Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova školske 1870/1871. godine otvara osnovnu školu u Resniku i postavlja za učitelja Tomu Nikašinovića. Država je plaćala učitelja, a školu je izdržavala opština. U školu su išli samo dečaci. Tako je bilo propisano zakonom.

Polazak u školu svakog prvaka predstavljao je malu svečanost u porodici. Torbe za prvaka već su bile isklečane, a knjiga i pisanki za prvi razred nije ni bilo. Jedan bukvar, tablica uokvirena drvenim ramom, sa jedne strane linije, a sa druge „kockice“, pisaljka i krpica; sve u svemu, pola kile težine. Pre polaska u školu prvak je morao da nauči „Oče naš“, molitvu koju je svaki đak morao da zna. Molilo se pre početka časova. Skoro kroz ceo prvi razred učilo se pisanje kosa – tanka, uspravna – debela, sricanje slova, kasnije čitanje, račun, zemljopis, istorija, nauka o prirodi i veronauka koju je predavao sveštenik. Posebno je cenjeno lepo pisanje, i među đacima koji su školu završili pre Prvog svetskog rata bilo je onih koji su imali vrlo lep, takoreći umetnički rukopis. Pre pojave pisaćih mašina lep rukopis je bio prvi uslov za neki kancelarijski rad. Išlo se u školu pre podne tri časa i po podne tri časa. U podne je bila pauza. Učenici koji su stanovali blizu škole išli su kući na ručak, a oni iz udaljenijih delova sela donosili su u svojim torbama ručak u zavežljajima. Uglavnom bi ručali komad proje, hleba, parče sira, suvog mesa „udića“ ili slanine, koju su često u školskim furunama na zaoštrenom prutiću grejali i čvrljili.

Mnogi dečaci nisu išli u školu ni pune tri godine. Obično bi ih ostavljali da čuvaju stoku. Dok su odrasli obavljali teže poslove, deca bi čuvala ovce, goveda i svinje.

S pojavom prve inteligencije, odnosno prvih školovanih ljudi u Srbiji, uvode se i radikalne promene u školstvu. Početkom 20. veka, tačnije 1904. godine, prvi put se u Srbiji obavezuju da školu pohađaju ne samo dečaci, već i devojčice. Tako se vidno povećava broj đaka u školama. Devojčice su obično pohađale samo dva razreda, retko koja je završavala sva četiri. Osim potrebe u domaćinstvima, čuvanja stoke i sl., smatralo se da je, pogotovo ženskoj deci, dva razreda dovoljno koliko da znaju da čitaju i da se potpišu. Dečaci i devojčice su bili odvojeni, tek su u trećem i četvrtom razredu bili zajedno.

Pored učenja školskog gradiva i primene odgovarajućih nastavno-vaspitnih mera prema nemirnim i slabim đacima, učitelji su upražnjavali i pojedine fizičke kazne. Najčešće je to bilo šibanje prutom po dlanovima ili skupljenim prstima, klečanje na kolenima i stajanje kraj školske table, vučenje za uši ili kosu, upućivanje u podrum ili „magareću klupu“. Najteža kazna je bila „aps“: đak je zadržavan posle završenih časova da nauči nenaučen zadatak. Đaci su bili dužni da se vladaju primerno ne samo u školi, već i na putu do nje i u povratku kući. Iz škole se išlo udvoje, držeći se za ručice i svakome se javljalo prema dobu dana.

Sama škola je bila smeštena u privatnoj kući meštanina Milivoja Stojanovića. U to vreme bile su tu samo dve prostorije sa zemljanim podom, u prvoj je bilo ognjište, a druga malo veća je činila učionicu. Zgrada je građena od slabog materijala. S prednje strane, prema putu, imala je čardak kroz koji se ulazilo u učionicu. Taj čardak narod je zvao „divanina“; to ime je dugo trajalo u sećanjima meštana i imala je divan pogled na dolinu reke Topčiderke.

Do izgradnje školske zgrade škola je radila i u kući Borivoja Lazarevića.

Služila je ova zgrada za školu sve do 1894. godine, kada je završeno zidanje zgrade od tvrdog materijala. Dragomir Đurđević iz Resnika, uz potvrdu Čedomira Savića, takođe iz Resnika, govorio je da je njegov otac Živan Đurđević prodao plac za školu, ali ne za novac, već je u zamenu dobio dva hektara dobre oranice u Gaju i plac od 20 ari na kojima su sazidali kuće.

Nova zgrada takođe nije bila velika. Imala je samo dve učionice i bila je bez stanova za učitelje. Pričalo se da je zgrada trebalo da bude veća i sa stanovima, ali da je plan izmenjen. No, ne postoje nikakvi verodostojni podaci o tome, te ove priče ne možemo prihvatiti kao apsolutno tačne. Ipak, ovako mala i neuslovna zgrada radila je tako sve do 1957. godine kada su dozidane još dve učionice.

Iako proširena, ova zgrada još uvek nije odgovarala školskim potrebama, pa se zaključilo da se mora zidati nova škola.

Školsko dvorište je bilo blatnjavo i neuređeno, bez staza i sa nakrivljenom žičanom ogradom. Utisak je bio loš, ali red, čistoća i održavanje zgrade su donekle ublažavali ovaj prvi utisak. Vodovodna česma je bila pred ulazom škole. U nedostatku prostora, školski podrum je služio kao kuhinja. Trpezarije nije bilo, pa su učenici užinali napolju. Školska šupa je takođe ružila izgled dvorišta, a pored nje su bili i poljski klozeti.

Kada je škola u Resniku otvorena, bila je trorazredna sa jednim odeljenjem i jednim učiteljem, a takvo je stanje trajalo sve do 1903. godine kada je otvoreno drugo odeljenje. Treće odeljenje je otvoreno 1911. godine.

Prema podacima iz Državnog šematizma za svaku godinu od osnivanja pa sve do 1924. godine, pri ovoj školi učiteljevali su: Toma Nikašinović (1870–1877), Marko Marković (1877–1878), Kuzman Jovanović (1878–1879), Vidoje Radojičić (1879–1887), Ružica Filipovićeva (1887–1889), Persida Prodanovićeva (1889–1891), Vladimir Sretenović (1891–1892), Ivanka Jovanovićeva (1892–1893), Hristina Milovanović (1893–1896), Stevan Jovanović (1894–1896), Dimitrije Milovanović (1896–1903), Cveta Grujićeva (1903–1905), Isak Izrailjović (1904–1906), Vidosava Lukićeva (1905–1907), Srdan Novaković (1906–1907), Milivoje Pavlović (1907–1913), Jelena Damnjanović (1907–1913), Danica Popovićeva (1909–1914), Stanoje Spasojević (1910–1914), Spasoje Spasojević (1911–1921), Katarina T. Nešić (1924–?), Živojin Đorđević (1924–?); postoji i saznanje da je Danica Marković, pesnikinja, takođe bila učiteljica resničke škole od 1902. do 1904. godine, mada o tome nema zapisa u letopisima.

Prvi letopisac škole, učitelj Aleksa Šegović, u razgovoru sa meštanima Resnika nije mogao da sazna nikakve informacije o ovim brojnim učiteljima, o njihovom životu i radu. Sve je otišlo u zaborav…

O radu škole, od njenog osnivanja (1870. g.) pa do Prvog svetskog rata (1915. g.), ne možemo ništa reći, jer ne postoji dokumentacija, odnosno školska arhiva je uništena tokom rata, a takođe ne postoje ni podaci da li je i kako radila resnička škola u toku Prvog svetskog rata.