U proleće 1941. godine sela nadomak Beograda, a i sav srpski narod, doživeli su razočarenje, a i strah. Vlada Kraljevine Jugoslavije Cvetković–Maček, sa knezom Pavlom načelu, potpisala je protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu 25. marta 1941. godineu Beču. Dana 27. marta 1941. godine zbačena je vlada, a narod je na ulicama demonstrirao sa parolama: „Bolje rat neko pakt – bolje grob nego rob“. U narodu se razbuktao patriotizam inastala je velika uznemirenost. Zemljom je rukovodila vlada na čelu sa generalom avijacije Dušanom Simovićem.

Rano ujutru 6. aprila 1941. godine nebo nad Beogradom postalo je crno. Jata nemačkih štuka su upravo na najveći hrišćanski praznik Vaskrs počela da bacaju svoj smrtonosni teret na nezaštićeni grad. Jaukale su sirene najavljujući strašnu opasnost koja se nadnela nad gradom. Radio Beograd je pozivao Beograđane da se skrivaju u skloništa i podrume. Prvi napad je izvršen u tri talasa, u razmaku od petnaestak minuta. Oglasila se i jugoslovenska protivavionska artiljerija i malobrojna avijacija; iaoko su naši lovci neustrašivo na padali, neprijatelj je bio znatno brojniji i jači. Bombardovanje je ponovljeno i sutradan 7. aprila još većim intenzitetom neprijatelja.

Prva žrtva aprilskog bombardovanja iz Resnika bio je Ljubisav Radojičić, koji je poginuo kao vojnik ispred vojne pekare u Beogradu. Milivoje Nikolić je poginuo 6. aprila na ulici kao građanin koji se tu slučajno zatekao.

Već prvih dana aprila, uoči bombardovanja Beograda, kolone izbeglica počele su da napuštaju grad tražeći smeštaj po porodicama u okolnim selima. Na dan bombardovanja čitave reke izbeglica, mahom žena sa malom decom, noseći kakav zavežljaj i naramak najnužnijih stvari, prečicom preko njiva sa okolnih brda od Banjice, preko manastirskog imanja i Zmajevca, dolazile su u Resnik tražeći nužni smeštaj za svoju porodicu. Gotovo svi Resničani koji su imali i najnužnije uslove prihvatili su izbeglice. Među izbegličkim porodicama tokom okupacije u Resniku je sa svojom porodicom boravio i istaknuti jugoslovenski slikar i jedan od osnivača Likovne akademije Milo Milunović. Nama u to vreme, ispričala je Radmila Đorđević rođ. Radojičić, bilo je zanimljivo da upoznamo nove goste i da nas dece i mladih bude što više, ne sluteći strahote koje rat donosi.

„Skoro da nije bilo kuće u Resniku koja nije prihvatila izbeglice pristigle iz Beograda. Tako je u našoj kući utočište našao Voja Vuksanović sa suprugom Ljubom, ćerkom Milicom i sinom Jovom. U kući je bilo mesta i za Vojine dve sestre, Jucu i Desu. Tu su još bile Jucine ćerke, Rada i Olga, i Desina kći Zora. Pre izbijanja rata svi su oni živeli iznad Careve ćuprije. Voja je, dok je to bilo moguće, išao vozom na posao u Beograd, gde je radio u jednoj banci. Juca je godinu dana pre izbijanja rata ostala udovica. Utehu i unutrašnji mir našla je u kuhinji, gde je spremala jela za sve njih. Desin muž je, katkad, svraćao nakratko da vidi ženu i decu. Odakle je dolazio i kud je odlazio posle toga, u kući se nije pričalo. Moja majka je svakodnevno mesila i pekla hleb, vodeći računa da hleba bude za svakog pod našim krovom. Juca nije morala da brine za povrće i druge namirnice, u našoj kući sve joj je bilo dostupno. Živeli smo zajedno u slozi, kao jedna velika porodica. Milica i ja smo imale po petnaest godina, Jova osamnaest, Olga devetnaest, a Rada i Zora po dvadeset. Imali smo samo mladost i ništa više. Težak život nas je zbližio i učvrstio veru u nama da istrajemo do kraja. Tako je bilo i u drugim resničkim porodicama koje su imale izbeglice u svom domu.

Prijateljstva stečena tih ratnih godina nisu prestala ni posle oslobođenja, već su negovana i preneta na mlađe naraštaje. U nekim porodicama traju i do današnjih dana.“

Kako smo naveli, u vreme okupacije od aprila do oktobra 1941. godine u Resniku je živela i porodica velikog slikara Mila Milunovića. Kao izbeglice su stanovali u kući Bože Šargića. Sa Milom su tu bili i Olga Bogdanović Milunović, Vesna i Nikola Kolja Milunović koji je u tom periodu pohađao Resničku osnovnu školu.

Zarobljeništvo

Po otpočinjanju rata u jedinicama naše vojske nastalo je pravo rasulo. Veliki broj vojnika je zarobljen, razoružan i sproveden do železničkih kompozicija stočnih vagona u koje su zatvarani i spolja zakatančeni. Njihov pravac je bio zarobljeništvo, Nemačka, logori. Neki su deportovani i raspoređivani na rad u fabričke hale, neki na poljoprivredna dobra i u privatna seljačka gazdinstva. Neki od njih su dalje odvedeni na istočni front, a mnogi su raspoređivani na mesta iz kojih se nikada neće vratiti. Ubijani su i spaljivani u fabričkim pećima. Živan Lukić je 2002. godine sačinio spisak Resničana koji su 1941. godine bili zarobljeni kao vojnici Kraljevine Jugoslavije. Među njima su bili:

1. Radomir M. Lukić
2. Milan M. Radojević
3. Milisav M. Nikolić
4. Živan Mitrović
5. Draga Petrović
6. Radomir Janković
7. Svetla Ranković
8. Voja Ranković
9. Draga Savić
10. Mija Milojević
11. Živan Petrović
12. Draga Nikolić
13. Milovan Nikolić
14. Miša Nikolčić
15. Momčilo Moma Nedeljković
16. Živko Šargić
17. Živadin Radojičić
18. Dobrivoje Tacić
19. Draga Nedeljković
20. Živan Tomić
21. Blagoje Mitić
22. Pavle Tanasijević
23. Živko Milić
24. Dragi Jovanović
25. Pera Mihajilović
26. Milan Radojević
27. Dragomir Ivanović
28. Ljubomir Ivanović
29. Borivoje Borika Radojičić
30. Đura Radojičić
31. Momčilo Nikolić
32. Jovan Jova Milovanović,

i sigurno još zarobljenika o kojima nemamo saznanja.

Radomir Lukić, Milan Radojević i Milisav Nikolić su zajedno bili u 18. pešadijskom puku vojske Kraljevine Jugoslavije čiji je komandant bio pukovnik Milivoje Durbešić.

Zajedno su i zarobljeni sa celom svojom jedinicom na položajima kod sela Lapova 10. aprila 1941. godine. Preko Jagodine su transportovani u Bugarsku, u prihvatni logor „Dragoman“ gde su bili nekoliko dana, a odatle u Rumuniju u logor „Đurđevo“ gde su bili od 15.04. do 26.06.1941. godine. Odmah po napadu Nemačke na SSSR transportovani su u Nemačku u logor „Felinbosten“ broj 11 B, gde je Radomir Lukić dobio zarobljenički broj 113017, Milan Radojević 113018, dok se Milisav Nikolić ne seća svog zarobljeničkog broja. Odatle su zajedno prebačeni u radnu komandu broj 44 u selo Vendleštat (Wendlestädt), veće mesto Braunšvajg, gde su radili po poljoprivrednim imanjima nemačkih gazda u tom selu, a i drugim okolnim selima. Mnogi su radili na stočnim farmama, a hranu su primali i spavali u logoru. Posao im nije bio teži od onog koji su obavljali u svom rodnom mestu. Često su, pored sledovanja hrane, dobijali nešto za jelo i od domaćica Švabica čiji su muževi bili na frontu. Većina njih je oslobođena 10. aprila 1945. godine od strane američke vojske, a u Resnik su se vratili između 25. i 28. avgusta 1945. godine. Mnogi su se vratili na teže uslove življenja, u siromašni Resnik i porušeni Beograd, „ali Srbija je jedina na svetu“.

Nisam znala da je kralj

S proleća 1934. godine, vraćajući se pešice iz Beograda, Jelena Tomić je prolazila livadom kraj „Dvorske bašte“ na mestu gde je sada parking fabrike „21. maj“. Negde u tom delu na klupi je sedeo čovek koji ju je pozdravio. Usput je zapitao odakle je, ima li koga i da li zna ko je on? Umorna žena je rekla da ne zna ko je on, i da već tri godine nije videla sina Živka koji sa drugom iz familije Spasojević iz Rušnja služi kadar u Ljubljani.

Čovek joj je odgovorio da je on kralj.

Jelena nije poverovala. Odgovorila je: „Lako je tebi da sa mnom zbijaš šale“.

Kralj joj je rekao da ne brine, i da će se lično postarati da uskoro vidi svoga sina. Jelena i dalje nije verovala. Ali neka nada je ipak postojala!

Po dolasku kući Jelena je o susretu ispričala mužu Stevanu. Takođe i Stevan je sa nevericom saslušao priču i još sa podsmehom izgrdio Jelenu kako može da poveruje nepoznatom čoveku.

Samo tri dana kasnije na kapiji doma pojavi se Živko Tomić sa svojim drugom. Potvrdio je majci Jeleni i ocu Stevanu da je kralj iz Dvora lično zvao komandanta njegovog puka i izdao mu zadatak da se obezbede nove uniforme, kupe putne karte i ova dva redova puste na odsustvo.

Po sećanju na kazivanje Jelene Tomić, ispričao Petar Jovanović

Priču slične sadržine ispričao nam je i Dragan Stojanović Zeka za svog dedu.

Ilegala

Beograd je ubrzo predat nemačkoj komandi. Nemačka komanda je za komesara Beograda postavila svog od ranije poznatog saradnika Dragog Jovanovića, a Milan Aćimović je postavljen za komesara službe unutrašnjih poslova. Nemačka komanda je odmah objavila proglas u kome se od svojih podređenih očekuje da svaki otpor bude slomljen. Bez oklevanja treba pred preki sud izvesti, i odmah streljati, svakog ilegalca, pa čak i one koji se predaju.

U dubokoj ilegali partijske organizacije, skojevci su organizovali svoje ćelije u svakom mestu. Tako je počeo da se stvara Narodnooslobodilački pokret.

