Kada iz Resnika polazi ili kada u Resnik stigne lokalni voz, to je slično kao kada u Beogradu sa jedne od mnogobrojnih stanica pođe ili na nju dođe tramvaj ili trolejbus. Kada prođe putnički voz, situacija je ista, a kada protutnji ekspres, poneko zastane, pa odmah zatim produži svojim putem. Međutim, ako toga dana igraju fudbaleri domaćeg tima, onda je slika malo neuobičajena. Na igralište se slegnu stotine meštana. Svaki put iznova uživaju u igri svojih ljubimaca i bodre ih. Slično je i sa gostovanjima – kada domaći tim ide na gostovanje, prati ga poveći broj navijača. Resnik se uvek ponosio svojim fudbalskim klubom.

Sam začetak igranja „najvažnije sporedne stvari“ u Resniku ne može se precizno utvrditi. Naime, otkako je ljudi bilo je i raznih igara koje su im pružale razonodu u vreme kada nisu mislili na svakodnevne obaveze. Od svih igara svakako najvažnije mesto zauzima fudbal, kako za one koje su ga igrali, tako i za one koji verno prate ovaj sport u ulozi navijača. Fudbalska groznica trese svet još od njegovog prvog pojavljivanja i ovaj fenomen traje do danas.

Osnivanje fudbalskog kluba

Iako se ne može sa sigurnošću reći otkad Resničani trče za loptom (naravno, prvo krpenom, a zatim i kožnom), fudbalska groznica kreće uzlaznom putanjom sa osnivanjem fudbalskog kluba. Davne 1937. godine osniva se Fudbalski klub „Pobeda“ sa ciljem da podstakne mlade ljude na aktivno bavljenje ovim popularnim sportom. Fudbalski klub je postojao samo formalno s obzirom na to da, na samom početku, nije imao nikakve uslove za odigravanje utakmica, ni opremu ni igralište. Prvu loptu, kao i prvu garnituru dresova u Resnik je doneo Ljubomir Nedeljković. Ovi dresovi su bili plavo-bele boje, slični tzv. „mornarskim majicama“, a pre ove garniture igrači su trenirali u svojoj odeći. Nažalost, nema mnogo podataka o radu fudbalskog kluba u predratnom periodu. Iz monografije izdate povodom 50 godina od osnivanja Beogradskog fudbalskog saveza vidimo da Fudbalski klub „Pobeda“ nakon osnivanja nije ni bio u članstvu tadašnjeg Beogradskog fudbalskog saveza. Ovome u prilog ide i kazivanje Živote Životića, dugogodišnjeg aktiviste fudbalskog kluba, kako su u Resniku odigravane isključivo prijateljske utakmice, i kako su u Resniku gostovali mnogi timovi iz Beograda i okoline, sasvim dobro organizovani, sa kvalitetnom opremom. Dresove FK „Pobeda“ održavala je supruga Ljubomira Nedeljkovića Borka, koja je ih je prala i mazala kopačke.

Rad fudbalskog kluba je prekinut za vreme Drugog svetskog rata, mada se ne zna tačno koje godine, c obzirom na to da su nakon 1941. godine u Resniku odigravane neke prijateljske utakmice. Ovo nesrećno vreme za celu zemlju dovodi do toga da su igrači svoje bitke sa terena, nažalost, morali preneti na one mnogo ozbiljnije, sa drastičnim posledicama. Pretpostavlja se da je veliki broj članova fudbalskog kluba bio regrutovan, a pojedini se nikada više nisu vratili da odnose pobede u ime svoje voljene „Pobede“.

Prema kazivanju Živote Životića, neki od igrača u ovom periodu bili su: Uroš Tacić, Milovan Lukić, Mija Vujičić, Ilija Radojević, Slava Miljković, Mila Jaksimović, Joksimović (ne zna se ime), Života Tomić, Jović (sa stanice), Mića Pavlović, golman Ciga, Baća Zubar, Jova Glavonja, Živko Milosavljević i drugi.

Posleratni period fudbalskog kluba

Period neposredno nakon Drugog svetskog rata obeležila je obnova zemlje. Iako u slobodi, po svojoj težini ovaj period nije se mnogo razlikovao od prethodnog, jedino je sa sobom nosio nadu u bolje sutra. Pregrmevši prve posleratne muke, Resničani odlučuju da obnove rad svog fudbalskog kluba. Tako je i bilo, pa FK „Pobeda“ zvanično nastavlja sa radom 1947. godine. U početku je to bio tzv. „divlji klub“, ali već sledeće godine ulazi u Vračarsku grupu pomoravske zone u kojoj otpočinje takmičenje.

Sadašnji teren fudbalskog kluba nadaleko je poznat svima, ali fudbal se nije oduvek igrao na njemu. Pre zvaničnog dobijanja „domaćeg terena“ fudbal se igrao na dva gumna: na gumnu Miloja Jaksimovića, koje predstavlja prvo resničko fudbalsko igralište, i na gumnu Živka Joksimovića, na koje se prešlo nakon nekoliko godina. Takođe, fudbal je igran i u Krečanama, na Orlovcu, kao i kod zadružne ekonomije. Fudbalski klub dobija svoje zvanično igralište tek 28. avgusta 1955. godine rešenjem eksproprijacione komisije NO Sreza beogradskog, za šta je bio dužan da isplati sumu od 47.348 dinara bivšim vlasnicima – porodici Milorada Šargića. Za ovaj datum vezuje se zvanično rešenje o ustupanju livade od 4229 m2 fudbalskog klubu, ali treba naglasiti da je isti bio korisnik ovog zemljišta od 9. jula 1948. godine otkad ovo gumno ima status „domaćeg terena“. Priča se da je ova livada korišćena i ranije za igranje fudbala, uglavnom od strane dece koja su živela u okolini Železničke stanice, a prema kazivanju Živote Životića, na ovoj livadi odigravane su prijateljske utakmice i za vreme okupacije. Počeci igranja na gumnima, livadama, kao i na sadašnjem igralištu, bili su izuzetno teški s obzirom na to da na njima nisu postojali ni golovi. Igrači bi uzeli četiri motke i ukopali bi ih u zemlju kako bi poslužile kao golovi (prečke, naravno, nisu postojale). Često je izbijala svađa između domaćina i gostiju jer nije bilo mreže, pa se sa sigurnošću nije moglo utvrditi da li je postignut gol ili ne.

