Izvori i česme

Snabdevanju vodom, kao osnovnom životnom potrebom ljudi, stoke i svega što je živo, oduvek je posvećivana posebna pažnja. Izvori su tokom vekova bili glavni snabdevači sela vodom. Zahvaljujući sastavu zemljišta i relativno dobroj pošumljenosti, Resnik je bio bogat zdravom pijaćom vodom. Njih je u selu bilo ukupno 56, kako ih je 1866. godine A. Bogić popisao po imenima, što smo istakli u Prvoj glavi navodeći najstarije podatke o nastanku Resnika. O svakom od tih izvora stariji građani mogli bi da ispričaju po neku priču ili doživljaj. Izvori nisu bili kultivisani, malo je činjeno na njihovom uređenju, ali su nudili zdravu pijaću vodu.

Poslednjih decenija najviše su bili u upotrebi izvori: Ladna voda, Sikiljevac, Vasina Stublina, Patin Majdan (između niške i barske pruge), Kadinac, Lugnjače, Ribnjak, Zelenjak, Izvor (vinogradi porodice Tanasijević), Stublina (na imanju familije Radovanović), Plandište (na imanju Luke Lukića) koji je kaptirao Petar Lukić i na kaptaži napisao:

„Da li ima šta na svetu slađe
neg umoran sesti u zalađe,
napiti se vode ispod vrela
i otrti vreli znoj sa čela.“

U međuratnom periodu svi su izvori održavani, čišćeni i korišćeni, a bili su pravi izdanci osveženja i okrepljenja za umorne žeteoce, kopače, kosače i čobane koji su tu napajali stoku. Izvor Sikiljevac je privlačio mnogobrojne goste. Krajem šezdesetih kraj njega je sagrađena lovačka kuća čime je ovaj izvor postao i izletnički kamp u malom. Svraćali su tu mnogi lovci i izletnici kako iz Resnika, tako i iz Beograda. Posle oslobođenja izvori su više od dvadesetak godina imali istu funkciju, a onda se postepeno zapuštaju, zaravnjuju, tako da danas mnogih i nema. Svakako u najdužem periodu i najznačajniji snabdevač vodom Resnika bila je Stara seoska česma sa dve lule u centru sela. Priroda nije mogla podariti Resniku veće bogatstvo nego nadaleko čuvenu vodu sa Stare česme. Oko tog izvora nastanili su se i prvi žitelji Resnika.

Put do česme je vodio kraj Martića i Životića pored dvorišta Živka Životića Klješte. Resničani koji su stanovali bliže, svakodnevno su doterivali i stoku na pojilo. Tu su bila postavljena dva korita. Jedno je bilo bliže Savića kuća, a drugo ispod kuće Milisava Živkovića Šnajdera. U blizini česme bilo je kupatilo (objekat turskog kupatila) u kome je uoči Drugog svetskog rata živeo doktor Patalov sa porodicom. Resničani koji su dalje živeli, vodu su najčešće prevozili dvokolicom na koju je šinama uvezano drveno bure sa levkom. Ta burad su nazivana „sake“ i stalno su menjana radi punjenja vodom. Česma je kasnije bila preuređena i izmeštena desetak koraka više od samog izvora. Sazidana je praktično nova, gornja česma. Imala je čak osam cevi od dva cola, sa izobiljem vode. Na česmi je bila postavljena ploča sa imenima boraca poginulih u Prvom svetskom ratu. Nebrigom stanovništva i lokalnih vlasti ploča je polomljena i verovatno zatrpana kraj izvora negde u zemlji, čime su oni koji su u Prvom svetskom ratu dali svoje živote za otadžbinu u Resniku ostali bez ijednog spomen-obeležja. Zar to nije bruka i sramota za današnji Resnik?

Skoro sva domaćinstva su bila upućena da buradima, uz volovsku ili konjsku zapregu, dovlače pijaću vodu iz gore navedenih izvora, i to ne samo za ljude, nego i za stoku i ostale kućne potrebe.