Pred članove Komunističke partije Jugoslavije bilo je postavljeno puno zadataka. Prikupljana je pomoć za one koji su bili primorani da se sklone u ilegalu, sakupljano je oružje, rasturani su leci i organizovane desetine za otpor. Oružje koje je sakupljano u Rakovici, sklonjeno je u Kijevo, a deo je bio zakopan u Manastirskoj šumi. Najznačajnije aktivnosti bile su poverene takozvanim udarnim desetinama. Veliki značaj aktivista u ilegali, pored rasturanja letaka, bio je i proturanja štampe, pa je na takav način narodu stavljano do znanja da postoji organizovan otpor, ali da je njihova aktivnost ilegalna.

Ogranak naše partijske organizacije, koja je bila u ilegali, bio je povezan sa partijskom organizacijom Rakovice, Kneževaca i Kijeva, gde su ćelije bile izuzetno jake.

Posle napada na Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine KPJ donosi proglas u kome poziva i kaže: „Proleteri svih zemalja Jugoslavije, na svoja mesta u prve borbene redove!“

Već 4. jula dignut je ustanak. Prvi aktivisti su odabrani i krenuli ka Kosmajskom partizanskom odredu. U narodu je bilo ponosa, odobravanja, neverica, dok je neprijatelj besneo, a mnogi su izricali i svoj sud: „Alal im vera! Svaka čast, tako i treba!“

Kroz razne akcije kaljeni su i stvarani novi aktivisti, budući skojevci i članovi partije, zapisao je u svom rukopisu Živko Radojičić, sakupljač građe i inicijator pisanja ove Hronike. Nastupilo je vreme straha od svakodnevnih odmazdi nemačkih vojnika. Jednog jesenjeg dana te 1941. godine Nemci su isterali stotinu meštana Resnika na gumno (kod sadašnje Pošte) zato što je nestao jedan nemački vojnik koji je stražario na Železničkoj stanici Jajinci. Među pohapšenima bilo je i žena i muškaraca, i starih i mladih; ni žene trudnice nisu izostavili. Na svu sreću, Nemac je pronađen kako spava u nečijoj slami, verovatno se napio i tu zaspao. Tako su pošteđeni smrti nedužni žitelji Resnika.

Svih godina rata često su pretresane kuće „sumnjivih“ pristalica NOP-a, pa su tako jednoga dana banuli i u moju kuću, zapisao je Živko Radojičić. Baba Milica je bila obazriva, znala je gde čuvam pištolj i blagovremeno ga je ubacila u vunu.

Ulazili su Nemci i njihove pristalice nesmetano u dvorišta i uzimali stoku, pa su Resničani često tražili da im pomognem u sporazumevanju, jer sam znao nemački jezik. Morao sam da prikrivam istinu i izmišljam opravdanja kako bi svojim seljacima spasio stoku pričajući kako je krava steona ili krmača suprasna ne bi li Nemci odustali od plenidbe.

Borci NOR-a kojima su posvećene ulice Resnika

Slavko Slava Miljković je bio pripadnik SKOJ-a još pre početka rata i među prvima je uhapšen. Zahvaljujući autoritetu svoga oca, pušten je na slobodu. Zaposlio se u Termoelektrani Kostolac i dobio ausvajs (dozvolu za slobodno kretanje), pa sa te pozicije lakše se pridružio Kosmajskom partizanskom odredu, a sa sobom je poveo i Branu Nikolića Korčagina. Slava je imao i partizansko ime Janko. U četničkoj zasedi u selu Dražanj marta 1944. godine Slava je bio ranjen. Dovukao se do jedne kuće, gde ga je domaćin primio i smestio u zemunicu. Zamolio je domaćina da hitno pošalje pismo njegovom ocu Živojinu i da mu kaže „da odmah dođe po seno da ne bi propalo“. Pismo je došlo u ruke Bogdana Miljkovića koji je bio ćata u opštini, a pripadao je četničkom pokretu. Naravno, on je to pismo bacio. Domaćin Slavin je ponovo poslao pismo iste sadržine, i ono je opet došlo u ruke Bogdana, ali je njegova žena ukrala pismo i odnela Slavinom ocu Živojinu Miljkoviću, koji je odmah upregao konje i krenuo po Slavu, ali je bilo kasno. Kući je dovezao mrtvog sina, sjajnog borca čije ime i danas nosi glavna ulica u Resniku.

Branislav Nikolić Korčagin je poginuo leta 1944. godine u selu Vodanj kod Smedereva braneći dva teško ranjena partizana koje je obezbeđivao i negovao u tajnoj zemunici. Neko je četnicima kazao gde je zemunica, i tada su ih ovi opkolili i ušli u zemunicu. Brana je ostavši bez municije, a da ih ne bi žive zarobili, aktivirao eksploziv i usmrtio sebe, ranjenike i nekoliko četnika. U znak zahvalnosti za slavna dela resničkih boraca, jedna od ulica u Resniku nosi naziv po resničkom borcu Brani Nikoliću zvanom Korčagin.

Među prvim mladićima Resnika koji su se priključili NOP-u, bio je Ljubiša Jelenković, po kome se danas zove ulica na Železničkoj stanici Resnik. Ljubiša je u to vreme i živeo „preko pruge“ sa svojom porodicom, a u Resnik su još pre rata došli iz Šapca. Zajedno sa Ljubišom bio je i Aleksandar Vojinović; bili su studenti i preko svoje studentske organizacije pre nego što je počeo rat pripadali su Komunističkoj organizaciji. Mesto pogibije Ljubiše Jelenkovića nije poznato, ali za Aleksandra Vojinovića ima podataka da je stradao u nekoj diverziji protiv neprijatelja u Nišu. Takođe jedna od resničkih ulica danas nosi ime po hrabrom borcu Aleksandru Vojinoviću.

Operacija „Okrugla munja“ Prijepoljske bitke, poznatija kao 6. neprijateljska ofanziva, trajala je od 4. do 16. decembra 1943. godine na području Raške oblasti i istočne Bosne.

Četvrtog decembra rano ujutru izvršen je nemački napad na Prijepolje gde je bila stacionirana Prva šumadijska brigada. Tom prilikom u danu je poginulo 395 boraca, a među njima i Resničani braća Aleksandar Aleksa i Milivoje Jeremić i njihov komšija, drug i saborac Josip Telarević. Sinovac braće Jeremić Boško ranjen je u Prijepoljskoj bici, ali je uspeo da se nekako prebaci kod tetke i sakrije, da tu zaleči rane. Nesreća je bila što teča nije bio pristalica narodnooslobodilačke borbe, pa je odao bratića svoje žene. Boško je uhapšen 1.3.1944. godine i odveden u logor na Banjici, a zatim streljan 15.6.1944. godine.

Jedna ulica je posvećena braći Jeremić, Aleksandru Aleksi i Milivoju.

Života Životić je zapisao: „Josip Joca Telarević je rođen 1912. godine u Sao Paolu u Brazilu. Otac Đura, siromašni seljak iz okoline Vukovara, sa ženom Terezom bio je pečalbar u Americi (Brazilu), gde mu se rodio prvi sin Josip. Već 1920. godine, iznuren i bolestan, Đura se sa porodicom vratio u zemlju. Siromaštvo u porodici nagoni Josipa da sa četrnaest godina pođe u pečalbu, ostavljajući bolesnog oca, majku i četvoro braće i sestara. Godine 1924. Josip se našao u Resniku, gde počinje da služi kod imućnijih domaćina, najduže u familiji Stojanović. Stasao je u vrlo lepog, krupnog i naočitog momka. Snažan, bistar i vredan postao je meta bogatijih seljaka, svi su želeli takvog momka za slugu, a vršnjaci da im bude drug. Ni devojke nisu ostajale ravnodušne, krišom i sa uzdahom su gledale lepog momka Jocu. Ljubica Ljuba, ćerka imućnog Miloja i Petrije Joksimović, ugrabila je devojačku sreću i, bežeći od roditelja, udala se za Josipa. Devojačka porodica se teško mirila da za zeta imaju slugu, ali su vremenom popustili i dali ćerki i zetu plac na kome su Joca i Ljubica, oboje veoma vredni, počeli da grade sebi kuću. U gradnji kuće pomoć im je pružila porodica Žarka Stojanovića u kojoj je Josip kao sluga radio i bez naknade.

Joca postaje ugledan domaćin i prihvaćen u društvu starijih i mlađih Resničana. Radio je u Majdanu, ali i pored toga, uvek sebi nalazio druge poslove i kao domaćin napredovao.

Josip nikada nije zaboravio iz kakve porodice potiče, uvek se družio i pomagao siromašnijim od sebe. Nerazdvojni drugovi su mu bili braća Aleksandar i Milivoje Jeremić.

Kada je 1941. godine otpočela okupacija zemlje, Joca se sa tim nikako nije mirio. Nije trpeo ni nadmene seljake ni vlast koja je na kuluk najčešće upućivala sluge i siromašne, a kamo li okupatora i vlast kakvu su uspostavljali. Na odvažnog i otresitog Josipa nije bilo lako udariti, umeo je Joca i da se suprotstavi. Prihvatio je Narodnooslobodilački pokret, sarađivao sa aktivistima, i avgusta 1943. godine zajedno sa braćom Jeremić otišao u Kosmajski partizanski odred. Formiranjem Prve šumadijske brigade, oktobra 1943, ulazi u njen sastav. Bio je primeren i hrabar borac, dobar drug i vrlo omiljen u jedinici. Povereni su mu bili najodgovorniji zadaci. Sredinom novembra 1943. godine, po naređenju Vrhovnog štaba NOV i POJ, brigada je krenula za Sandžak radi povezivanja sa jedinicama 2. proleterske i 5. divizije NOVJ. Na tom teškom i slavnom putu brigada je vodila mnoge borbe i postizala pobede u kojima se Telarević posebno isticao. Ranjen je u s. Mileševo u toku Prijepoljske bitke sa znatno nadmoćnijim Nemcima kada je brigada pretrpela značajne gubitke. Od posledica ranjavanja Josip je preminuo 4. decembra 1943. godine. Sahranjen je u Prijepolju“. Jedna ulica u Resniku nosi njegovo ime.

U Resniku je nekoliko ulica dobilo nazive po borcima NOR-a, navodi Živko Radojičić, ali se i pita „kako to da ne postoji ulica Ljubice i Aleksandra Ivanovića, brata i sestre koji su poginuli na Fruškoj gori u proboju Sremskog fronta. Kakvi su kriterijumi bili primenjivani pri dodeli naziva ulica ne znam, ali bilo bi ispravno da se ta nepravda makar i sada ispravi“.

Mnogo boraca Resnika za današnju slobodu dali su svoje živote. Žitelji Resnika iz zahvalnosti njima jednu svoju ulicu posvetili su svim borcima Drugog svetskog rata. Ta ulica se danas zove ulica Palih boraca. Kasnije, devedesetih godina prošlog veka, širenjem naselja i povećanjem broja ulica, naknadnim odlukama lokalne vlasti još jedna ulica je posthumno posvećena borcu Drugog svetskog rata Iliji Radojeviću.