Teren fudbalskog kluba gotovo je kroz celu svoju istoriju bio registrovan za utakmice osnovnog stepena, odnosno prema kasnijoj kategorizaciji, spadao je u igralište III kategorije. Prema zvaničnoj evidenciji Beogradskog fudbalskog saveza, FK „Resnik“ je 1970. godine imao registrovano igralište pod kategorijom „ledina“, sa ukupno 500 mesta za stajanje. Na terenu je 1953. godine podignuta manja zgrada, ali je nekoliko godina stajala nepokrivena. I pored svih problema, sredinom 50-ih godina, prema pisanju sportske štampe, igralište FK „Pobede“ spadalo je među najbolje terene u Beogradu. Početkom 60-ih godina dolazi do proširenja fudbalskog terena. Meštanin Danilo Nikolić je ustupio svoju parcelu koja se sinorila (graničila) sa igralištem, a zauzvrat je dobio parcelu u tzv. manastirskom zemljištu. Danas se na tom mestu nalaze tribine.

Pored svoje osnovne svrhe, stadion resničkog fudbalskog kluba služio je i učenicima resničke osnovne škole za časove fizičkog i za održavanje tradicionalnih takmičenja povodom 25. maja u sklopu obeležavanja Dana mladosti. Svojevremeno su održavani sletovi, slični onima sa stadiona JNA, ali je kasnije uvedeno međuodeljensko takmičenje u različitim sportovima: između četiri vatre, skakanje u džaku i slično. Na kraju ovih manifestacija nezaobilazne su bile fudbalske utakmice između zaposlenih u osnovnoj školi, pogotovo što su nastavnici namerno pravili različite grimase kako bi nasmejali svoje učenike. Ova manifestacija na igralištu posebno je bila upečatljiva dok ju je organizovao i vodio Miloš Milovanović, nastavnik istorije. Resničko igralište je služilo i za održavanje tradicionalnih vašara za seosku preslavu (litiju), a danas se u sklopu igrališta nalazi balon za mali fudbal (podignut u decembru 2007. godine).

Svoj prvi statut FK „Pobeda“ dobija 8. maja 1951. godine. Iako je zvanično rad fudbalskog kluba obnovljen 1947. godine, on se odvija pod delovanjem Sportskog društva „Pobeda“ Resnik, kasnije Sportskog društva „Resnik“. Sportsko društvo je osnovano 7. maja 1951. godine rešenjem Povereništva unutrašnjih poslova IO NO Sreza beogradskog IV br. 2732 od 7. maja 1951. godine. Sportsko društvo, pored fudbalskog kluba, uključivalo je šahovski klub i streljačko društvo.

Zanimljivo je pomenuti i „razvoj“ svlačionice fudbalskog kluba. Naime, u nedostatku zgrade fudbaleri su se u početku presvlačili na samom igralištu, u uglu ka Topčiderki.

Dok zgrada svlačionice nije podignuta, igrači su se još presvlačili i kod Milovuka Stefanovića u šupi, kao i u kući Pere ćevabdžije. Ovakva mesta za presvlačenje bila su uobičajena i prilikom gostovanja kluba.

„Pobeda“ igra prilično dobar fudbal u svojoj grupi, gde je nekoliko godina bila druga. Nakon priključenja Beogradskom srezu, fudbalski klub postaje član B grupe trećeg razreda. Tokom 1955/1956. godine FK „Pobeda“ ostvaruje svoj prvi veći uspeh i tada postaje prvak svoje grupe u III/B razredu. Isti uspeh ponavlja se i 1957/1958. godine. Prvi veći uspeh FK „Pobede“ pratila je jedna dugo prepričavana priča o isključenju prvog tima. Te već davne 1955. godine fudbalski klub je igrao utakmicu Kupa Jugoslavije protiv ekipe „Poleta“ na domaćem terenu. Trijumf domaćeg tima značio bi dalji plasman i takmičenje protiv FK „Vojvodine“ iz Novog Sada. Međutim, iako je domaći tim pružao dobru igru, suđenje je bilo dosta neregularno, pa je krajnji rezultat bio 2:1 u korist gostujuće ekipe. Revoltirani igrači nasrnuli su na sudiju, takođe i navijači, tako da epilog ovog susreta nije bio nimalo prijatan. Slučaj je dospeo pred Disciplinski sud beogradskog podsaveza koji je formirao komisiju zaduženu da utvrdi šta se stvarno desilo. Komisija u sastavu: Danilo Bjelica i Konstantin Zečević zahtevala je isključenje FK „Pobede“ iz lige. Za to vreme u Resniku se odvija pomalo čudna situacija. Svesni isključenja prvog tima, Resničani se dovijaju kako da nastave takmičenje. U to vreme predsednik je bio Milan Tacić, koji je vodio tzv. Stamenkovu kafanu na Železničkoj stanici. Prilikom jedne rasprave vođene u kafani, pretendent na mesto predsednika Gruja Jančić, inače berberin, kladio se sa aktuelnim predsednikom da će da sastavi drugi tim i da će pobediti aktuelne prvotimce. Milan Tacić je prihvatio opkladu uz dodatak da će aktuelni prvotimci pobediti Grujin tim sa najmanje 16:0. U protivnom, on se povlači sa mesta predsednika. Tako je i bilo: tim Gruje Jančića (Radomir Milojković, Stevan Telarević, Miodrag Petrović, Novica Jovanović, Dragiša Radojević, Petar Jovanović, Ivan Marinković, Boba Paunović, Šeki – golman, Blagoje Đorđević, Milisav Stojanović) pružio je žestok otpor tako da je prvi tim slavio sa 2:0. Aktuelni predsednik je podneo ostavku, a novi predsednik postaje Gruja Jančić. FK „Pobeda“ se obraća fudbalskom podsavezu Beograda molbom da drugi tim nastavi takmičenje kako konsekvence ne bi bile toliko drastične. Podsavez je izašao u susret domaćem timu, tako da su Jančićevi izabranici završili takmičenje te godine i zadržali prvo mesto u svojoj grupi, stečeno u jesenjem delu prvenstva. Kazna za prekid utakmice bila je isključenje FK „Pobede“ iz takmičenja naredne 1956/1957. godine.

Pored nesumnjivih uspeha u prvenstvu, igrači FK „Pobede“ bili su više nego uspešni i u prijateljskim susretima. Posebno treba istaći nerešen rezultat sa drugim timom „Partizana“ (1:1), pobede nad članovima podsavezne lige „Rakovicom“ (6:3 i 4:1), nerešen rezultat sa „Žarkovom“ (3:3) itd. Još jedna ilustracija snage FK „Pobede“ jeste svakako i utakmica odigrana protiv rivala iz grupe, FK „Poleta“ iz Kusatka, u kojoj je domaća „Pobeda“ slavila rezultatom 12:0.