Pored snabdevanja vodom, česma je ujedno bila i centralno sastajalište mladih u trenucima odmora za vodonoše, a u vreme nošenja litija i mesto gde se činodejstvovalo i pravile prigodne svečanosti. Tu, pored česme, često su počinjale i prve ljubavi. Devojke bi se dogovorile, a momci čobani bi naišli sa svojim stadima i tu bi se sastajali. Bili su to divni i nezaboravni sastanci za mlade. Tako su mnogi pored izvora započeli druženje, stekli simpatije i ljubavi, a poneka su i krunisana svadbom.

Voda sa česme u Resniku je večita. Resničani su je veličali i slavili kao nešto najuzvišenije. Služila je za piće umornom, za gašenje ugljevlja vračarama, za kuvanje, pranje, za pojenje stoke, za gradnju kuća i polivanje bašta… Najveće bašte bile su baš tu oko česme. Resnička česma je Resnik. Resnik bez nje ne bi postojao. Resnik je navikao na nju i ona na Resnik. Bez nje bi Resnik zamro, a ona bez njega presušila. Veliki broj sela dobio je svoja imena po vodi ili drveću; moguće da je i s imenom Resnika tako. Priroda nije mogla veći dar da pokloni Resniku nego nadaleko čuvenu vodu, pa se tako pretpostavlja da je po njoj nosio ime još od Rimljana: (RES-EI = izvor).

Nikada nikom nije padalo na pamet da okupa novorođenče iz svog kućnog bunara, jer se smatralo da je voda sa česme Bogom dana za malu decu.

Postoji priča o Miliji bunardžiji koji je imao običaj da se toliko napije u obližnjoj kafani da ne može ni da sedi. Tada su ga Resničani vodili do česme da se umije i da se istrezni. Za manje od jednog sata dolazio je ponovo u kafanu potpuno trezan. Topčiderska reka, Rakovički potok i potočići od izvora Stare česme, Ribnika, Sekiljevca i Zelenjaka olakšavali su snabdevanje vodom za zalivanje mnogih bašta u njihovoj blizini. Upravo iz tog razloga u tom potesu bile su najplodonosnije bašte, pa su se pojedine porodice opredeljivale za baštovansku proizvodnju i za potrebe tržišta. Milutin Mitić, Marko Marinković, Draga Stojanović i drugi imali su najuređenije bašte, a neki od njih su angažovali i sluge za ispomoć.

Voda iz potoka Ladne vode i iz potoka Pariguz pokretala je vodenicu sa velikim kamenom u vlasništvu jednog Jevrejina, koja se nalazila u blizini puta za Delove na kraju Brestovačke ulice, a na Marinkovića imanju.

Bunari i lokalni vodovod

Početkom 20. veka u našem selu počelo se sa kopanjem bunara. Mnogi su shvatili da im je mnogo lakše da u sopstvenom dvorištu imaju privatni izvor, te da ne moraju svakodnevno prelaziti i veću udaljenost kako bi na obramicama donosili vodu ili terali stoku na pojilo. Ovaj period je tražio i posebne majstore za ove vrlo stručne i rizične poslove, a takvih je kod nas bilo. Za njima je ostalo više bušotina koje su strpljivo i vešto kopali ne samo u Resniku, već i u okolnim mestima. Bunare su imali: Jeremići Šanini, Stojanovići i Milovanovići u svom čairu u Jelesincu čak i više bušotina, Tacići u Jataganu, Mitrovići, Radojičići, Nikolići, Nedeljkovići Balkanovi i drugi. Sve do osamdesetih godina minulog veka bunari su bili u funkciji. Sve gušća naseljenost, kopanje septičkih jama, naša nebriga i zub vremena učinili su da su ovi dragoceni izvori u današnje vreme bez zaštite i potrebne brige, čime je veći broj urušen, a i ono malo što je ostalo uglavnom nije u funkciji.

Resnik je oduvek imao dovoljno kvalitetne vode za svoje potrebe. Bio je jedno od retkih sela koje je imalo jak izvor u centru sela, takozvanu „Staru česmu“, i više kvalitetnih izvora u blizini naselja.