Logoraši Banjice

Koncentracioni logor na Banjici formiran je 5.6.1941. godine po odluci nemačke okupacione komande, a prvi zatočenici dovedeni su već 9.7.1941. godine. Pored Banjičkog, u Beogradu su postojali i sledeći logori i zatvori:

• Glavnjača;
• Zatvor uprave Grada Beograda na Obilićevom vencu broj 6;
• Zatvor u Đušinoj ulici;
• Tri zatvora gestapoa: Bulevar Kralja Aleksandra 5, Zatvor u Ratničkom domu (sada Dom vojske) i zatvor u ulici Braće Jugovića broj 5;
• Zgrada Prizada, Obilićev venac 2;
• Zgrada bivšeg Okružnog suda, Nemanjina 2;
• Logor kod Topovskih šupa;
• Logor Milšićeva ciglana, i
• Logor Staro sajmište

U knjizi Logor Banjica II, Sime Begovića, na strani 148, opisan je odlazak na streljanje hrabrog Božidara Boška Jeremića koji je imao samo 19 godina. Kada su ga prozvali da krene, skinuo je sa sebe gunj i mirno rekao: „Evo, drugovi, neka uzme neko od vas dok na njega ne dođe red!“ Svetozar Vujković (komadant logora Banjica) počeo je da besni, a Jeremić mu je mirno uzvratio: „Polako, krvniče, stići ćeš“. Pre streljanja Nemci su ga pretukli da je bio sav krvav i modar od udaraca.

U istorijskoj arhivi Beograda izdata je knjiga „Logor Banjica“ sa imenima svih koji su prošli kroz to jezivo zdanje; Boško je nosio broj 20052. Po Bošku se danas zove jedna ulica u Kneževcu, a njegovo ime uklesano je na spomeniku izginulih Kneževčana.

U julu 1941. počela su ubijanja u Banjičkom logoru, streljanja u Marinkovoj bari, na Centralnom groblju, na Jevrejskom groblju u Skeli kod Obrenovca. Najviše streljanih je bilo u Jajincima.

Spisak zarobljenika i talaca logora Banjica

U knjizi „Logor Banjica I i II“ našli smo podatke o svim zatočenicima Banjičkog logora. Među uhapšenima bili su i sledeći zatočenici iz Resnika, koji su nosili brojeve:

• 16595, Đurđević Čedomir, sin Živote i Lenke, rođen 1895. godine u Resniku, oženjen, otac dvoje dece, bio u logoru od 14. do 29.09.1943. godine;
• 16611, Jeremić Đoka od oca Svetozara i majke Marije, rođen 1881. godine u Resniku, oženjen, otac troje dece, u logoru od 14.09. do 26.12.1943. godine;
• 16625, Marjanović Miloje od oca Dimitrija i majke Stamenke, rođen 1901. godine, oženjen, otac četvoro dece, u logoru od 14.09. do 26.12.1943. godine;
• 16633, Milić Radivije od oca Petra i majke Jovanke, rođen 1873. godine u Resniku, oženjen, otac četvoro dece, u logoru od 14.09. do 26.12.1943. godine;
• 16652, Dragomir Nedeljković od oca Petra i majke Petrije, rođen 1925. godine. Oženjen bez dece, u logoru bio od 14.09. do 01.11.1943. godine;
• 16662, Živan Paunović od oca Obrada i majke Anđelije, rođen 1905. godine, oženjen, otac troje dece, u logoru bio od 14 do 29.09.1943. godine;
• 16968, Spasoje Janković od oca Marka i majke Stanije, rođen 1884. godine, oženjen, otac dvoje dece, u logoru od 27.09. do 01.11.1943. godine;
• 16973, Borisav Lazarević od oca Danila i majke Drage, rođen 1901. godine, oženjen, otac šestoro dece, u logoru od 27.09. do 01.11.1943. godine;
• 16974, Janko Milić od oca Milivoja i majke Anke, rođen 1893. godine, oženjen, otac četvoro dece, u logoru od 27.09. do 01.11.1943. godine;
• 16979, Dragomir Pavlović od oca Milije i majke Živke, rođen 1906. godine, oženjen, bez dece, u logoru od 27.09. do 01.11.1943. godine;
• 17174, Milivoje Životić od oca Spasoja i majke Jelice, rođen 1896. godine, oženjen, otac četvoro dece, u logoru od 29.09.1943. do 01.11.1943. godine;
• 17176, Borivoje Nikolić od oca Milana i majke Živke, rođen 1883. godine, oženjen, otac šestoro dece, u logoru od 29.09. do 01.11.1943. godine;
• 19333, Milan Đorđević, rođen 1924. godine, od oca Milivoja i majke Mileve, neoženjen, u logoru od 09.02. do 22.04.1944. godine;
• 21488, Janko Janković, činovnik UGB, sin Čedomira i Stojane, rođen 26.08.1909. godine u Kragujevcu, oženjen, otac jednog deteta, u logoru od 17.04.1944. streljan 27.04.1944. godine.

Po kazivanju Živka Radojičića, Janko Jovanović je do pred rat živeo u Resniku, a radio na vrlo odgovornim poslovima u kabinetu Božidara Bećarevića, zloglasnog šefa IV odseka Specijalne policije uprave Grada Beograda. Sve do hapšenja obaveštavao je rukovodstvo NO pokreta o predstojećim akcijama, policijskim provalama i rezultatima saslušanja uhapšenih. Obezbeđivao je partijskim radnicima legitimacije, propusnice i druga dokumenta. Janko je otkriven, po priznanju Vere Miletić, kada je provaljena i partijska organizacija Kneževca, Kijeva i Resnika, što je zapisano i u knjizi Sime Begovića „Logor Banjica 1941–1944“.

• 16612, Borivoje Jeremić od oca Milisava i majke Tomanije, rođen 1898. godine, oženjen, otac petoro dece, u logoru od 14. do 29.09.1943. godine;
• 23275, Živko Radovanović od oca Ljubisava i majke Živanke, rođen 1923. godine, u logoru od 27.07. do 01.11.1943. godine;

Kroz logor Banjica prošli su i taoci samo zato što su im najbliži otišli u redove narodnooslobodilačke vojske. Među njima su:

• Pod brojem 17865 Vukosava (Đurđević) Jeremić od oca Sretena i majke Drage, rođena 1903 godine, udata za Aleksu Leku Jeremića. Uhapšena samo zato što joj je muž bio u jedinici narodnooslobodilačke vojske. U logoru je bila od 21.10.1943. godine i puštena na slobodu kada je Specijalna policija dobila izveštaj o njegovoj pogibiji u Prijepoljskoj bici.
• Broj 17867 na Banjici je bila Ljubica Telarević, od oca Miloja i majke Petre Joksimović, rođena 1910. godine i uhapšena 21.10.1943. godine. Ljubica je puštena po saznanju da joj je muž poginuo;
• Pod brojem 17866 zavedena je majka Aleksandra Alekse i Milivoja Jeremića i baba Boška Jeremića (od najstarijeg sina Ljubomira) Stamenija Jeremić, rođena je 1875. godine, a uhapšena je 21.10.1943. godine. Iz logora je puštena 13.04.1944. da bi je iste godine četnici uhvatili i ubili;
• Pod brojem 17868 uhapšen je i Borivoje, otac Branislava Nikolića Korčagina, rođen 1898. godine, od oca Miloja i majke Cvete. Njegovo hapšenje je usledilo 21.10.1943. godine, a vezuje se za saznanje Specijalne policije da mu se sin nalazi u Kosmajskom partizanskom odredu;
• Pod brojem 23274 stoji ime Dragoslava Petrovića od oca Ljubomira i majke Živane, rođenog 1923. godine u Resniku. Uhapšen je 27.07.1944. godine, a streljan 07.09.1944. godine. Zadojen patriotizmom svoga dede solunca i oca Ljubomira, aktivno se bavio organizovanjem omladine na liniji NOB i kada je broj omladine narastao, izabran je za sekretara skojevske organizacije. U leto 1944. celu organizaciju hapsi Specijalna policija, a on je streljan na Centralnom groblju. Njegov stariji, rođeni brat Vojislav, svršeni gimnazijalac, kreće u oslobođenje zemlje i biva ranjen kod Tovarnika. Od posledica ranjavanja umire 15.02.1945. godine u bolnici u Inđiji. Sahranjen je u Resniku;
• Logoraški broj 4666 nosio je Milosav Janković, rođen 1900. godine u Resniku od oca Marka i majke Stanije, rođene Marković. Bio je radnik u kamenolomu, uhapšen je 23.02.1942. godine. U trenutku hapšenja imao je troje dece, streljan je 09.03.1942. godine.

Mauthauzen (Mauthausen)

Godine 1938. Hitler je naredio izgradnju Logora smrti, Mauthauzen, koji se nalazi u Austriji na desnoj obali Dunava, a sa leve strane grada Linca iznad sela Mauthauzen na uzvišenju od oko 300 metara.

Veliki broj logoraša sa Banjice upućivan je u koncentracioni logor Mauthauzen. Ovaj logor je u svom sastavu imao i svoje podlogore Ebenze (Ebensee) i Guzen (Gusen), a trijaža logoraša vršena je u centrali Mauthauzena, nakon čega su upućivani u ostala dva podlogora ili su ostajali u glavnom logoru, zavisno od fizičke iscrpljenosti i zdravstvenog stanja logoraša.