Koliko su utakmice FK „Pobeda“ bile posećene, govori i podatak da se dešavalo da navijači stoje na pruzi kako bi gledali utakmicu, jer nisu svi mogli da uđu na teren. FK „Pobeda“ je gotovo uvek pružala izvanredne partije iako nekada stvari nisu tekle onako kako je zamišljeno. Dešavalo se da tim ode na gostovanje sa deset ili manje igrača (nepotpun tim), pa da publika stvarno postane „igrač više“, odnosno da dres obuče neko od navijača kako bi se stvorili uslovi za odigravanje utakmice. Resničani posebno pamte ulazak u igru Slobodana Vukića kao jedanaestog igrača. Na istoj utakmici Vukić je uputio loptu ka protivničkom golu tolikom jačinom da je golman jedva odbranio taj šut. To je Vukiću donelo najveći aplauz svih prisutnih navijača.

Klub zvanično menja svoje ime u FK „Resnik“ 1956. godine, kako se zove i danas.

Može se zaključiti da su pedesete godine svakako bile zlatne za razvoj malog fudbalskog kluba sa periferije Beograda. Klub se izdržavao od članarina igrača – prema pisanju štampe, klub je 1956. godine imao oko 400–500 članova i prijatelja. Klub su pomagale i dve zemljoradničke zadruge, kao i mesna uprava u Resniku. Izvesan prihod klub je dobijao i od reklama postavljenih oko igrališta. Članovi fudbalskog kluba bavili su se fudbalom amaterski. U nedostatku materijalnih sredstava često su sami snosili putne troškove i ostale izdatke u vezi s radom društva. Igrao se dopadljiv fudbal, i zbog toga ne čudi činjenica da su pojedina preduzeća iz Rakovačkog basena, koja imaju fudbalske klubove, odvodila igrače iz Resnika dajući im zaposlenje kao nagradu za prelazak. Leva polutka, Aleksandar Todorović, prelazi u FK „Partizan“ 1955. godine i postaje standardni igrač podmlatka prvaka države. Igrači FK „Resnik“ bili su praćeni i od strane štampe. O legendarnom Živku Lući Milenkoviću „Sport“ piše sledeće:

„Igrač dugog udarca poput Stankovića, duel starta poput Vasovića, sa izvrsnom igrom glavom i velikim radijusom kretanja…“

Klub je u ovom periodu jedno vreme trenirao Branko Krajvan, bivši igrač „Konkordije“ iz Zagreba, a na čelu kluba nalazili su se Milan Tacić, Gruja Jančić i Života Životić. Sekretar kluba je bio Miša Todorović.

Krajem 50-ih godina Sportsko društvo „Resnik“ otvara svoju kafanu u prostorijama zgrade Mesne zajednice u kojoj se nalazila pošta. Kafana je imala dva stalno zaposlena radnika: Milana Lukića i Milana Gembeša Lazarevića. Kafana je prvenstveno služila za okupljanje mlađih ljudi, a koliko je dobro radila, govori podatak da je imala dovoljno sredstava da isplati svoje obaveze, plati zakup Mesnoj zajednici i da joj ostane dovoljno sredstava kao prihod Sportskog društva. Upravljanje kafanom Sportsko društvo napušta sredinom 60-ih godina.

Na godišnjoj skupštini Fudbalskog podsaveza Beograda, održanoj 1956. godine, nagrađeni su fudbalski klubovi i radnici za uspešan rad u prethodnoj godini. FK „Pobeda“ je nagrađena sa tri lopte, garniturom „gaćica“ i štucni za najuspešniji rad na uzdizanju podmlatka i osvojeno prvo mesto u svojoj grupi ispred znatno jačih timova. Takođe, nagrađen je i plaketom za prvo mesto u svojoj grupi. Među pohvaljenim fudbalskim radnicima našao se i Miša Todorović iz resničke „Pobede“.

Šezdesetih godina 20. veka situacija sa fudbalom nije se mnogo izmenila u odnosu na prethodni period. FK „Resnik“ je igrao u II i III razredu gde je ostvarivao solidne rezultate. Najveći uspeh u ovom periodu bio je osvajanje drugog mesta u II/A razredu 1960/1961. godine, kao i osvajanje prvog mesta u III/A beogradskoj ligi 1967/1968. godine. Igrači nastavljaju da sami snose troškove prevoza, čak i opremu su sami prali. Klub se snalazi na razne načine kako bi obezbedio uslove za treniranje. Godine 1960, usled nepovoljnih vremenskih prilika, tim je deo zimskih priprema obavljao u prostorijama starog Doma kulture dok se vreme nije poboljšalo, pa su pripreme nastavljene na igralištu. Posebno je upečatljivo ostalo gostovanje u Velikoj Moštanici 1962. godine, na koje je tim FK „Resnik“ išao konjskom zapregom. Protivnik je važio za „izuzetno opasnog“, a Resnik zbog slabih igara unapred otpisan i od strane uprave i od navijača. Iako unapred osuđeni na poraz, fudbaleri FK „Resnik“ pobedili su domaćina sa 3:1 i tim se oko ponoći s pesmom vratio u Resnik.

Ni u ovom periodu FK „Resnik“ nije oskudevao u talentovanim igračima. Ovo je period sazrevanja jednog od najboljih igrača FK „Resnik“ ikada, čuvenog „tobdžije sa Topčiderke“ Vučine Vuleta Božića. Svojim igrama i „golgeterstvom“ zaslužio je i svoj nadimak i poštovanje saigrača i protivnika. Najtvrđa linija odbrane bila je upravo na njemu. Kada je krajem 60-ih godina FK „Resnik“ igrao sa „Moštanicom“, Vule je dao osam golova i pošto se to čulo kod sledećeg protivnika, „Borca“ iz Ostružnice, Resnik je pripremio „taktičku varku“. Vuletov dres sa brojem 8 dodeljen je beku Momčilu Moši Rankoviću, a Vule je obukao Mošin dres sa brojem 2. Dok je prevara otkrivena, Resnik je već poveo sa 2:0, a Moša je bio sav u modricama.

Još neki od igrača koji su celu igračku karijeru proveli u FK „Resnik“, bili su: Milan Mimi Šargić, Milivoje Micko Božić, Miroslav Mirko Lukić, Živan Žika Milenković, Zoran Zuba Nedeljković, Radoslav Lale Nikolić, Milivoje Nune Paunović i mnogi drugi.

