaveza istraživača, priređivača i Odbora koji je radio na izradi Hronike jeste da se ublaži i ispravi nepravda prema ratnicima palim u Prvom svetskom ratu.

Ljudski i moralni čin je da se precima posveti spomen-obeležje u znak zahvalnosti za slavna dela i živote koje su položili za našu otadžbinu. Članovi Odbora Hronike uložili su puno napora obilazeći brojne arhive i državne institucije kako bi došli do pouzdanih podataka o imenima palih boraca iz Resnika u Prvom svetskom ratu. Bolna su saznanja da do takvih podataka nigde nismo došli, a još je bolnija činjenica što je na Staroj resničkoj česmi postojala spomen-ploča sa imenima palih ratnika u Prvom svetskom ratu, a da je ta ploča posle Drugog svetskog rata polomljena i bačena, a niko od tih potomaka, očeva, dedova ili pradedova, do današnjeg dana nije smogao snage da se ta spomen-ploča obnovi.

Davanjem naziva novim ulicama, u neposrednoj blizini Doma zdravlja, jedna ulica je posvećena solunskom borcu Todoru Marinkoviću, nosiocu Karađorđeve zvezde sa mačevima, čija je porodica nastanjena u Resniku od pedesetih godina minulog veka.

Možda će neko od potomaka i članova porodice ili od nadležnih službi učiniti napor da se i imena resničkih žrtava iz Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, kao i poginulih boraca od 1991. do 1999. godine, istaknu na primerenom spomen-obeležju.