Logoraši Resnika upućeni u Mauthauzen

U logor Mauthauzen upućeni su sledeći logoraši iz Resnika:

• Broj 23277 (po premeštaju je dobio broj 107041) nosio je Slavomir Tacić od oca Alekse i majke Zagorke, rođen 1923. godine, Jugosloven, zemljoradnik, oženjen otac jednog deteta. Uhapšen je 27.07.1944. godine. Razlog hapšenja: „sumnjiv“. Slavomir je 26.09.1944. godine odveden zajedničkim transportom sa mnogim logorašima Banjice u logor Mauthauzen, gde je stigao 03.10.1944, a 19.10.1944. godine je prebačen u logor Ebenze. Umro je 27. 04.1945. godine, a razlog smrti nije naznačen. Sahranjen je u „KZ Sammelfriedhof“. Na groblju u Resniku postoji prazna grobnica sa spomen-obeležjem u znak sećanja na pokojnog Slavomira.
• Broj 23268 je nosio Mihailo Miljković od oca Milosava i majke Darinke, rođen 1910. godine, oženjen otac jednog deteta. Uhapšen je 27.07.1944. godine, na Banjicu je doveden 26.09.1944. godine i upućen u logor Mauthauzen iz koga se nikada nije vratio. Njegov nadimak je bio Kaca.
• Broj 23265 je nosio Milan Đurić, rođen 1922. godine u Resniku, od oca Živojina i majke Zlatice. Doveden je na Banjicu 27.07.1944. godine a 26.09.1944. godine odveden je u Mauthauzen i, nažalost, njegovu mladost i lepotu Resnik više nije video.
• Broj 23266 je nosio Dragomir Jeremić, od oca Novaka i majke Pavlije, rođen 1901. godine, oženjen, otac četvoro dece. Uhapšen je 27.7.1944. godine, a u Mauthauzen upućen 29.09.1944.godine. Nažalost, ostavio je kosti u logoru Ebenze ispod samih Alpa.
• Broj 23273 je nosio Živko Nikolić zvani Điđa, od oca Milana i majke Ljubice, rođen 1921. godine u Resniku. Uhapšen je 27.07.1944. godine i upućen u Mauthauzen. Imao je samo 24 godine, ali je svoju mladost poklonio mladim naraštajima ove lepe Srbije.
• Pod brojem 23267 u logoru na Banjicu 27.07.1944. godine zaveden je Milovan Lukić, od oca Blagoja i majke Ružice, a već 31.08.1944. odveden je u Mauthauzen. Na svu sreću, među živima je danas kao jedini od preživelih zatvorenika koji su odvedeni iz Resnika u taj zloglasni logor.
• Broj 23269, od 27.07.1944. godine kada je i uhapšen sa ostalim saborcima nosio je Branislav Bajko Nedeljković, od oca Petra i majke Smiljke, rođen je 1924. godine u Resniku, oženjen bez dece, a u Mauthauzen upućen 26.09.1944. godine.
• Logoraški broj 23270 nosio je Živojin Nedeljković sa nadimkom Žika Lesin, od oca Dobrosava i majke Leposave, rođen 1924. godine, neoženjen. Uhapšen je sa ostalim saborcima istog dana, a u Mauthauzen je upućen 26.09.1944. godine.
• Broj 23271 je od dana dovođenja na Banjicu, 27.07.1944. godine, nosio uhapšenik Milovan Nedeljković zvani Matin, od oca Matije i majke Jelke, rođen 1924. godine. U Mauthauzen je upućen 26.09.1944. godine.
• Pod brojem 19340 stoji ime Živka Radojičića, rođenog 1921. godine od oca Aleksandra i majke Petrije, delovođe sreza vračarskog, uhapšen je 09.02.1944. godine, a u logor Mauthauzen upućen 26.09.1944 godine. Po dolasku u Mauthauzen raspoređen je u logor Ebenze, gde je dočekao oslobođenje logora 05.05.1945. godine.
• Broj 23272 od dana hapšenja 27.07.1944. godine nosio je Živko Nedeljković zvani Žika Dišin, od oca Dimitrija i majke Milenije, rođen 1923. godine u Resniku, neoženjen. U Mauthauzen je upućen 26.09.1944. godine, preživeo.
• Broj 23276 pripadao je uhapšeniku Iliji Radojeviću od oca Radivoja i majke Leposave, rođen 1922. godine, neoženjen. Uhapšen je kada i veća grupa saboraca 27.07.1944. godine, a upućen u logor Mauthauzen 31.08.1944. godine iz kojeg se vratio kući. Jednoj ulici u Resniku posvećeno je njegovo ime;
• Broj 23278 nosio je Uroš Tacić, uhapšen 27.07.1944. godine, od oca Velimira i majke Savete. Rođen je 1922. godine, oženjen otac jednog deteta. Upućen je u logor Mauthauzen 26.09.1944. godine. Slobodu je dočekao u logoru Ebenze iz kojeg se srećno vratio kući.

Kroz logor Mauthauzen (logor smrti) prošlo je preko 200.000 zatočenika, a usmrćeno je 122.767 od kojih 12.890 Jugoslovena.

U rukopisima logoraša Živka Radojičića, koje nam je ostavio za ovu Hroniku, može se videti da su životni uslovi u logoru bili teški, nehumani… Da su njegovi tvorci bili ljudi pomućene svesti – psihopate i monstrumi.

„Već prvog dana po dolasku u logor, oko 15% zatočenika bilo je nesposobno za rad usled dugog puta u stočnim vagonima, bez dovoljno vazduha, vode i hrane. Njihova sudbina je već na samom početku bila zapečaćena – određeni su za krematorijum.

Svakog dana išli smo više puta u kamenolom Viner Graben, odakle smo uzimali veći kamen, stavljali ga na leđa i nosili uz 186 stepenika, a potom ga bacali na gomilu. Pored teškog rada i slabe ishrane, nesnosnih uslova za život, zatočenici su imali nad glavom kapo-e. Reč je o zlikovcima najvišeg reda, koji su batinama i drugim vidovima maltretiranja ubrzavali propadanje zatočenika.

Hladni Alpi, zima, koja je karakteristična za ove krajeve i garderoba od neke vrste plastike samo su pogodovali opštem padu zdravstvenog stanja ljudi osuđenih na sistemsko umiranje. Tako je zla sudbina zadesila i mlađanog Milana Đurića, koji je zajedno sa svojim Resničanima Dragomirom Jeremićem, Živkom Nikolićem Điđom, Slavomirom Tacićem i Mihailom Kacom Miljkovićem zauvek ostavio svoj pepeo u zloglasnom logoru smrti Mauthauzenu. Neka je večna slava i hvala mojim drugovima!“

Životni i radni uslovi u drugim podlogorima nisu se razlikovali ni po čemu od onog u matičnom logoru – Mauthauzenu. Jedan od njih je i podlogor Ebenze u koji su upućivani samo najsnažniji zatočenici, gde su radili na prokopavanju tunela ispod Alpa. Na iscrpljujućim poslovima u tunelu, mučeni glađu, promrzli, fizički i psihički iznureni, brzo su gubili to malo snage i zdravlja, i više nisu bili sposobni za bilo kakav rad. Njih su po kratkom postupku zajedno sa Romima i Jevrejima upućivali u podlogor Guzen, gde se nalazio najveći krematorijum u okviru logora Mauthauzen.

Dana 5. maja ujutru Nemci su na platou okupili sve zatvorenike, iz mnogih evropskih zemalja, govoreći im da uđu u tunel da ih saveznici ne pobiju prilikom bombardovanja. Među logorašima je delovala organizacija koja je davala uputstva šta treba činiti u datom trenutku. Svako je na svom jeziku odbio naređenje svojih mučitelja, a onda su, onako goloruki, odlučili da se obračunaju sa njima. Nemci su se pred razjarenim zatvorenicima razbežali na sve strane, glavom bez obzira.

Resničani su kraj rata i dolazak savezničkih snaga dočekali u logoru Ebenze. „Prilikom povratka vozom iz Mauthauzena kompozicija se zaustavila u Vinkovcima radi ukrštanja vozova. Na koloseku preko puta naše kompozicije stajao je voz koji se kretao u pravcu Zagreba. Bilo je lepo vreme i svi prozori su bili otvoreni. Na prozoru kompozicije preko puta ugledao sam u crnini moju komšinicu Živku, suprugu Spasoja Šargića iz Resnika. Odazivajući se na moj poziv, nije mogla verovati da sam to ja. Rekla mi je da su se moja dva brata Milorad i Živorad vratili iz rata kući živi i zdravi. Kazala mi je i to da često viđa moju majku koja je izgubila svaku nadu da ću joj se živ vratiti. Na moje pitanje gde je krenula, Živka je odgovorila: „Idem da tražim grobove mojih sinova Velje i Nikole koji su poginuli u ovom nesrećnom ratu“.

Pre nego što je njen voz krenuo put Zagreba, saosećajući sa njenim bolom, drhtavim glasom izjavio sam joj svoje iskreno saučešće.“

Stradanje resničkih Roma (Cigana)

Pored Banjičkog logora i logora Sajmište, na Autokomandi u ulici Tabanovačkoj br. 1 postojao je i logor Topovske šupe. Topovske šupe su deo nekadašnje kasarne vojske Kraljevine Jugoslavije u kojem su se nalazili objekti za smeštaj artiljerijskog oruđa. Ta kasarna se zvala i „Kasarna kraljevića Andreja“. Logor Topovske šupe počeo je sa radom samo mesec dana pošto je otvoren logor Banjica. Po svom karakteru to je bio prolazni logor, jer u njemu nije bio organizovan ni prinudni rad ni likvidacija, nego samo okupljanje i smeštaj radi organizovanog masovnog ubistva koje je vršeno na nekim drugim lokcijama u okolini Beograda. Zatvorenici su transportovani i u Banjički logor, a žene i deca uglavnom na Sajmište.

Ratni dani su doneli velike strahote i stradanja našim Ciganima. Javno ih je Hitlerova ideologija osudila na uništenje, kao i Jevreje. Njima je mnogo šta bilo zabranjeno, jer su po nacističkoj teoriji bili rasa koja ne treba da živi. Upali su Nemci u Resnik, prethodno opkolili selo i naredili polazak svim resničkim Ciganima. Okupili su ih ispred Odbora, utovarili u kamione i povezli u nepoznatom pravcu za koji su svi sumnjali da je put bez povratka. Bilo je prohladno. Jedan od njih skinuo je svoj stari kaput i dao sinu. Kaput treba živim ljudima, a oni su već bili mrtvi. Krenuli su kamionima, u smrt, a njihovi najbliži, žene, iznemogli starci i deca trčali su za kamionima, u kuknjavi čupajući kosu s glave, da bi još jednom dodirnuli svoje najmilije. Ali uzalud, saplitali su se i padali kaljavim resničkim ulicama da bi se potom potpuno izbezumljeni vratili kućama u svoju Ciganmalu. Među njima je bio i dečak ogrnut očevim kaputom koji se često okretao za kamionom koji je odmicao. Grejao ga je kaput i nestalo očevo srce, veliko i kad umire. I ko zna koliko je još tako dirljivih trenutaka rastanka i poslednjih pozdrava ostalo u dušama naših mučenika. Umukle su sa njima i prve violine, harmonike, basovi, daire i tarabuke, kao i ciganske pesme i igre koje se godinama i decenijama posle ovog događaja u resničkoj Ciganmali nisu čule. Ostali smo bez 29 ljudi, sa kojima smo svakodnevno odrastali stasavali, radili i družili se. Ostali smo bez društva bez kojeg nije moglo da se obavi ni jedno veselje, ni kolo, ni svadba, ni slava. A oni su otišli u logor u Topovske šupe, pa dalje ko zna gde?