Pogodniji uslovi za razvoj kluba

Tokom 60-ih godina klub je želeo da kupi autobus da bi trajno rešio problem odlaska na gostovanja. Uprava je kontaktirala preduzeće IMR kako bi otkupila njihov autobus, ali je odbijena s obrazloženjem da se autobus često kvari i da FK „Resnik“ nema novca za stalne opravke. Autobus je ubrzo nakon toga prodat FK „Kneževac“. Oko 1965. godine FK „Resnik“ izvršava usklađivanje statuta sa propisima dobijenim od Fudbalskog saveza Jugoslavije. U drugoj polovini 60-ih godina s radom počinje i čuvena tombola u kafani kod Bože Lazarevića. Tombolu su u Resniku prvo držali privatnici, braća Kira i Mika, za šta su plaćali naknadu Boži kao vlasniku kafane. Nakon dve godine, dozvolu za držanje tombole otkupljuje Sportsko društvo „Resnik“ i nastavlja da je drži u istoj kafani, ali bez obaveze plaćanja – tombola je bila toliko popularna da je svaki dan privlačila veliki broj posetilaca (mušterija). Tombola je donosila dosta prihoda za izvršavanje obaveza Sportskog društva. Udruženim sredstvima od tombole, članarina i donacija (krajem 60-ih godina) ograđen je teren FK „Resnik“, posađene su topole oko igrališta (od kojih jedna postoji i danas) i urađene tri kapije: glavna, mala, kao i jedna na drugom delu igrališta – prema Topčiderki.

FK „Resnik“ je bio i dalje praćen od publike kako na domaćem terenu, tako i na gostovanjima. Najverniji navijači nisu svoje pulene ostavljali nikada bez „krila“ koja su u najtežim trenucima mogla biti presudna. Dešavalo se da Resničani koji su nosili mleko i sir po beogradskim pijacama, nisu ni odlazili kući, već su sa praznim kantama odlazili na gostovanja FK „Resnik“ (zbog čega su se protivnici rugali domaćim igračima i nazivali ih „mlekadžije“). Jedan od najvatrenijih navijača bio je Milorad Doca Janković, akademski slikar, grafičar i profesor na Akademiji likovnih umetnosti. On je svoj tim pratio na svim gostovanjima, gotovo svaku utakmicu, tako da je bio dobro poznat svim protivnicima kao da je bio član tima. Svojom pojavom i humorom umeo je da dodatno „začini“ atmosferu, a posebno je bilo zanimljivo njegovo pogađanje ugla protivničkog gola u koji će Vule uputiti loptu. Još jedna značajna stvar je ta da je upravo Milorad Doca Janković tvorac legendarnog grba FK „Resnik“.

Posle svake utakmice u kafani kod Bože Lazarevića priređivana je večera za igrače, kao nagrada za njihovo zalaganje, bilo da su pobedili ili izgubili utakmicu. Sredstva su sakupljana od bivših igrača, navijača i poštovalaca kluba. Neki od domaćina ovih večera bili su: Čedomir Milenković, Luća Milenković, Danilo Nikolić, Vule Matić i Steva Savić.

Za ovaj period vezuje se još jedna malo poznata činjenica. Naime, FK „Resnik“ je verovatno prvi nižerazredni klub koji je svojevremeno angažovao jednog stranca u ekipi – tamnoputog Abdulu iz Gane. Takođe, 1970. godine za FK „Resnik“ igrao je i rođeni brat Stanislava Karasija, legendarne „Zvezdine“ polutke – popularni Ivica „Tanjir“.

List „Sport“ je 70-ih godina napravio reportažu o timu FK „Resnik“ iz perioda 60-ih godina. U članku pod nazivom Resnik ih voleo, protivnik poštovao… ovaj list o timu FK „Resnik“ piše sledeće: Dugo će simpatizeri Resnika žaliti za ekipom iz 1968/1969. godine. Važila je za „najbolje posleratno izdanje“ Resnika. Posebno se isticala „navalna“ petorka u sastavu: Šargić, V. Božić, Lukić, M. Božić i Radosavljević, koja nije znala za milost, pa nije retkost da je rezultat bivao i 14:0, 10:1, 7:6. Iz nedelje u nedelju po jedan od njih je briljirao i sâm svojim golovima rešavao utakmicu, a ako „pođe“ dvojici–trojici, protivnik doživljava pravu katastrofu. Svako je imao svoju užu specijalnost: Šargić – bekovi i golovi s krila; V. Božić – slobodni udarci i golovi sa 20 – 40 metara; Lukić – golovi iz gužve; M. Božić – graditelj igre i bombarder iz druge linije; Radosavljević – golovi glavom posle kornera i centaršuteva.

Za ovaj period je posebno značajna činjenica da klub, prvi put u svojoj istoriji, dobija omladinski tim 1961. godine. Osnovni cilj formiranja omladinskog tima bio je popuna prvog tima, odnosno postojanje mogućnosti stvaranja sopstvenih igrača umesto njihovog angažovanja u drugim klubovima. Omladinci su bili prvaci II/A razreda 1962/1963. godine i drugi u III/D omladinskoj ligi 1968/1969. godine.

Još jedan važan događaj u ovom periodu bio je formiranje pionirskog tima 1968. godine. Inicijator osnivanja bio je Vučina Vule Božić, a veliku pomoć prilikom njegovog formiranja pružio je Miloš Milovanović, profesor istorije u resničkoj Osnovnoj školi, inače dugogodišnji član uprave kluba i predsednik Sportskog društva u periodu od 1969. do 1970. godine. Naime, on je za potrebe popune pionirskog tima u prostorijama Osnovne škole organizovao turnir u malom fudbalu na kojem su učesvovali učenici. Među učesnicima traženi su budući igrači pionirskog tima FK „Resnik“. U periodu od 1968. do 1970. godine pionirski tim se takmičio u tzv. „osnovnom stepenu“.

U ovom periodu na čelu kluba su se nalazili: Života Životić, Dragomir Nedeljković, Mihailo Mika Mitić, Borislav Lukić i Petar Jovanović.

Povodom proslave 50 godina Beogradskog fudbalskog saveza FK „Resnik“ je nagrađen srebrnom plaketom. Bilo je to 1970. godine.

Sedamdesetih godina 20. veka rad FK „Resnik“ dobija viši organizacioni nivo nego u prethodnim periodima. Pripreme igrača, kako zimske tako i letnje, postaju intenzivnije, kao i organizacija i sprovođenje utakmica. Takmičenje u ovom periodu FK „Resnik“ započinje sa dva tima: prvi tim se takmiči u III/B beogradskoj, a omladinski u III/B omladinskoj ligi. Prvi tim je osvojio prvo mesto u svojoj grupi u sezoni 1973/1974. godine, pa je naredne godine igrao u II/B beogradskoj ligi (1974/1975), gde je takođe zauzeo prvo mesto, te se 1975/1976. godine takmičio u I/B beogradskoj ligi.

