Poslovi su se prenosili s kolena na koleno. Očevi su, što se poslova tiče, podučavali sinove, a majke kćeri, tako da se svako dete, muško i žensko, trudilo da što pre savlada veštine gajenja stoke, mešenja hleba, pripremanja hrane i obavljanja svih radova u domaćinstvu. Tada nije bilo veterinara, kad je reč o odgajanju stoke, ni pisanih recepata kako se šta mesi i kuva, nego ono što se od roditelja ili drugih iz zadruge naučilo, bilo je sve znanje, a trebalo se ženiti i udavati, kuću kućiti i mlađe vaspitavati.

Život na selu razlikovao se od gradskog, pa su tako i poslovi muškarca i žene mogli da se podele na muške i ženske. Najstariji muškarac je vodio računa o životu i radu u celoj familiji; ponekad je to mogla biti i majka ili najstariji brat. Muškarci su obavljanje takozvanih ženskih poslova ranije doživljavali kao veliku sramotu. Njihovi poslovi su bili: zidanje kuća, seča drva u šumi i priprema za zimu, nega stoke, oranje, kosidba, krčenje šuma, mlevenje žita, izrada predmeta od drveta i zemlje za kućne potrebe, od najmanjih kašika do najvećih buradi i kaca, izrada zaprežnih kola, saonica… Zatim, sekli su rogoz, situ i trsku, šišali ovce, klali stoku, trgovali i obavljali druge fizički napornijeposlove, ratovali…

Kopanje, plevljenje, sejanje i sakupljanje letine, muža krava, ovaca i koza, prikupljanje plodova i drugo zajedničke su obaveze. U okviru tih poslova, na primer, u žetvi su muškarci kosili i vezivali snopove, a žene su žele srpovima. U žetvi su i deca išla u njivu i na gumna, ako nisu išla u školu; kada je žetva vršena kosidbom ili žetelačkom mašinom, deca su donosila vodu, a ona odraslija su obavljala i druge teže poslove. Oni dovoljno stasali ponekad su umesto starijih obavljali najteže poslove.

Vekovima je žena u društvu imala podređenu ulogu, a to je naročito bilo vidljivo u selu. Na žensko dete se od rođenja, u Resniku i okolini, gledalo s podozrenjem. Kada bi se pri porođaju videlo da je novorođenče žensko, prva žena koja ga je videla, uzviknula bi: „pih, žensko!“ Ako je žensko dete raslo uporedo sa muškim, bilo je uvek omalovažavano u odevanju, ishrani, školovanju. Smatralo se da je žensko dete „tuđa sreća“, ili „tuđa kuća“. Mlade žene su gotovo uvek patile ako bi im prvo dete bilo žensko, a drugo naročito, dok bi se raspoloženje popravljalo ukoliko bi bar sledeće bilo muško.

Žene su, inače, usmeravane na slepu poslušnost. Najčešće su devojke u selu, čak do pedesetih godina prošlog veka, udavali roditelji, često i za mladića kojeg nikad nisu ni videle. Za ljubav i druge emocije niko nikoga nije pitao.

I po udaji žena je bila ponizna i ponižavana. Bila je „najmlađa“ u porodici i familiji. Morala je da sluša sve članove nove porodice, da postavi i raspremi trpezu, da stojeći ručava, da poslednja počne, a prva završi s jelom, da prvih dana svekru i svekrvi pere noge. U razgovore ukućana nije smela ni da se meša, posebno u porodičnoj zadruzi. Naročito je bilo teško pripremanje hrane u porodičnoj zadruzi sa više članova. Trebalo je tri puta dnevno kuvati i isto toliko puta oprati sudove. I sve to sedam dana u nedelji, posle čega bi je zamenjivala druga žena u zadruzi, tzv. reduša. Ali, to nije značilo odmor, već nove i možda teže poslove u polju, oko stoke i slično.

Dugo se u srpskom društvu održala neravnopravnost žene, prvenstveno ograničavanjem i uskraćivanjem osnovnih prava u domaćinstvu. Čak i u svojim srednjim godina žena je morala da svakog starijeg, bez obzira na to da li ga poznaje ili ne, pozdravi sa „Ljubim ruku“ da bi dobila odgovor „Živa bila“. U protivnom bi mogla biti posramljena i ogovarana. Nije smela da pređe put starijima, nego da ih sačeka na udaljenosti i po desetak metara. U muževljevoj porodici trebalo je ugađati i najmlađem članu, a ukućane je oslovaljavala novim imenima da bi je voleli, ali i da pokaže kako i ona njih voli i poštuje.

U slučaju da dođe do rasturanja zadružne zajednice, uvek su žene bile krive. Posebno su bile okrivljavane ako u prvoj godini braka ne ostanu u drugom stanju, ne ponesu. O tome su ostale mnoge poslovice: „Žena je domaćin u kući, a čovek je gost“, „Kuća stoji na ženi, a ne na zemlji“, „Braća su braća dok spavaju pod istim guberom, a čim spavaju pod dva gubera, onda su ortaci“, „Čim se oženi, on se promeni“, „Kad mu se sinovi ožene, biće onoliko odžaka koliko ima sinova“ i dr.

Do pre tridesetak godina položaj žene u seoskom domaćinstvu, ako je ostala da radi u njemu, sličan je bio položaju žene i iz znatno starijeg perioda 19. i 20. veka: higijena domaćinstva, muža krava, sirenje mleka, krpljenje, šivenje, pletenje, predenje, tkanje, gajenje živine, bašta, poljski radovi… Nije poznato da su se muškarci latili ženskog posla, ali su žene viđene za plugom i kosom u rukama. Istina, u to vreme već nema toliko mnogočlanih porodica,a i žena je oslobođena poslova oko izrade odevnih i drugih predmeta, nema više preslica, razboja i drugih alata za ženski rad. Ali zato su danas žene više vezane za pijace i prodaju svojih proizvoda više puta nedeljno. Ne žele život u mnogobrojnoj porodici i vrlo brzo po udaji odvajaju se želeći da sa suprugom i decom žive u posebnom domaćinstvu.

Tek po završetku Drugog svetskog rata žene su dobile ravnopravnost s muškarcima. Dobile su pravo na rad, biračko pravo, ozakonjeno je njihovo učešće u državnim organima i slično.