U ovom logoru je 2005. godine postavljena spomen-ploča Jevrejima i Romima koji su tu bili zatočeni. Na njoj je napisano na tri jezika:

„Na ovom mestu od avgusta do decembra 1941. godine nalazio se nacistički logor za Jevreje i Rome iz Beograda i Banata. Svi su proglašeni za taoce i dnevno po nekoliko stotina je odvedeno na streljanje.“

Sa pijetetom se sećamo naših Cigana koji su uhapšeni i odvedeni, ali je ostalo nepoznato mesto njihove likvidacije. Njihova imena i njihove slike su na zajedničkom spomeniku svih stradalih Resničana. Sa ponosom kažemo da su na njemu uklesana i imena naših Cigana:

1. Dušan Petrović
2. Aranđel Đorđević
3. Borivoje Đorđević
4. Velja Marković
5. Ljubomir Đorđević
6. Dragoljub Marković
7. Živan Petrović
8. Radoje Petrović
9. Mitar Petrović
10. Mitar Đorđević
11. Zdravko Đorđević
12. Radomir Đorđević
13. Živan Đorđević
14. Radoslav Ružić
15. Blagoje Vasiljković
16. Miloš Vasiljković
17. Blagoje Đorđević
18. Brane Đorđević
19. Aleksandar Đorđević
20. Bogoljub Đorđević
21. Milan Marković
22. Radivoje Marković
23. Aleksandar Marković
24. Božidar Đorđević
25. Milorad Đorđević
26. Ilija Petrović
27. Živorad Petrović
28. Živan Petrović i
29. Draga Petrović

Sremski front

Učestvovali su i stradali naši borci u mnogim borbama tokom Drugog svetskog rata širom bivše Jugoslavije. Najveći broj resničkih mladića, gotovo sva resnička mladost, još golobradi sa svojih sedamnaest godina, zaključno sa 1927. godištem, bili su mobilisani krajem novembra 1944. godine i u sastavu Treće krajiške brigade upućeni na front. Otišli su svi koji su mogli da nose pušku i svi su poslani u borbe neiskusni bez obuke, bez ijednog ispaljenog metka. Hrabri ali neiskusni srpski borci, opremljeni najčešće samo puškom u ruci jurišali su na fortifikacijski dobro utvrđene i ukopane neprijateljske položaje i iskusne i dobro naoružane švapske jedinice.

Tu je poginulo najviše boraca Resnika.

U tim borbama tokom zime učestvovalo je oko 250.000 uglavnom mladih boraca, a za mnoge se može reći da su bili deca. I, nažalost, oko 180.000 tih mladića je na sremskoj ravnici ranjeno, nestalo i ostavilo svoje živote. Koliko je majki zavijeno u crno i koliko je dece ostalo bez očeva, žena bez muževa, braće, sestara i ostalih bez svojih najmilijih, to nikada niko neće znati. Mijodrag Nedeljković, zvani Mija Todorov, rođen 1926. godine, sa 18 godina je otišao u rat 10.10.1944. godine. Jedan od retkih, danas živih boraca Sremskog fronta (preminuo 2015. g. u fazi pripreme ove Hronike), kazivao nam je sećanja na najveće stradanje njegovih drugova iz generacije kada se životi resničke i srpske mladosti nisu brojali. O tim teškim danima, kada su pogibije bile svakodnevne, Mija nam je ispričao bolna sećanja:

„Posle kraćeg odmora od trodnevnog marša od Beograda do ispod Fruške gore rasporedili su nas u jedinice. Svi smo bili u sastavu III Krajiške brigade, ali u različitim bataljonima. Većina Resničana je bila u I i IV bataljonu, dok sam ja bio u III bataljonu kao pešadinac tenkovske jedinice. Zadužili su me ruskom strojnicom. Počele su pripreme boraca za uvođenje u borbene redove. Iako nismo bili u istom bataljonu, češće sam se sretao sa mojim vršnjacima iz Resnika, nekako nam je bilo lakše ako smo zajedno, a tu su bili: Borica Paunović, Lola, Musa, Miodrag i Doka Jeremić…

U zoru, još po mraku 2. decembra 44, naređen je pokret. U selu Suseku čuli su se pokliči: ura, udri, napred proletri! Iz svih grla. Jurišali smo, čulo se samo fijukanje nemačkih mitraljeskih zrna i eksplozije nagaznih mina, padali su naši borci kao snoplje… Ubrzo je pao i Ilok, dva dana kasnije, 4. decembra. Mnogo mrtvih i sa jedne i sa druge strane. Od toga dana pa do kraja borbi u proboju Sremskog fronta izginula je najlepša mladost Resnika.

Jednog ledenog jutra, kada je kiša okovala sremsku ravnicu a temperatura bila vrlo niska, dobili smo zadatak da uđemo u selo Adaševce. U podnožju ogolelog bagrenjaka naišli smo na jako nemačko utvrđenje. Dok smo napadali i jurišali preko minskih polja, švapskih rovova i tranšeja, izginulo je više naših boraca… Nismo imali predaha, borbe i juriši su bili gotovo svakodnevni. Sećam se tih borbi i pogibije mojih drugova. Tu su poginuli Boža Janković i Ljubica Ivanović koja ga je previjala, takođe naša Resničanka. Poginuli su na istom frontu i Milan Dobrivoja Marinkovića i Milan Nedeljković. Ranjeni su bili još i Mile Lazarević, Rakica Šargić, Lala Nedeljković Bajkov brat, koji je posle izvesnog vremena dobio trovanje i umro, a sa nama je bio i Voja Nedeljković. U ovim borbama su ranjeni i Milče Šargić, Vela Tacić i drugi. Ja sam bio ranjen u levu nogu, u grlo i vilicu, zbog čega sam kasnije dobio naknadu za obeštećenje.

Mnoge živote odnela je reka Bosut. U jednom pokretu kada smo forsirali još uvek zaleđenu reku, na kojoj je počeo led da puca a oko nje sneg da se otapa, i kada se već naziralo proleće, Nemci su nas iznenadili obučeni u bela maskirna odela. U toj žurbi da što pre pregazimo Bosut led je sve više popuštao, mnogi su borci upadali u reku i podavili se, a one koji su uspeli da pređu na obalu sačekali su nemački rafali.

Sećam se kada je poginuo naš kum Ljubinko Radojičić, Negin brat, i sa njim Slavko železničar. Smrtno su stradali na čistom prostoru nedaleko od bagremove šume. Niko nije mogao da priđe da ih sahrani, pa su sve izginule borce tokom kratkog zatišja zakopali u rupe od granata i nemačke rovove, po više njih u jednu takvu grobnicu. Tada je najviše Resničana izginulo. Sa nama, rame uz rame bili su i borci jedne makedonske brigade. Mnogima se ni sada ne zna tačno mesto sahrane. Oni se vode kao nestali, a njihovi najrođeniji dugo su gajili nadu da će im se oni živi vratiti.

U tom periodu rata bio sam zajedno sa Dragom Marinkovićem i drugim borcima u privatnim kućama u blizini sela Martinaca. Draga je bio zadužen da brine o konjima. Tada sam već bio prebačen u pešadiju III Krajiške brigade. Komandir mi je bio Šošterić, vodnik po činu, Loletov brat, koji je došao iz VI ličke brigade kao dobar i iskusan borac. Uslovi za smeštaj i hrana bili su vrlo oskudni, vreme hladno, a nedostajalo je ogreva, opreme, dani kišni tako da su borci prosto zavideli jedni drugima ako je neko imao bolje uslove. Tada sam se setio susreta kada me je Mića Mašin sreo dok sam bio u tenkovskoj jedinici, pa mi rekao: „Mijo, blago tebi, ti barem imaš gde da se skloniš, a vidi nas u pešadiji, danima smo mokri do gole kože!“ To sećanje davalo mi je snagu da izdržim i istrajem. Nažalost, mnogi moji saborci nisu imali tu sreću.

Uvek su mi u mislima te strašne slike i sećanja kada su moji drugovi padali kao snoplje pred britkom rafalnom paljbom nemačkih šaraca na poljima snežne sremske ravnice. Padali su zajapurenih obraza, bez ijedne bore, sa blagim osmehom koji je ostao na njihovim mrtvim licima zauvek u mojim sećanjima. Verovali su u ono za šta se bore, jurišali su smelo, na smrt nisu pomišljali. Ali hrabri ginu, pa ih zato ističemo kao svetle primere za mlađa i kasnija pokolenja.“

Poginuli borci Resnika na Sremskom frontu

1. Dragomir Paunović
2. Mića Milić
3. Draga Milenković
4. Milorad Paunović
5. Borivoje Jeremić
6. Miodrag Janković
7. Božidar Janković
8. Ljubinko Radojčić
9. Nikola Đurić
10. Dobrivoje Đurić
11. Milovan Doda Ranković
12. Stevan Ivković (izbeglica)
13. Miodrag Radojčić
14. Čedmir Paunović
15. Milan Vujičić
16. Nikola Šargić
17. Velimir Šargić
18. Radivoje Raka Janković
19. Dušan Miljković
20. Leka Milojević
21. Radivoje Milojević
22. Bora Milovanović
23. Miodrag Đorđević
24. Milan Nedeljković
25. Radomir Savić
26. Ljubica Ivanović
27. Aleksandar Ivanović
28. Borivoje Đurić
29. Radomir Paunović
30. Pavle Milojević
31. Živan Lazarević
32. Živorad Lazarević
33. Milan Marinković
34. Milisav Matić
35. Mića Pavković i
36. Vojislav Lukić i drugi.

(ovde su navedeni borci III Krajiške brigade, dok o borcima iz drugih sastava nemamo saznanja).

Imena ovih hrabrih boraca uklesana su na spomeniku u Resniku, ali sa gorčinom u duši uviđamo da je briga o njemu iz godine u godinu sve više prepuštena zubu vremenu i našoj nedovoljnoj pažnji prema uspomenama na ljude koji su ugradili svoje živote u oltar slobode, za mirniji i spokojniji život koji mi danas imamo. Oni su znali da je dati život za svoju otadžbinu svetinja. Njihovi hrabri podvizi i oni kao žrtve u borbi protiv neprijatelja veliki su doprinos velikoj i svetoj reči sloboda.

Svoje sećanje na odlazak boraca i njihove pogibije na Sremskom frontu ispričala nam je i Ljubinka Mitić:

„Na Sremski front su otišli svi ratno sposobni. Bilo je i maloletnih, a većina od njih su bili mladići koji nisu služili vojsku. Oni su na brzinu obučavani. Išla sam sa majkom u Pinosavu i videla kako ih podučavaju na jednoj poljani. Svi su imali drvene puške o ramenu, pomoću njih su učili kako se puca. Gospođica Ljubica Ivanović, veoma lepa i obrazovana, naprednog shvatanja, patriotski orijentisana, jedina je devojka iz sela koja im se pridružila svojom voljom. Cilj joj je bio da pomogne drugovima saborcima. U jedinici je obavljala dužnost bolničarke, predano, hrabro i bez straha. Nažalost, jedna akcija je bila kobna i za nju. Poginula je kada je na prvoj borbenoj liniji zbrinjavala ranjenika.