Potreba da se snabdevanje vodom olakša, dugo je tištala sva domaćinstva, a posebno ona čije su kuće bile na brdu i dalje od česme. Bilo je naporno svakodnevno donositi vodu na obramicama ili u rukama, ređe zapregom, za svakodnevne potrebe, za piće ljudima i napajanje stoke, za pranje i kuvanje i mnoge druge potrebe. Krajem 1946. godine formirani su odbori koji su dogovarali, organizovali i bili nosioci posla na izgradnji lokalnog vodovoda u Resniku.

Planirano je da svaka kuća dobije određeni broj metara šanca, obično desetak po članu domaćinstva, dubine najmanje metar, čije kopanje moraju da obezbede njeni žitelji za postavljanje cevi. Učešće u ovom poslu uzeli su svi radno sposobni meštani Resnika i raspoloživa vučna sredstva. Da bi posao bio stručno obavljen, vodovod je projektovao Miodrag Đorđević, glavni inženjer Beogradskog vodovoda. Prvo je urađena kaptaža i crpna stanica, a onda bazen koji se i sada nalazi u Podavalskoj ulici, kod Marinkovića kuća, na najvišoj koti naselja. Rezervoar je čuvan i noću sve dok se beton nije stegao, a potom je nasipan zemljom, okolo, do vrha. Čuvari su ga obezbeđivali puškama zbog straha od diverzije. Nastao je problem oko obezbeđenja motora i pumpi. Naša delegacija, kako su nam ispričali Bora Lukić, Petar Jovanovića i Života Životić, otišla je kod Draže Markovića koji je bio ministar građevinarstva s molbom da nam pomogne. Draža je uvažio molbe meštana, isposlovao i obezbedio sistem za pumpanje vode koji je dopremljen iz Čehoslovačke. Vodovod je projektovan za tadašnje potrebe sela sa oko 1.800 stanovnika. Građen je samodoprinosom meštana. Već 1948. godine iz prvih česama je potekla voda. Okupljeno je selo i napravljena velika svetkovina na području između stare Opštine i zadružne kafane. U to vreme već su bile postavljene i prve sijalice od stare Opštine do kafane, tako da su osvetljavale čitavo područje kao trg na kome se okupljao veliki broj građana, koji nisu skrivali svoje oduševljenje. Posebno veliko zadovoljstvo ispoljavala su deca, pošto više nisu morala s prvim mrakom da odlaze na počinak.

Radi bolje snabdevenosti i pokrivenosti sela, na svim većim raskrsnicama, kakvih je u to vreme bilo trinaest, postavljena je po jedna česma na približno istom rastojanju. Česme su bile postavljene na raskrsnicama kod: Starog doma, Marinkovića kuća, Zorana Petrovića, Živana Živojinovića, Velibora Nikolića, Miloša Stojanovića, Milovana Mitića (kod sadašnje prodavnice „Golub“), Miloja Radojevića, Ljubomira Ivanovića i na raskrsnicama Brđanske i Korčaginove i Josipa Telarevića i Braće Jeremić. Nakon toga građani su razvodili mrežu u svoja dvorišta, a onda i kuće, naročito onaj ko je pravio novu kuću. Voda je redovno hemijski i bakteriološki kontrolisana. Mlaz vode sa česme nikada nije menjao intenzitet ni prilikom padavina ni tokom suše. Voda je bila hladna, što je dokaz da je izvirala iz velike dubine.

Sve ove radove dokumentarno su zabeležile kamere „Zastava filma“. Kao Filmski žurnal ovaj dokumentarac je često projektovan po beogradskim bioskopima i bioskopima širom Jugoslavije pre glavne filmske projekcije, kao primer rodoljublja i akcijaškog angažovanja mladih u izgradnji socijalističke domovine.

Već početkom pedesetih godina Mesni odbor je predao vodovod na održavanje Zemljoradničkoj zadruzi Resnik. Zadruga je 1956. godine predala vodovod Direkciji za održavanje objekata Opštine Čukarica.