U prethodnom periodu dolazilo je do promena trenera. Tu funkciju su obavljali Dušan Grbić, Sveta Đurić, Mikica Simonović i Dušan Ranković, da bi funkciju preuzeo Velja Rađenović, koji će Resniku doneti prvi trofej u svojoj istoriji. Prema pisanju štampe, jedno vreme na mestu trenera prvog tima nalazio se dugogodišnji fudbalski as, nekadašnji centarhalf „Crvene zvezde“ i nacionalnog tima Milivoj Đurđević. On je s timom radio nekoliko meseci, pa je podneo ostavku zbog loših uslova koji su vladali u klubu: treninzi su održavani samo sa jednom loptom, a igrači nisu imali ni potrebnu opremu. U to vreme FK „Resnik“ svoje izvore finansiranja nalazi u prodatim ulaznicama, novčanim donacijama Mesne zajednice, Kulturno-umetničkog društva „Mladost“ i sportskih organa Rakovice. Međutim, još jedan izvor prihoda bilo je izdavanje igrališta za ispašu ovaca pojedinim meštanima. Takođe, nakon što je izgrađen novi Dom kulture u Resniku 1969. godine na mestu nekadašnje seoske porte, tradicionalni vašar za seosku preslavu preseljava se na teren FK „Resnik“ od čega klub takođe ubira prihode. Dana 1. februara 1979. godine seniorsku ekipu preuzima dugogodišnji golgeter i kapiten Miroslav Mirko Lukić. U određenim periodima fudbalski klub je funkcionisao i bez trenera: igrači bi se sami dogovarali oko strategije i svih pratećih aktivnosti.

Početak sedamdesetih godina ostavio je izuzetno dubok trag u istoriji Resnika, i to, nažalost, ne po dobrim stvarima. Ovaj period doneo je sa sobom epidemiju žutice koja je uticala na sve aspekte života ovog naselja. Naravno, to se odrazilo i na fudbal. Zbog celokupne situacije uprava kluba i stručni štab doneli su odluku da se početak zimskih priprema odloži do daljeg, kao i odigravanje prijateljskih utakmica, i pored žestokog protivljenja igrača i njihovog insistiranja na otpočinjanju priprema. Međutim, iako su pripreme počele sa zakašnjenjem, tim FK „Resnik“ zadržao je prvo mesto u svojoj grupi, stečeno u jesenjem delu prvenstva.

Sedamdesete godine 20. veka svakako su najviše ostale upamćene po turniru koji je održan u februaru 1973. godine, tzv. „Turniru četvorice sa Topčiderke“. Na ideju da se ovakav turnir održi dolazi Vučina Božić uz asistiranje sekretara Živana Lazarevića, poznatijeg kao Žilijen. Ideja je bila da se u sklopu priprema održi „Turnir petorice“ ligaša sa Topčiderke, na kojem bi igrali: srpskoligaš „Rakovica“, beogradski prvoligaš „Kneževac“, drugoligaš „21. maj“ i trećeligaši „Kijevo“ i „Resnik“. Uprave svih klubova dale su načelnu saglasnost tako da je FK „Resnik“ ostalim klubovima uputio zvaničan poziv na zajednički sastanak koji je održan 2. februara. Takođe, FK „Resnik“ otpočinje pregovore sa redakcijom „Sporta“ o pokroviteljstvu. Doneta je odluka da se 17. i 18. februara u Resniku održi „Turnir četvorice“ („Rakovica“, „21. maj“, „Kijevo“ i „Resnik“), a redakcija „Sporta“ odlučila je da pobedniku turnira u Resniku dodeli pobednički pehar. Sudijska organizacija Beograda udovoljila je molbi „Resnika“ i za oba dana turnira delegirala po jednu sudijsku trojku koja je vodila mečeve naplativši samo putne troškove. Turnir je otpočeo 17. februara u 11 časova utakmicom između favorizovanog srpskoligaša „Rakovice“ i trećeligaša „Kijeva“, koja je završena rezultatom 2:0. Od 13 časova igrali su „21. maj“ i „Resnik“, a utakmica je završena rezultatom 0:4. U finalnoj utakmici ekipa „Resnika“ je savladala „Rakovicu“ sa 5:4 nakon izvođenja jedanaesteraca, a „21. maj“ pobedio je „Kijevo“ u borbi za treće mesto rezultatom 5:4 nakon izvođenja jedanaesteraca. Finalna utakmica bila je svakako najposećenija sa 300 gledalaca, dok je generalni prosek turnira bio oko 200 gledalaca. Kapitenu FK „Resnik“ Mirku Lukiću „Sportov“ pehar predao je urednik ovog beogradskog žurnala Slavoljub Vujović. Takođe, kapiten domaćina primio je pehar za najboljeg strelca. Ovo je bio prvi trofej koji je FK „Resnik“ osvojio u svojoj istoriji. Ideja je bila da ovaj turnir ubuduće dobije status tradicionalnog, ali ova zamisao nije ostvarena.

Drugu polovinu sedamdesetih godina obeležili su finansijski problemi koji su se odrazili na sve aspekte kluba: dug kluba 1977. godine iznosio je oko dva miliona dinara, ekipe su ostale bez opreme za takmičenje, a nije bilo ni dovoljno sredstava za izmirenje obaveza prema sudijama. Dotacije opštinskog saveza sa fizičku kulturu nisu bile dovoljne ni da pokriju honorare za trenere. Zbog loše situacije dolazi do smene uprave: predsednik Sportskog društva bio je Živan Lazarević Žilijen, a predsednik Fudbalskog kluba bio je Milutin Jovanović. Kako bi se obezbedilo sufinansiranje Društva, od Mesne zajednice „Resnik“ zatražena je dozvola za korišćenje prostorije u staroj zgradi pošte kako bi se ponovo otpočelo sa tombolom. Cilj je bio izlaženje iz teške finansijske situacije u kojoj je nalazilo Sportsko društvo. Društvo je posedovalo dozvolu za organizovanje tombole i svu prateću dokumentaciju. Sezone 1976/1977. godine FK „Resnik“ igrao je II/B beogradsku ligu, ali je na kraju sezone ponovo pao u III/B beogradsku ligu.