Skoro svakog dana su sa fronta stizale crne vesti. Na Resničkom groblju se obavljala po jedna, a nekada i više sahrana dnevno. Istog dana kada je sahranjena Ljubica, sahranjeni su njen brat Aleksandar, Božidar Janković i Milan Marinković. Sahrana pokojne Ljubice, ne znam zašto, bila je nekako najbolnija. Kada se pojavila pogrebna povorka, u otvorenom kovčegu bila je prelepa devojka u uniformi sa kapom titovkom i kikama preko grudi. I žene koje nisu učestvovale u povorci, počele su naglas da plaču dok se iz povorke čula kuknjava. To je bio stravičan prizor. Vreme ga nije izbrisalo, jasno se sećam i danas posle toliko godina.“

Prema literaturi koja nam je bila dostupna, a najviše iz knjige Zbornik sećanja „Treća krajiška brigada“, u spisku koji sledi navedeni su borci, učesnici proboja Sremskog fronta, ali su to oni koji su imali tu sreću da se vrate sa fronta, tog najvećeg gubilišta naše mladosti, u svoj Resnik među svoje najmilije.

Od boraca koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu, Mija Nedeljković nam je u avgustu 2012. godine pričao svoja sećanja, navodeći da su živi još samo: Danilo Lukić, Ilija Milojević, Radoje Milojević i Spasoje Lazarević.

Borci Resnika učesnici Sremskog fronta

1. Milan Đorđević
2. Milovan Đorđević
3. Dobrivoje Đurđević
4. Milan Đurić
5. Milisav Đurić
6. Miodrag Draga Ignjatović
7. Radivoje Ivanović
8. Dragoslav Janković
9. Milorad Janković
10. Dobrivoje Jeremić
11. Miladin Jeremić
12. Miodrag Musa Jeremić
13. Milan Lola Jeremić
14. Živan Jeremić
15. Živko Jovanović
16. Miloš Lazarević
17. Miodrag Lazarević
18. Radomir Lazarević
19. Dragomir Marinković
20. Milić Marinković
21. Miodrag Marjanović
22. Živan Marjanović
23. Aleksandar Marković
24. Živan Marković
25. Miodrag Matić
26. Vukašin Matić
27. Miodrag Martić
28. Ilija Martić
29. Danilo Milenković
30. Stevan Milenković
31. Živko Milić
32. Ilija Milojević
33. Radoje Milojević
34. Srećko Milojević
35. Borivoje Milovanović
36. Dragoljub Milovanović
37. Đorđe Đoka Milovanović
38. Miodrag Milovanović
39. Radoje Milovanović
40. Ratomir Milovanović
41. Branislav Mitić
42. Vojislav Nedeljković
43. Ilija Nedeljković
44. Ivan Nedeljković
45. Milan Nedeljković
46. Milorad Nedeljković
47. Miodrag R. Nedeljković
48. Mijodrag T. Nedeljković
49. Miodrag Ž. Nedeljković
50. Momčilo Muća Nedeljković
51. Radomir Nedeljković
52. Svetolik Nešić
53. Dobrosav Nikolić
54. Živko Nikolić
55. Živojin Nikolić
56. Borivoje Paunović
57. Ljubodrag Paunović
58. Radoje Paunović
59. Vojislav Petrović
60. Aleksandar Radojčić
61. Milan Radojčić
62. Milovan Radojčić
63. Miodrag Radojičić
64. Radomir Radojičić
65. Živorad A. Radojičić
66. Milorad A. Radojičić
67. Borivoje Radovanović
68. Miodrag Ranković
69. Borivoje M. Savić
70. Ljubomir V. Savić
71. Dobrivoje Stojanović
72. Miloš Stojanović
73. Milivoje Stojanović
74. Živan Stojanović
75. Božidar Šargić
76. Milorad Šargić
77. Ratomir Rakica Šargić
78. Milan Tacić
79. Velimir Tacić
80. Ilija Tanasijević
81. Živan Tanasijević
82. Miloš Živojinović
83. Slobodan M. Živojinović
84. Radomir Životić
85. Živko R. Životić
86. Ljubinko Radojičić
87. Spasoje Lazarević
88. Mihajilo Mika Mitić

Nismo uspeli da dođemo do podataka o ostalim borcima koji su u sastavima drugih formacija učestvovali u NOP-u. Takve podatke nismo pronašli, sistematizovane, niti u jednom od arhiva. Verovatno ih ima u ratnim dnevnicima jedinica, bolničkim pregledima, ali je pitanje koliko ih je sačuvano i dostupno. Trud koji je uložen da se navedu i ne zaborave svi koji su dali svoje živote, bili ranjeni ili učestvovali u strahotama rata, nije potpun ako neko nije pomenut. U koliko se to i dogodilo, ili se potkrala neka greška tokom prikupljanja i sistematizovanja građe i pripreme ovog izdanja Hronike za štampu, molimo čitaoce za pomoć i dostavljanje podataka.

U svom kazivanju Živko Radojičić podseća da na spomeniku palim borcima Drugog svetskog rata nema imena Milosava Jankovića, mada je i on žrtva bahatosti neprijatelja i tog vremena. Milosav je redovno svraćao u kafanu Dušana i Zorke Lazarević i na svoj način je zbijao šale sa Nemcima koji su tu bili česti gosti. Jednog prohladnog, zimskog dana iz neznanja je rekao Nemcu Denisu „kaput“, misleći da mu Nemac da svoj šinjel, pa je čak to pokazivao i rukama. Na nemačkom ta reč može da znači „pokvaren, slomljen, propao, skršen, razbijen…“. Naravno, odmah su ga uhapsili i streljali u Jajincima.

U spiskovima stradalih, nestalih, ranjenih, zarobljenih i interniranih sigurno nisu navedeni svi borci NOR-a, pošto nema jedinstvene građe i izvora iz kojih bi se mogli dobiti takvi podaci.

Molimo sve čitaoce ove Hronike da svoja saznanja o borcima Resnika učesnicima NOR-a dostave članovima Odbora ili ukažu na eventualne greške kako bismo propuste ispravili u narednom izdanju.

Posebno su nepotpuni spiskovi svih učesnika rata, jer su resnički borci, u kraćem ili dužem periodu, učestvovali u mnogim formacijskim sastavima širom Jugoslavije. Po kazivanju Jelene Martić, žene pokojnog Ilije, u jesen 1944. godine su najpre Ilija, a potom i njegov rođeni brat Miodrag otišli u partizane. Koliko se Jelena seća, Ilija je bio u sastavu VI ličke proleterske divizije, a Miodrag u I proleterskoj brigadi. Učestvovali su u mnogim bitkama koje su njihove jedinice vodile u završnim borbama za oslobođenje. Preko Sremskog fronta i Zagreba stigli su i do Slovenije.

Streljanje u Zelenjaku

U blizini ulaza u tunel, u jaruzi Zelenjaka kraj Rakovičkog potoka, jednog jesenjeg dana, koliko se sećam, 1942. godine odigrao se stravičan događaj. Šta se toga dana desilo na tom mestu ispričao nam je očevidac Mija Nedeljković Todorov:

„Jarugu smo zvali zabran, lug Živana Jovanovića, u kome su resnički čobani često čuvali svoju stoku. Bilo je to u vreme branja kukuruza kada su nas sa njive poviše pruge, nedaleko od stanice Jajinci, Nemci naterali da se što pre raziđemo. Ja sam bio veoma radoznao da vidim šta su Nemci naumili da urade, te sam napravio krug oko njive, vratio se nazad i sakrio iza šaše.

Nemci su sa nekoliko kamiona dovezli vezane taoce. Na brzinu su ogradili jedan omanji prostor trskom i tu smestili, teško je proceniti koliko, možda i oko stotinu zarobljenih logoraša. Nedugo posle toga začulo se štektanje mitraljeza i jauci nesrećnih zatočenika. Bio je to jeziv prizor. Za kratko vreme svi su bili streljani. Nemci su ih potom polili krečom i malo prekrili zemljom. Dvojicu naših Resničana, Ivu Živojinovića i Duška Tacića, koji su radili kao skretničari na pruzi, Nemci su naterali da odu u selo i da dovedu ljude koji će zapregom dovesti zemlju i zatrpati streljane. Ubrzo je nekoliko Resničana kravljom i volovskom zapregom dovezlo zemlju kojom su prekrili sve leševe.

Na mestu gde su pogubljeni ti ljudi niko nikada nije postavio spomen-obeležje, niti je vršena ekshumacija streljanih, niti se zna njihov tačan broj.

Sećam se samo da je pre tridesetak godina dolazila grupa novinara, koji su razgovarali sa još nekim očevicima. Priče svedoka o stravičnom događaju u Zelanjaku objavili su u nekim dnevnim novinama i ilustrovanim časopisima.“

Delovanje četničkog pokreta

Tokom rata u Resniku je bilo meštana koji su se opredeljivali za narodnooslobodilački pokret, kao i onih koji su bili za četnički pokret Draže Mihailovića. Vlast u selu, za vreme okupacije, držali su oni Resničani koji su pripadali četničkom pokretu. U oba pokreta Resničani su odlazili i dobrovoljno, mada ih je veći broj bio mobilisan. U vremenu neobaveštenosti i velikih dilema u okolnim selima bilo je slučajeva da je iz iste kuće jedan član odlazio u partizane a drugi u četnike, kako bi izbegli sumnje i zlostavljanja, a i barem neko sačuvao glavu da se loza ne ugasi. Uglavnom mladi koji su pod pritiskom bili mobilisani u četnički pokret, u toku rata su menjali i pripadnost pokretu; činjeno je to iz ideoloških razloga i uverenja, ali i iz razloga pokajanja i da bi sačuvali glavu. Oni su tokom rata uvideli ulogu jednog i drugog pokreta, naslućivali su ishod rata i u takvoj situaciji donosili odluku o pristupanju NOP-u.

Pripremajući građu za ovu Hroniku, u svojim rukopisima Živko Radojičić navodi, pored ostalog, da je avalski četnički korpus formiran tokom druge polovine 1943. godine, i da spada u jedinice Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO). Avalski korpus je, pre svega, bio antikomunistička organizacija. U našem kraju pripadnici četničkog pokreta su prednjačili u obračunu sa saradnicima i simpatizerima partizanskih pristalica i članovima njihovih porodica i rodbinom. Zbog blizine Beograda, ljudi iz grada su dolazili u okolna sela da nabave hranu za svoje porodice, pa su mnogi od njih upadali u četničke zamke i stradali kao sumnjive osobe koje su se pojavile na određenom terenu. Tako su u Resniku uhvaćene izbeglice iz Beograda Vasa Maslovarić i Miša Mevora, jer su četnici sumnjali da oni pripadaju narodnooslobodilačkom pokretu i da su u Resnik došli radi širenja propagande. Pod takvom sumnjom su odvedeni i ubijeni.