Do početka šezdesetih godina interni vodovod je bio proveden gotovo do svakog domaćinstva. Kopanje i postavljanje sekundarnog vodovoda bio je takođe obiman i zahtevan posao. Svi meštani su kopali svoju deonicu, jer je na svakog sposobnog radnika iz kuće palo da iskopa određenu dužinu šanca dubokog preko metra; bile su to velike radne akcije u kojima su gotovo svi učestvovali. Dovozili su seljaci i pesak za oblaganje cevi – oni sa stočnom zapregom odužili su lakše svoje nadnice, jer jedan dan sa stočnom zapregom vredi kao tri dana individualnog rada. Oni koji nemaju stoke, sve odužuju rukama. Ova faza je bila još zahtevnija od uvođenja primarnog vodovoda, jer je dužina šanaca koje je trebalo iskopati bila značajno veća. Posle mnogih napora i ovaj posao je završen. Sve nesuglasice, pa i sporovi, brzo su zaboravljene. Uskoro je trebalo praviti i šahte u dvorištima za individualne priključke, što je bio novi izdatak i napor. Nabavlja se vodomer i voda počinje da se razliva u kuće, u štale, u bašte… Svi koriste nove blagodeti.

Dovođenje vode u sva domaćinstva donelo je mnoge olakšice i pravo blagostanje, posebno domaćicama. Danas su one oslobođene nošenja tereta na obramicama i sve poslove u kući obavljaju na mnogo lakši i brži način. Samo poneke bake pamte i žale za minulim vremenima: svojoj deci i unučićima, kada puste česmu pa se zaborave, često kažu kako je vodu teško doneti, pa je stoga valja i čuvati.

Već 1968. godine zbog lošeg održavanja Direkcija je vodovod vratila Mesnoj zajednici, ali i sa namerom da se uskoro planira povezivanje na Beogradski vodovod. Neadekvatno održavanje mreže sa učestalim kvarovima i narastanje naselja na oko 9.000 stanovnika činili su ozbiljan problem u vodosnabdevanju građana.

Službenici Mesne zajednice, u vremenu funkcionisanja lokalnog vodovoda, obilazili su domaćinstva i sa vodomera evidentirali potrošnju vode. Ovaj posao dugo su obavljali: Ljubinko Mitrović Mitke, Raka Miljković, Bana Nedeljković, Desimir Pavlović i drugi.

Iako je već sedamdesetih godina skoro svako domaćinstvo imalo dovedenu vodu i kupatilo, što je raniji način života značajno olakšalo i izmenilo, sve češće nestašice i slab pritisak izazivale su negodovanja i proteste građana.

Godine 1974. u naselju se dogodila velika epidemija zarazne žutice (hepatitis B). Epidemija je izazvala opšti poremećaj u životu i radu stanovništva svih populacija, naročito dece školskog uzrasta, a izvorom zaraze smatrao se stari vodovod i dotrajale zarđale cevi u kojima su se mešale otpadne sa pijaćom vodom. Ovo je bio osnovni razlog da se lokalni vodovod ugasi i Resnik poveže na gradski (savski) vodovod. Skupština grada Beograda je započela gradnju vodovoda i postojeću mrežu, sa zamenjenim novim cevima u glavnim ulicama, ubrzo vezala na gradski vodovod. Time je stari lokalni vodovod stavljen van funkcije. Bilo je tu određenih teškoća, pošto nisu svi krajevi Resnika imali ravnomeran pritisak, pa se nekada čekalo i po nekoliko godina za postavljanje cevi većeg prečnika. Danas možemo reći da svaka kuća u Resniku koristi vodu iz gradskog vodovoda.

Uvođenjem kvalitetnije vodovodne mreže sa jačim pritiskom vidno su popravljeni i unapređeni higijenski uslovi građana, odnosno lična higijena kako mladih, tako i starijih. Svako domaćinstvo ima kupatilo i sanitarne čvorove sa septičkim jamama, jer nema svuda kanalizacije. Kupatila su opremljena svim uređajima i preparatima za održavanje higijene. To je dokaz napretka životnog standarda mesta i hvatanja koraka sa savremenom civilizacijom. Kada se desi da povremeno nestane voda ili je isključe, svi osete veliku prazninu, i tek se onda uviđa vrednost te tečnosti koja život znači.

Dugo su i posle uvođenja vode u domaćinstvima na većim resničkim raskrsnicama odolevale postavljene česme kao simboli olakšanja i snabdevanja sela vodom. Danas ih je ostalo samo još tri da podsećaju na stara vremena.