Zbog teške finansijske situacije klubu je pretilo rasformiranje. Međutim, određena finansijska sredstva su skupljena za opremu, sudije, trenere i održavanje terena. Igrači prvog tima su morali na gostovanje da odlaze autobusom, u najvećem broju slučajeva bez plaćene karte. Zbog nastale situacije pionirski tim je rasformiran 1978. godine. Uprava Fudbalskog kluba zatražila je zajednički sastanak sa predstavnicima društveno-političkih organizacija i organizacija fizičke kulture Resnika 1978. godine. Na tom sastanku usvojen je predlog da se FK „Resnik“ pripoji određenoj fabrici iz Rakovačkog basena i da funkcioniše slično kao FK „IMR“ iz Rakovice. To bi značilo da sportski objekti postaju vlasništvo fabrika i mogli bi da se koriste za odmor i rekreaciju radnika, a zauzvrat fabrika bi finansirala rad fudbalskog kluba. Do realizacije ove ideje nije došlo, već je klub ostao prepušten samom sebi.

Narednu sezonu, 1978/1979, fudbaleri FK „Resnik“ uspevaju da okončaju u svoju korist osvojivši prvo mesto u svojoj III/B grupi i plasmanom u drugu beogradsku ligu. Najveći problem za sportsko društvo i dalje ostaje finansiranje. U tom trenutku Sportsko društvo „Resnik“ brojalo je oko 190 aktivnih članova: 60 seniora, 60 juniora i oko 70 pionira. Pripreme za prolećni deo sezone fudbaleri su odradili u prostorijama fiskulturne sale OŠ „Kosta Abrašević“, jer im vremenske prilike nisu dozvoljavale rad na igralištu, a finansijska situacija nije dozvoljavala korišćenje Sportskog centra „Voždovac“ koji je tražio visoku nadoknadu. Rukovodstvo Osnovne škole, svesno problema sa kojima se suočava FK „Resnik“, za korišćenje sale jedino je tražilo da se pokriju troškovi održavanja.

U ovom periodu funkciju predsednika kluba obavljali su još i Desimir Pavlović i Milan Vujadinović.

Individualni kvaliteti prvotimaca, drugarstvo, ljubav prema klubu i redovni treninzi bili su najjači takmičarski aduti. Kvalitetnom igrom vratili su se navijači na igralište, kao dvanaesti igrač. Sa mnogo optimizma i kao član II/B beogradske lige, fudbaleri FK „Resnik“ dočekuju 1980. godinu i početak decenije u kojoj se obeležavao veliki jubilej – 50 godina od osnivanja kluba.

Sam početak osamdesetih godina obeležile su odigrane utakmice kupa Jugoslavije, gde su se susreli FK „Resnik“ i FK „Minel“ (omladinci), kao i FK „Resnik“ i FK „Trudbenik“ (prvi timovi). Početak osamdesetih godina obeležila je i sanacija igrališta obavljena uz finansijsku podršku Mesne zajednice „Resnik“. Na mestu trenera prvog tima nalazio se Miroslav Lukić, dok je podmladak trenirao Dušan Jovanović. Dana 4. aprila 1980. godine u trenerske vode ulazi i Ljubinko Ciga Radosavljević, nekadašnji prvotimac, postavši trener drugog tima, a za njegovog pomoćnika postavljen je Jovan Savić. Predsednik kluba bio je Živorad Martić, sekretar Živan Lazarević Žilijen, članovi uprave: Života Martić, Jovan Savić, Milan Paunović i Miroslav Lukić. U ovom periodu funkciju predsednika obavljali su i Žika Spasojević, Milutin Jovanović i Živan Lazarević Žilijen.

Prvi tim FK „Resnik“ i dalje daje solidne partije, ali, nažalost, ne pruža konstantan kvalitet igre, što dovodi do „šetanja“ po grupama. Prema dostupnoj dokumentaciji, u sezoni 1983/1984. igrana je II beogradska liga, grupa Sava, dok je u sezoni 1986/1987. godine igrana II beogradska liga, grupa Avala. Dana 24. avgusta 1982. godine trener prvog tima postaje Ljubinko Ciga Radosavljević, dok omladince preuzima Miroslav Lukić.

Finansijski problemi nastavljaju da muče fudbalere Resnika. Sanacija terena, izvršena sredstvima dobijenim od Mesne zajednice, nije bila ni približno dovoljna da reši sve probleme. Klub se obraćao za pomoć i Opštinskom savezu za fizičku kulturu, ali ni ta sredstva nisu bila dovljna za rešavanje celokupnog problema, pa je nastavljeno sa privremenim rešenjima. Igrači ipak uspevaju da dobiju novu garnituru dresova, kao i sponzora koji ih je kupio, a to je bila fabrika gumenih proizvoda „Rekord“.

Pet decenija Kluba

Godina 1987. bila je godina velikog jubileja – 50 godina od osnivanja Fudbalskog kluba „Resnik“. Takođe, iste godine slavio se još jedan jubilej – 30 godina od osnivanja Kulturno-umetničkog društva „Mladost“. Formiran je odbor za proslavu čiji je predsednik bio Desimir Pavlović. Dan za obeležavanja bio je 12. decembar 1987. godine, a priredba je zamišljena kao retrospektiva svih 50 godina kroz izlaganje istorijata kluba. Svečanost je pratila i posebna izložba fotografija, dokumenata i isečaka iz štampe iz različitih perioda. Održavanje ove svečanosti finansijski su pomogli sponzori, a jedan od delova programa bilo je uručivanje specijalnih nagrada istaknutim članovima. Na proslavi je pročitano i pismo udovice Ljubomira Nedeljkovića, čoveka koji je u Resnik doneo prvu loptu i garnituru dresova.

Vest o velikom jubileju prenela je sportska štampa, između ostalih, i „Sport“, a FK „Resnik“ je povodom svog 50. rođendana nagrađen Plaketom OSFK Rakovice koja je uručena predstavniku uprave kluba na svečanosti održanoj u SO Rakovica.

Fudbalski klub „Resnik“ ulazi u devedesete godine: period najvećih kriza, ratova, raspada SFRJ i doba hiperinflacije. Međutim, FK „Resnik“ pored svih problema nastavlja sa takmičenjima i rešavanjem problema. Klub je tokom devedesetih godina igrao u beogradskoj zoni gde je ostvarivao solidne rezultate u svojim grupama. U sezonama 1992/1993, 1993/1994. i 1994/1995. godine klub se takmičio u grupi B. U ovom periodu funkciju predsednika, između ostalih, obavljali su: Srđan Bojović, Milan Ranković, Bane Marić i Dragan Radovanović. Igračkim kadrom, između ostalih, rukovodili su: Miki Stojičević, Sveta Ilić i Jadranko Kodžo.