Organizaciju Draže Mihailovića (ODM), kasnije nazvanu Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO), u daljem tekstu četnici, organizovao je pukovnik bivše vojske Kraljevine Jugoslavije Dragoljub Draža Mihailović, uz pomoć izvesnog broja oficira koji su mu se stavili na raspolaganje.

Četnici Resnika takođe su bili vezani za Avalski korpus (JVuO) 1943–1944. godine. U Resniku je postojala komanda i štab četničkog pokreta. Za komandanta je postavljen predsednik sela Miloš Nedeljković, a članovi štaba su bili: Tanasije Živojinović, Bogdan Miljković, Stevan Živojinović, Draga Đurić; ovom jezgru je pripadao i Dušan Lazarević i drugi. Pored štaba postojali su i ravnogorski odbori. Njihova uloga je bila da prikupljaju hranu za četničke borce, da organizuju njihovu obuku i da ubeđuju narod u ispravnost delovanja JVuO. Među četnicima Resnika Stevan Živojinović je bio zadužen za obuku novih boraca, jer je jedini bio osposobljen za to, inače, imao je završen diverzantski kurs. U resničkom ravnogorskom pokretu bili su: Žarko Stojanović, Čedomir Radojević, Milivoje Životić, Milivoje Nedeljković, Milisav Miša Šargić i drugi. Njihov zadatak je uglavnom bio da opslužuju pokret.

Bogdan Miljković je bio pisar u tadašnjoj Opštini Resnik i radio je na aktiviranju i mobilizaciji boraca za četnički pokret. Mnogo mladih Resničana je mobilisano i upućeno u tadašnju JVuO. Cilj Ravnogorskog četničkog pokreta bio je stvaranje demokratske države slične Kraljevini Jugoslavije i zadržavanje starog režima, dok je komunistički-partizanski pokret imao suprotan cilj, rušenje starog i stvaranje novog društveno-političkog uređenja. Kako su se ratna događanja odvijala i širila, sve je više jačala diferencijacija između ova dva pokreta, te su se braća, komšije i rođaci zavadili, što je dovodilo do međusobnih bratoubilačkih obračuna.

Različite ideje i ciljevi četničke i partizanske organizacije, širenje propagande i nedovoljna obaveštenost naroda stvarali su u selu veliku uznemirenost. Većina je htela da ostane postrani. Okolnosti to nisu dopuštale, pa su se mnogi, uglavnom mladi, dobrovoljno uključivali, odazivali mobilizaciji ili pod pritiskom pristupali partizanskom ili četničkom pokretu. Nažalost, taj period je stvorio i ostavio bolnu ranu u mnogim resničkim porodicama, naročito u onim iz čijih kuća su pohapšeni, upućeni u logore iz kojih se nikada nisu vratili.

Među žrtvama Resnika koje su tokom rata stradale od četnika bili su: Ciganin Radovan Petrović, za koga su četnici sumnjali da sarađuje sa pokretom otpora; Milenko Šargić, kao razlog njegovog hapšenja spominje se da je odbio da postane komandant sela. Toga dana je ubijen i Tanasije Živojinović, pripadnik četničkog pokreta. Zašto? Tanasije je bio zadužen da oružje bude ispravno, pa je tako jednog dana te 1944. godine određenu količinu pušaka odneo u malu radionicu kod Milorada Životića na popravku. U rođačkom razgovoru, glasno je razmišljao o tome šta će biti jednoga dana kada se rat završi. Milorad mu je rekao, takođe glasno razmišljajući: “Rođače, onaj ko je čist, možda se i spase, ali za one druge ne znam“. Postoji sumnja da je posle toga Tanasije sve puške doturio narodnooslobodilačkom pokretu, ali je verovatno to i razlog zašto je izgubio glavu. Tada je ubijena i Stamenija Jeremić, majka braće Jeremić, koji su poginuli u Prijepolju, i baba Boška Jeremića iz Kneževca, koga su Nemci uhvatili i odveli na Banjicu, a zatim i streljali. Stamenija je kao talac bila u logoru na Banjici. Kada su poginuli njeni sinovi i streljan unuk, bila je puštena iz logora. Da nesreća bude veća, stradala je od četnika po izlasku iz logora.

Kako je ratno vreme odmicalo, nejedinstvo i podele u selu bivale su sve manje. U Resniku su prihvatane ideje komunista, pa je većina mladića masovno prilazila narodnooslobodilačkom pokretu, što nije bio slučaj i sa nekim selima u okolini.

I pored nesrećnih događanja u smutnom vremenu, bliska rodbinska, komšijska i prijateljska povezanost među članovima suprotstavljenih pokreta upućivala je da su oni međusobno razgovarali i pomagali jedni drugima u spasavanju svojih glava i porodica. U selu Ba kod Ljiga 1944. godine održan je Kongres JVuO i doneta je odluka da se sve jedinice aktiviraju i da se suprotstave narodnooslobodilačkom pokretu. Kada je izvršena mobilizacija, Steva Živojinović se zajedno sa svojim borcima priključio jedinicama JVuO. Iako je u početku bilo dosta dvoumljenja, saznanjem boraca tog pokreta da narodnooslobodilački pokret postiže značajne borbene rezultate, pripadnici četničkog pokreta su se u sve većem broju predavali i prelazili u odrede NOP-a. Tako su i Resničani, uglavnom mladi borci kao i borci iz okolnih sela, u neka tri talasa, masovno priključivni NOV, najčeće u sastave 21. srpske udarne divizije, VI ličke divizije, III krajiške brigade i drugih jedinica.

U fazi odstupanja prema Beogradu razbijene četničke jedinice prolazile su mirno kroz Resnik. Nemci, koji su oko Resnika bili ušančeni, nisu ih zaustavljali, niti su im meštani sprečavali put.

Tokom okupacije kao pripadnici četničkog pokreta, iz osvete i bez suđenja, ubijeni su: Tanasije Živojinović, Bogdan Miljković, Draga Đurić i Čeda Radojević, dok su posle suđenja pogubljeni: Steva Živojinović, Dušan Lazarević i Miloš Nedeljković.

Jedna od odluka posleratnih vlasti bila je i oduzimanje prava glasa svima koji su pripadali četničkom pokretu, ali već na sledećim narodnim izborima ljudi su prestali da
budu obeleženi bolnom prošlošću, svojom ili svojih najbližih.

Građani Resnika su odavno ostavili iza sebe ta smutna vremena, i ljudi su se među sobom izmirili, i nastavili da izgrađuju Resnik, i da ga vole podjednako bez obzira na to ko je kom pokretu u Drugom svetskom ratu pripadao. Naročito su mladi potisli ta sećanja i nastavili da zajednički rade, druže se, sklapaju bračne i druge duhovne i prijateljske veze. I država je takođe poslednjih godina učinila napore na pomirenju i prihvatanju oba pokreta kao pokrete otpora. Godine 2011. donela je Zakon o rehabilitaciji u cilju ispravljanja ljudskih nepravdi. Kroz procese rehabilitacije će se, uvereni smo, svima za koje ima osnova, bilo posthumno ili tokom života, ispraviti učinjena nepravda i vratiti poštovanja osnovnih ljudskih prava.

Oslobođenje od okupatora

Tokom septembra 1944. godine gotovo čitava Srbija je već bila oslobođena, pa su počele koncentracije vojnih jedinica za beogradsku ofanzivu. Združene jedinice Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije i NVOJ bile su spremne da razbiju borbenu liniju neprijatelja formiranu na potezu Obrenovac–Moštanica–Avala–Mladenovac. Operacije oslobođenja Beograda trajale su od 12. do 20. oktobra i predstavljaju jednu od najvećih bitaka na Balkanu u Drugom svetskom ratu.

U toku noći 13/14. oktobra zauzeta je Avala, oslobođena su sela: Zuce, Beli Potok, Rakovica, Jajinci, Resnik, sve do Banjice i Torlaka. U ovim borbama učestvovale su združene jedinice Četvrtog gardijskog mehanizovanog korpusa Sovjetske armije pod komandom general-potpukovnika Vladimira Ždanova, i naše jedinice Prve armijske grupa NOVJ pod komandom general-lajtnata Peke Dapčevića. Oslobodilačke snage su sa svih strana opkolile Beograd, a borbe su trajale sve do konačnog proganjanja okupatorskih snaga, punih šest dana, sve do 20. oktobra kada je i Beograd oslobođen. Bilo je žestokih borbi za svaki kvart, svaku ulicu i svaku kuću. Cilj je bio što pre izbaciti neprijatelja iz grada uz što manje materijalne štete i ljudskih žrtava.

Izvojevana je najveća pobeda u četvorogodišnjem ratu za oslobođenje Jugoslavije. Pri konačnom oslobođenju Beograda, računajući i napad zaostalih divizija, na nemačkoj strani je bilo oko 17.000 mrtvih i oko 9.000 zarobljenih, dok je gubitak naše vojske bio sa 1.595 mrtvih, 3.379 ranjenih i 162 nestala borca. Gubici Crvene armije se tačno ne znaju, ali se pretpostavlja da su manji od gubitaka naše vojske.

Po oslobođenju su u Resniku formirani narodnooslobodilački odbori. Ojačana je i partijska organizacija. Njeni članovi su se u to vreme trudili i radili da se selo objedini i da prestanu podele koje su nastale u toku Drugog svetskog rata. Meštani su sve više radili na zajedničkim poslovima za opšte dobro. Naročito su akcije na izgradnji infrastrukture za kratko vreme doprinele da je Resnik postao vrlo kompaktno i jedinstveno selo. Ove akcije su najviše organizovane u prvim godinama po oslobođenju.

Prvi posleratni predsednik Opštine Resnik 1945. godine bio je Damjan Dača Mitić, Đura Radojičić je bio sekretar, a Živan Jeremić blagajnik.

U posleratnim godinama još dok su rane bile sveže i bolne Resničani su svojim najmilijim koji su dali živote za otadžbinu, u centru sela podigli spomenik na kome su uklesana imena žrtava Drugog svetskog rata. Na spomeniku piše IZGINULI BORCI NOATA I ŽRTVE FAŠISTIČKOG TERORA U RESNIKU 1941-1945.