Kanalizacija

Jedno od većih nezadovoljavajuće rešenih pitanja sa kojim se mnogi građani sadašnjeg Resnika susreću jeste kanalizacija. Individualni pokušaji porodica da se ovo pitanje delimično reši ili odloži do trajnog rešenja kopanjem septičkih jama, samo u manjoj meri ublažili su muke velikog broja porodica. Kopanje i nepropisna izgradnja septičkih jama, mahom u gušće naseljenim četvrtima, u velikoj meri su uzrokovali mnoge probleme, kojih u ovom momentu verovatno nismo u potpunosti ni svesni. Septičke jame su za dugi niz godina zaprljale i zatrovale zemljište u neposrednoj blizini, zagadile prirodne izvore pijaće vode i u nekoliko slučajeva bile pokretač manjih i većih klizišta sa ozbiljnim posledicama i velikim problemom. Lokalna i šira društvena zajednica ne posvećuju ovom, možemo reći, opštem problemu potrebnu pažnju.

U značajnom broju i većih i manjih ulica Resnika nije sprovedena kanalizacija. Pojedinačni pokušaji i samoorganizovanje građana samo delom rešavaju ovo vrlo složeno pitanje koje zahteva i velika materijalna ulaganja. Neplanska i divlja gradnja i nepoštovanje urbanističkih planova značajno otežavaju rešavanje pitanja kanalizacije.

Mnogi Resničani i sada se nerado sećaju višegodišnjih radova na izgradnji vodovodne i kanalizacione mreže u ulici 13. oktobra, u delu između ulica Palih boraca i Gajskog puta. Radovi su počeli polovinom osamdesetih i trajali desetak godina. Bilo je vrlo teško proći ovom ulicom i peške, a kakve su sve teškoće i probleme imali meštani koji u ovom delu žive, to samo oni znaju.

Samo u većim ulicama Resnika urađena je propisna mreža, mada ni čitave dužine ovih ulica nisu obuhvaćene. Za ovakvo stanje postoje i izvesna opravdanja, jer na pojedinim stranama resničkih brda ne postoje projektovani kolektori i izgrađena kanalizaciona mreža, usmerena prirodnim padom kako bi se povezali pojedini delovi naselja. Iz ovih razloga vrlo često su improvizovane mreže koje povezuju najčešće nekoliko kuća ili deo ulice, koje odvode otpadne vode u obližnje potoke ili Topčidersku reku. Ova pojava je u tolikoj meri ugrozila ekološki sistem ne tako davno čistih i bistrih potoka i reka da već danas u njima i nema biljaka, vodenih životinja i insekata koji su ih ranije naseljavali.

Uređenje korita Topčiderske reke

S početka sedamdesetih, pa sve do polovine osamdesetih godina, najčešće tokom leta trajali su radovi na uređenju korita i toka Topčiderske reke. Brojne su generacije koje se i sada sećaju poplava koje je stvarala ova omalena reka. Obično s proleća, kad se otapa sneg, ili tokom letnjih i ranih jesenjih kiša, ona prihvati svu vodu iz korita obližnjih potoka i usmeri je dalje ka Savi. Često su te vode bile preobimne za njeno korito, što je stvaralo velike poplave duž njenog toka, sa ozbiljnim posledicama u kojima je najviše stradalo područje Patin Majdana i Železničke stanice. Pripremom odgovarajućih projekata, uz učešće mehanizacije i vrednih ruku lokalnih omladinskih brigada, korito Topčiderske reke je kultivisano i popločano betonskom podlogom u značajnom delu njenog toka kroz Resnik, Kijevo, Kneževac i Rakovicu, što je za duži period rešilo ili, možda, ublažilo potencijalne opasnosti koje ova reka može naneti.

Klizišta

Najveća klizišta sa većim posledicama, kao što su rušenje puteva, određenog broja kuća, pomoćnih i drugih objekata, poslednjih decenija imali smo na Straževici, duž ulice 13. oktobra, na Golom Bregu, u Delovima i Brestovačkoj, u Aleksandra Vojinovića i drugim delovima naselja. Pitanje je koliko su uspešno sanirana i da li će se ponovo pokrenuti.