Krajem 90-ih godina prošlog veka, zbog opšte političke i ekonomske situacije u Srbiji, Fudbalski klub je bio u vrlo teškoj finansijskoj situaciji i njegove aktivnosti su svedene na minimum. Postojao je samo prvi tim u kome su u vrlo lošim uslovima igrali jedino pravi fudbalski entuzijasti, sami finansirajući opstanak kluba. Mlađe selekcije nisu postojale, iako je bilo velikog interesovanja među resničkim dečacima da treniraju fudbal. Početkom 2000. godine fudbalski aktivista i bivši fudbaler Branislav Bolić i treneri Ljubiša Radosavljević i Veselin Novović pri klubu su pokrenuli školu fudbala za dečake od 7 do 18 godina. U rad škole se odmah uključio jedan broj roditelja dečaka koji su počeli da treniraju, a među njima su Zoran Lukić, Dragan Vasić i Saša Živković, koji su ušli u upravu kluba, a Branislav Bolić je izabran za predsednika. Tehničku i administrativnu pomoć je davao sekretar kluba Zvonko Paunović. Škola je imala oko 50 igrača, godišta ’89 i ’90. Kada je te iste godine u sportskom centru „Balašević” organizovano fudbalsko takmičenje pod nazivom „Mini-maksi liga”, ekipa malih fudbalera FK ,,Resnik” uključila se u taj takmičarski ciklus i postigla zapažen rezultat.

Donacijama roditelja dece koja su trenirala i sponzorstvom od strane resničkih privrednika, nabavljeni su dresovi i fudbalske lopte, igrači mlade selekcije su registrovani i ekipa je ušla u takmičarsku sezonu 2000/01. i 2001/02. Roditelji su finansirali odlazak na utakmice i troškove za sudije i delegata kada je ekipa bila domaćin, a sokove za osveženje i sendviče za okrepljenje malih igrača posle utakmica donirale su prodavnice i pekare iz Resnika.

Po okončanju takmičarske sezone 2001/02. neki dečaci ove generacije su, nažalost, prekinuli bavljenje fudbalom, a neki od njih su prešli u veće klubove.

Đorđe Lukić je prešao u FK ”Crvena zvezda” 2002. godine, gde je igrao za selekciju petlića, mlađih kadeta, kadeta i omladinaca do 2008. godine, a zatim u FK „Rad“, „Teleoptik“, a igrao je i u Grčkoj.

Škola fudbala je nastavila sa radom sa sledećim generacijama dečaka i postizala dobre rezultate. Takmičili su se pod okriljem Fudbalskog saveza Beograda u mlađim kategorijama, a i u „Mekdonalds” ligi. U selekciji petlića (generacija 1992.) svojim radom i zalaganjem izdvajaju se Bojan Novović, Nemanja Perić i Jovan Manojlović. U generaciji 1993. godišta zapaženi su Predrag Milić, prvi strelac Nikola Mandić i Slađan Pavlović. Generacija 1993/94. godište osvojila je krajem 2003. godine prvo mesto na turniru u Pavlišu kod Vršca, gde su se posebno svojim fudbalskim umećem istakli Stefan Filipović i Miodrag Karić.

Igru u beogradskoj zoni klub nastavlja i s početka novog milenijuma, sa dve sezone provedene u II beogradskoj ligi (2004/05. i 2005/06). U periodu od 2004. do 2008. godine funkciju predsednika kluba obavlja Neđa Marić, a treneri su bili Milan Todić i Nenad Matanović. Igrački kadar činili su: Jeremić Zoran, Jovanović Milan, Jokić Dušan, Moguš Marko, Milićević Goran, Mandić, Milenković Momčilo, Raičević Ivan, Simeunović Zoran, Stanojević, Korica. U sezoni 2007/08. sazidana je zgrada sa dve svlačionice i novi klupski kafić. Godine 2008. funkciju predsednika kluba preuzima Bojan Brkić za čijeg mandata klub ostvaruje najveći uspeh u svojoj istoriji plasiravši se iz beogradske zone u Srpsku ligu, grupa Beograd, treću po rangu ligu u Srbiji, 2010/11. godine. U istoj ligi klub je igrao i naredne sezone, pa je pao u beogradsku zonu. U vreme igranje Srpske lige stručni štab su činili Bogdan Korak, Zoran Jeremić i Đorđe Šobot. Za vreme mandata Bojana Brkića stadion FK „Resnik“ konačno dobija tribine čime se povećava kapacitet stadiona. Funkciju prvog trenera jedno vreme obavljao je i Srđan Kovačević.

Priča o Draganu Nedeljkoviću

Jedan od meštana Resnika koji se posebno istakao kao sportista bio je i Dragan Nedeljković. Rođen je 1963. godine i još od malih nogu iskazivao je veliki talenat za fudbal. U početku se sve svodilo na igranje fudbala na ulici, a Dragan je bio saigrač i protivnik i dvostruko starijoj deci od njega. Jovica Šikanić, legendarni centarhalf FK „Čukarički“, odvodi ga u Crvenu zvezdu jula 1973. godine, gde je bio organizovan prijem za „Petliće“ i gde je od oko 600 kandidata primljeno samo njih 20, a među njima i Dragan. Nakon prijema prelazi u pionirski tim gde su, između ostalih, igrali Boško i Milko Đurovski. U periodu 1973–1979. godine prošao je tada legendarnu omladinsku školu Crvene zvezde. Treneri su mu bili: Milovan Đorić, Stevan Ostojić, Dragoslav Šekularac, Vladimir Petrović Pižon, Dušan Maravić, Milan Živadinović, Miroslav Pavlović Pavika i Tomislav Milićević.

Dragan je bio je kapiten pionirskog i omladinskog tima, igrao je na mestu centarfora i leve polutke i bio jedan od vodećih strelaca. Godine 1978. igrao je predigru na utakmici Crvena zvezda – Borusija, na kojoj je prvi tim Zvezde ušao u polufinale kupa UEFA, na „Marakani“, pred 70.000 ljudi. Dok je igrao za omladinski tim dobio je poziv za prelazak u FK „Partizan“, ali se ipak odazvao pozivu bivšeg trenera Milana Živadinovića i prešao u FK „Rad“.

Nastavio je da igra za omladinski tim FK „Rad“ u kome je imao ugovor o stipendiji i gde je sve vreme bio kapiten. Trener mu je bio legendarni Mladen Mitrović, čika Mlađa. Nakon godinu dana prelazi da igra za prvi tim, na poziv legendarnog igrača i trenera Zorana Miladinovića, gde je igrao II ligu SFRJ. Tadašnji tim FK „Rad“ igrao je polufinale Kupa „Maršala Tita“ protiv Dinama iz Zagreba od koga je izgubio i zauzeo treće mesto, osvojivši bronzanu medalju. Dragan igra za FK „Rad“ u periodu 1979–1983. godine.