Kraj ovog spomen-obeležja pre desetak godina premešten je i spomenik koji se ranije nalazio poviše izvora „Ribnik“ duž ulice 13. oktobra na padinama Straževice ka Kijevu, a posvećen je borcima Crvene armije poginulim pri oslobođenju Kijeva i Resnika. Spomenik su 1945. godine podigli radnici Kamenoloma zajedno sa obližnjim kafedžijom Živanom Vasiljevićem iz Kijeva, čija kafana se prenosi sa kolena na koleno i danas na istom mestu čuva višedecenijske tajne ovog kraja. Spomenik crvenoarmejaca su 2000. godine sa svog imanja, po kazivanju Predraga Mitića, premestili njegov otac Mihailo Mika i on, a 2007. godine Predrag je upriličio posetu prvog sekretara ruske ambasade Andreja Maksakova i meštana Resnika odajući pomen palim crvenoarmejacima Nikolaju N. i Andreji Vasiljeviču.

Svih posleratnih godina do današnjih dana, u organizaciji Udruženja NOR-a na opštinskom i mesnom nivou, na Dan oslobođenja Resnika 13. oktobra odaje se pošta palim žrtvama rata. Na komemoraciji, uz paljenje sveća, polaganje cveća, prigodan govor i umetnički program, učestvuju potomci i članovi porodica, predstavnici društvenih i političkih organizacija, nastavnici i đaci resničke škole i brojni drugi poštovaoci.

Ranije je Dan oslobođenja Resnika obeležavan kao najveći praznik. Na polaganje venaca dolazile su i majke palih boraca, supruge, potomci i ostala rodbina. Majkama koje nisu mogle da dođu, saborci njihovih sinova uručivali su im poklone kući. Okupljalo se toga dana i staro i mlado, bilo je tada kod spomenika po nekoliko stotina, pa i koja hiljada građana.

U organizaciju obeležavanja Dana oslobođenja Resnika učešće su uzimale gotovo sve društvene i političke organizacije i udruženja počev od škole, Umetničkog i Sportskog društva, Udruženja penzionera, Crvenog krsta, Mesne zajednice, Aktiva žena, Rezervne starešine i drugi. Svakako glavni nosilac obeležavanja uvek je bila Mesna organizacija SUB-NOR-a. Na čelu ove organizacije bili su: Momčilo Muća Nedeljković, Sveta Vićentijević, Draga Nedeljković, Mijodrag Životić, Vojislav Nedeljković, Mima Nedeljković, Mijodrag Nedeljković i drugi.

Nažalost, kako godine prolaze, ove posete su sve manje brojne, pa se sada svode na nekoliko desetina do stotinu lica. Zašto tako brzo zaboravljamo svoje najbliže, njihova dela i živote koje su položili za današnjicu?

Kao jedan od malobrojnih preživelih logoraša, Živko Radojičić je više puta u sastavu boračkih delegacija ili sa članovina svoje porodice posećivao mesto zloglasnog logora Mauthauzen i tom prilikom polagao cveće i odavao poštu svojim drugovima žrtvama fašističkog terora u ratu 1941-1945. godine. Živko je preminuo 2007. godine, a na mestu najvećeg zločina čovečanstva 20. veka poslednji put je bio 2005. godine.

Velike posledice dečje radoznalosti i neznanja

Naročito su muška deca bila više radoznala da otkriju tada nedostupnu vojnu opremu i naoružanje. Nažalost, zalutala i neuništena eksplozivna sredstva bila su u ratno i u posleratno vreme vrlo rasprostranjena, predstavljala su veliku pretnju i opasnost posebno čobanima u poljima, a i seljcima pri obradi zemlje. Cenu dečje radoznalosti da ispitaju ta ubojita sredstva, nažalost, skupo je platilo i nekoliko dečaka iz našeg sela.

Avgusta 1944. godine Mika Gašin Galjac je sa svojim drugom iz komšiluka Živanom Šargićem, čuvši da se nemački vojnici stacionirani oko barutane pripremaju da odbace deo opreme i naoružanja radi bržeg bežanja, iz radoznalosti su otišli na lice mesta. U blizini barutane, na početku Manastirske šume našli su ručne bombe italijanske izrade. Dečja igra je izazvala eksploziju u kojoj je Mika ostao bez tri prsta, a Živan lakše ranjen. U takvoj situaciji jedina uteha za njega i porodicu bila je pomisao da je moglo biti i gore. Gotovo identičnu sudbinu u tom periodu preživeli su Mikini vršnjaci: Toma Stojanović, Bana Nedeljković, Doba Šargić, Živan Lukić, Mija Stojanović i drugi.

Prva posleratna svadba

Sećanja na prvu posleratnu svadbu u Resniku izložila nam je Ljubinka Mitić: „Neposredno posle oslobođenja, iako su sećanja još uvek bila vrlo bolna, narod se polako opuštao, pa i radovao. Priređeno je i prvo veselje, prva svadba; udala se Draginja Mitrović Cuca. Svadba je obavljena skromno, ali u skladu sa našim običajima. Mlada je izvedena pred svatove u narodnoj nošnji, a to se zvalo izvođenje u kiki. Trebalo je da se mlada obuče u belo, što se tada zvalo izlazak u „ruvu“,ali je taj deo običaja izostavljen zbog vremena u kojem se odigravalo i iz razloga što mlada ide na daleki put.

Mladoženja je darovan i okićen po našem običaju. Šale je priredio mladin brat, pa je mladoženju okitio paprikom. Tako okićen, mladoženja je otišao u svoje selo Neradin pod Frušku goru.

Ova svadba je u našem selu izazvala višestruke emocije, izmešane su i tuga i radost. Posle svega kroza šta su selo i meštani prošli, dogodila se i prva radost, veselje i to svadba. Istovremeno, prisutan je sasvim drugi suprotni osećaj; naša devojka odlazi tako daleko, što se tada smatralo – u beli svet. A treće najbolnije osećanje – odlazi u Srem koji je tada bio bolna rana i ostaće za sva vremena.“

Antifašistički front žena (AFŽ)

Antifašistički front žena (AFŽ) je ženska društveno-politička organizacija osnovana za vreme Drugog svetskog rata, krajem 1942. godine u Bosanskom Petrovcu, na oslobođenoj teritoriji.

Početkom ustanka i u vreme osnivanja prvih organa narodne vlasti žene se uključuju u široki narodni front. Širom zemlje se osnivaju razne organizacije žena, a čiji su ciljevi bili isti: oslobođenje žena od okupatora, ali i pronalaženje načina promene njihovog neravnopravnog položaja u društvu. One se masovno priključuju NOP-u kao borci, vojni i politički rukovodioci, lekarke, bolničarke, poslanice u novim narodnim skupštinama, a posebno kao aktivne učesnice u pozadini fronta.

Mnoge organizacije žena Srbije su deo Antifašističkog fronta okupljajući veliki broj žena u pokret. Žene su nabavljale odeću, obuću i hranu za partizanske odrede. Od posebnog je značaja snažan otpor žena Srbije bratoubilačkom ratu. Izgrađena je čitava mreža organizacije žena u Srbiji koja je delovala u toku četvorogodišnjeg rata. Žene i devojke Resnika i okolnih sela bile su takođe članice AFŽ-a. Među prvim aktivistkinjama bile su: Zlata Živković ćerka Milisava Šnajdera, Kadivka Živojinović Radojičić, Ljubinka Ljubinčica Nedeljković, Milojka Tacić, Ilinka Ica Tacić Marić, Dragoslava i Kosanka Lazarević, Milka Lukić, Radmila Janković, Milojka Radovanović, Desa Radovanović i mnoge druge.

U početku je njihova aktivnost bila uglavnom svedena na prikupljanje odeće i obuće za decu koja su ostala bez roditelja u toku rata. Nakon sprovedene akcije obilazile su domove za siročad, kojih je bilo u čitavoj Srbiji i u kojima su bila deca svih uzrasta. Nakon rata aktivnost organizacije AFŽ-a bila je usmerena na obnovu zemlje kroz razne sadržaje obrazovanja devojaka: instruktaže, obuke na raznim kursevima, predavanja o zdravlju i higijeni porodice i drugim značajnim segmentima života.

Goli otok

Goli otok je naziv zatvora u periodu od 1949. do 1951, a to je ustvari „Radilište administrativno kažnjenih muškaraca i žena korisnim radom“, a od 1951. do 1956. imao je i naziv „Radnički prihvatni logor za političke zatvorenike“.

Nije prošlo ni tri godine od oslobođenja a mi padosmo u nemilost braće Rusa, čija je Crvena armija bila pojam za naše partizane. Srbi su od pamtiveka uvek polagali nade u tu veliku slovensku zemlju. Taj se spor nazvao „Rezolucija Informbiroa“.

Informbirovska hajka je spasila od propasti režim Josipa Broza Tita. Ona je mnogo više ličila na srednjovekovnu inkviziciju. Mnogi ljudi u toj hajci su obezvređeni, ismejani i potcenjeni kao i njihove porodice. Nešto kasnije se utvrdilo da su kroz hajku mnogi namirili račune i seli na mesto prognanih. Neki su se svetili rođacima, neki komšijama, a neki da bi eliminisali suparnika iz službe.

Pritužbe su bile slobodne, laži su bile dozvoljene, a istina nije bila bitna. Niko nije znao ko je cinkaroš, uglavnom su prestala druženja, izbegavani su susreti sa rođacima i svako je u svakoga sumnjao.

Učestala su ubistva građana po pomrčini, zatvori su se punili, nastalo je vreme ćutanja i velikog straha. Ubice nikada nisu otkrivene.

Takvo jedno ubistvo se dogodilo u Resniku. Pretpostavke su da je dotični stradao upravo kao protivnik prisilnog ulaska u zadrugu. Naravno, nikada ubica nije pronađen i nikada mu nije suđeno, a porodica je izgubila jednog vrsnog domaćina. Samo su neki informbirovci izvedeni na sud, ali bez javnog pretresa i prisustva porodice.

Goli otok nije i jedino stradanje neistomišljenika. Pored njega, za tu svrhu je postojao i logor u Bileći i onaj u Sremskoj Mitrovici.

Oni koji su se iz Resnika našli u tim kazamatima kao „politički krivci“ bili su: Milivoje Lazarević, Miladin Antonijević, Olgica Marković, ćerka Stamenka kafedžije sa Železničke stanice, i Živko Radojičić. Najduže od njih bio je Miladin Antonijević, i to čak 15 godina, a ovo troje na Golom otoku proveli su od jedne do tri godine. Živko Radojičić je rehabilitovan pravosnažnim rešenjem 2010. godine, a za ostale nije poznato da li su pokrenuli postupak rehabilitacije. Uvidom u spise istražnog postupka vidi se da je lažno optužen, i to baš od svojih saboraca i dobrih drugova.

Šta se tu može, to su baš odlike nekih pojedinaca!