Na odsluženje vojnog roka odlazi 1982. godine u Sarajevo i za to vreme provodi osam meseci trenirajući za FK „Željezničar“ koji je tada vodio Ivica Osim. Nakon povratka iz JNA pozajmljuje ga FK „Čukarički“ na godinu dana.

Po odlasku iz FK „Čukarički“ pregovarao je sa FK „Maribor“ i sa FK „Nirnberg“ iz Nemačke, ali ipak odlučuje da se odazove pozivu Milana Rajičevića i pređe u FK „Sinđelić“, koji je u to vreme igrao Srpsku ligu i imao odličan tim. Iz Sinđelića prelazi u FK „Grafičar“, pa u FK „Železničar“ Beograd, gde je proveo dve godine i završio profesionalnu karijeru. Sa ovim timom igrao je na turniru u Poljskoj, gde je bio proglašen za najboljeg igrača turnira.

Zanimljivo je reći da Dragan nikada nije igrao za FK „Resnik“, niti je ikada igrao protiv tima iz svog rodnog mesta. O njegovom fudbalskom umeću priča se i danas, a posebno se izdvaja jedan intervju Vladimira Petrovića Pižona dat „Politici“ u kojem čuveni fudbaler kaže:

„Osim mene, u Zvezdi postoji samo jedan igrač koji je po mom ukusu, a to je Dragan Nedeljković.“

FK „Resnik“ danas

FK „Resnik“ se i danas takmiči u beogradskoj zoni. Prvi tim trenira Đorđe Šobot. Klub u svojoj organizaciji ima i klub veterana, koji se takmiči u prvoj ligi, a ima i kategorije petlića, pionira, kao i školu fudbala za mlađe kategorije. Dugogodišnji trener veterana bio je Milan Ranković Burnjaga, a sadašnji trener je Ljubinko Radosavljević Ciga. Klub trenutno vode Milan Rakić i Zoran Jeremić. Funkciju predsednika obavljali su još i Milan Rakić i Milan Jovanović.

Godine 2009. stadion FK „Resnik“ dobija ime „Đorđe Zarić“, studenta Beogradske poslovne škole i fudbalera FK „Resnik“ koji je tragično nastradao u intervenciji policije zbog navodnog saobraćajnog prekršaja. Tadašnje rukovodstvo kluba FK „Resnik“ sa predsednikom Bojanom Brkićem na čelu donosi odluku o preimenovanju stadiona FK „Resnik“, dodelivši mu ime ubijenog primernog studenta i igrača Đorđa Zarića. Kapacitet stadiona je oko 1000 mesta.

Što se tiče mlađih kategorija, danas u FK „Resnik“ trenira preko 100 dečaka različitog godišta (od 2000. do 2008. g.). To su deca mahom iz Resnika. Za treninge se koristi teren kao i balon sa veštačkom travom. U klubu rade treneri sa A licencama, Zoran Jeremić i Zoran Simeonović. Petlići 2001. godište i pioniri 2000. godište takmiče se u prvoj ligi Beograda gde ostvaruju odlične rezultate. Mlađe selekcije se takmiče u „Mini Maksi“ ligi, gde ostvaruju takođe odlične rezultate. Škola fudbala pri FK „Resnik“ je za deset godina rada izbacila dosta talentovanih igrača dečjeg uzrasta koji sada igraju u klubovima prve i druge lige. Miloš Pitulić i Borko Aničić igraju za FK „Čukarički“, Marko Rajković igra za FK „Jagodina“, Miljan Vukadinović igra u Slovačkoj. U mlađim selekcijama je još talentovane dece za koju se interesuju i naši najveći klubovi. Veliki trag u školi fudbala ostavili su dva starija trenera: Ljubinko Radosavljević Ciga i Branislav Bolić, koji su prvi počeli rad u školi fudbala.

Zanimljivosti

„Resnik“ igra utakmicu u Velikim Crljenima 1956. godine, a tadašnja desna polutka, kasnije lekar u Skoplju, Radovan Miloradović preko dresa stavio kravatu. Nije pomoglo ni ubeđivanje sudije da to ne dolikuje sportisti i utakmica je počela. Iz jedne gužve Miloradović je postigao jedini gol i počeo je da trči ka sudiji uz uzvike: „Jesam li Vam rekao da golgeter mora da se razlikuje od ostalih igrača!?“

Živko Milosavljević, zvani Šofer, nosio je svoj čuveni nadimak, a da nikada nije seo za volan automobila.

Dok je bio trener FK „Resnik“, Dušan Grbić je u nedostatku kupatila od uprave dobio odobrenje da svakom igraču kupi po jedan lavor – da bi prali noge posle treninga i utakmica.

Dugogodišnji predsednik FK „Resnik“ Mihailo Mika Mitić je svake subote pred nedeljnu utakmicu kupovao novu loptu. „Bubamaru“ bi lično izneo na teren i šutnuvši je u vazduh, govorio igračima: „Igra se zaboravlja – golovi se pamte!“

Igra se derbi „Kijevo“ – „Resnik“ na kome se odlučivalo o prolasku u viši rang takmičenja. Utakmicu sudi Pejčić, nekadašnji igrač FK „Kneževac“. Stadion pun navijača, nervozni Pejčić je počeo da pravi problem čim je došao, jer nije hteo da se presvlači kod ekonoma, već je tražio posebne uslove i pretio svojim izuzećem. Prilazi mu Pera Barevac, prvotimac FK „Resnik“ i njegov nekadašnji saigrač iz FK „Kneževac“, i podseća ga u kakvim su se uslovima presvlačili dok su trenirali zajedno, a Pejčić vadi pištaljku i glasno kaže: „Ti danas ne igraš!“ To je bio jedinstven slučaj da je neki igrač isključen pre početka utakmice.

Na drugom derbiju „Kijevo“ – „Resnik“, „Kijevo“ vodi sa 2:0, a za to vreme peku se jagnjići i prasići u kafani kod Spasoja i Miće Vasiljevića kako bi se proslavila pobeda. Navijači „Kijeva“ već su počeli da se vraćaju u kafanu i da slave, deset minuta pre kraja utakmice. Za to vreme Pera Barevac daje tri gola i „Resnik“ pobeđuje sa 3:2. Igrači odlaze u kafanu gde ih čeka proslava. Kada su okupljeni čuli krajnji rezultat, sve ispečeno našlo se na dnu Topčiderke.

Kao jasnu poruku svim protivnicima, Vule Božić je na tarabi do puta, sa spoljne strane, krečom velikim slovima pisao: VI KOJI ULAZITE OVDE – OSTAVITE SVE NADE!