Pre 60-70 godina skoro sva sela u Srbiji, kao i sam Resnik, bila su bez električne energije. Stariji meštani dobro pamte kako u večernjim satima nije bilo nimalo lako baviti se nekim poslom u kući i oko kuće, uz oskudnu svetlost lojanica, sveća, luča, petrolejskih lampi, fenjera… Često bi govorili da je mrak dosadio i Bogu i narodu. Zato su bili prinuđeni da odmah posle večere odu na spavanje, a ustajali bi čim se oglase prvi petlovi, orni za radove na svojim imanjima. Pomalo su zavideli stanovnicima grada što u svako doba imaju električno osvetljenje. Skoro da nije bilo čoveka u Resniku koji nije sanjao da i u njihovo selo jednoga dana stigne električna energija.

Odmah posle rata, na Zboru meštana krajem 1946. godine, iako dosta osiromašeni ratnim zbivanjima i obnovom, Resničani su na inicijativu Mesnog odbora dogovorili da zajedno sa Električarskom zadrugom, koja je osnovana 1946. godine, uvedu električnu energiju u selo. Iako za ovaj posao uopšte nije bilo materijalnih uslova, stručne snage i sredstava, sa inicijativom se nije stalo. Izabran je odbor koji su činili: Damjan Dača Mitić, Raka Miljković, Vojislav Nedeljković, Mima Nedeljković i drugi. U akciju se krenulo odmah. Počelo se od ličnih sredstava, prema materijalnoj mogućnosti, ceneći udaljenost, brojnost domaćinstva, rad koji je trebalo uložiti, kao i druge okolnosti. Bilo je tu i otpora i sumnje, kritike i nezadovoljstva kod nekih meštana, koji su govorili da ne treba davati tolike pare za jednu sijalicu. Ipak je preovladao razum kod velikog broja seljana da radovi oko elektrifikacije sela treba što pre da počnu.

Nedugo potom krenuli su radovi trasom od Kneževca, preko Kijeva, najkraćim putem kroz livade u Krečanama do prvih resničkih kuća. Od Kneževca do sela postavljeni su metalni stubovi. Ovi stubovi su dopremani iz barutane koju su Nemci 1944. godine minirali. Prvobitno su stubovi koristili kao ograda oko barutane, ali pošto posle miniranja barutana nije imala funkciju, organizovano i planski su premeštani i postavljani kao bandere za elektrifikaciju Resnika.

Za razvođenje mreže po selu meštani su bili dužni da obezbede bagremove bandere, da plate žicu i iskopaju rupe u kojima će biti postavljeni stubovi. Najpre je monofazna struja uvedena u Mesni odbor i Resničku školu. Većina domaćinstava je platila zajedničke troškove, a onda su prema svojim materijalnim mogućnostima uvodili struju i u svoje domove. Veliki problem je predstavljao nedovoljan broj kvalifikovanih električara, tako da je posao oko elektrifikacije domaćinstava bio prilično usporen. Sveta Vićentijević, Vlada Melih, Mića Ružić i drugi bili su glavni majstori za razvođenje struje i imali su pune ruke posla. Struja je zadovoljavala osnovne ljudske potrebe. Elektrifikacijom sela nastupilo je jedno lepše i blagorodnije doba, koje je omogućilo da ljudi udobnije žive i rade.

Početkom 80-ih godina drveni stubovi su zamenjeni metalnim ili betonskim banderama. Urađena je i ulična rasveta u svim većim ulicama, koja je omogućila da se ljudi u večernjim satima osećaju prijatno šetajući selom. Do sada je u selu izgrađeno nekoliko transformatora i uvedena je trofazna struja, tako svi uređaji rade bez problema. Stoga se nestašica struje i kvarovi na električnoj mreži retko dešavaju.

Trafo stanica Beograd 3

Valja napomenuti da se u Resničkom ataru nalazi i Transformatorsko postrojenje, Beograd 3, za transport i snabdevanje strujom većeg broja mesta u Srbiji. Postrojenje je pušteno u pogon 1960. godine i nosi ime po slavnom naučniku Nikoli Tesli.

Tokom Nato agresije na našu zemlju Transformatorsko postrojenje je teško oštećeno razornim projektilima 23. aprila 1999. godine. Tom prilikom iz pogona su ispala i potpuno uništena dva energetska transformatora, veći broj različite elektroopreme, kao i sama komandna zgrada. Pošto je sistem brzo osposobljen za rad, NATO agresori su ga 7. maja ponovo gađali projektilima, koji u svom punjenju sadrže specijalna visokoprovodna grafitna vlakna za izazivanje kratkih spojeva. Po okončanju NATO agresije na našu zemlju Transformatorsko postrojenje Beograd 3 u potpunosti je osposobljeno za rad.

U dnevnom listu „Politika“ od marta 2013. godine, u rubrici Među nama, između ostalog navodi se da je pri bombardovanju Trafo stanice Beograd 3 iscurelo oko 150 tona pirelina, a 2000. godine ta količina je procenjena na oko 80 tona. Postavlja se pitanje da li je u ratu preuveličavana šteta ili je naknadno umanjivana?

Prvi radio i TV aparati

Početkom pedesetih godina u Resniku je postojao pokoji radio, češće tranzistor, a već krajem pedesetih počinje njihova masovnija kupovina, kao i nabavka prvih TV aparata. Prvi televizori su kod starijih ljudi izazivali sumnju i nevericu. Mnogi nisu verovali da se u drvenoj kutiji sa staklenim izlogom (kako su nazivali televizor) mogu čuti i videti živi ljudi. U početku su samo imućniji domaćini kupovali ta čuda od tehnike, a kasnije i svaka kuća u selu mogla je i time da se podiči. Bili su to uglavnim uređaji „Elektronske industrije“ iz Niša, „Rudi Čajaveca“ iz Banja Luke i „Rada Končara“ iz Zagreba. Među prvim televizorima u selu, kako nam je ispričao Ljubomir Nedeljković, nabavilo je Kulturno-prosvetno društvo „Mladost“ još 1959. godine. Televizor je kupljen od prihoda ulaznica sa priredbi, a bio je postavljen u starom Domu kulture, nekadašnjem turskom hanu. Već početkom šezdesetih godina počela je kupovina ovih uređaja među imućnijim meštanima. Među prvima televizore su kupili Iva Živojinović, Ljubomir Nedeljković, Jovan Milovanović, Živka Bakalka i drugi. Kuće koje su imale televizor, obično bi ga postavljale u veliku, gostinsku sobu, gde bi se uveče okupila rodbina i komšiluk, posedali na klupe i pratili program. Preko leta televizor bi se iznosio na terasu ili prozor kako bi okupljeni u većem broju mogli da prate program. Okupljanja su počinjala oko pola osam za vreme prvog dnevnika, a program bi se pratio do kraja, mada je uvek završavao pre ponoći, uz obavezna prepričavanja sutradan šta je viđeno ili propušteno. Filmovi su bili zanimljivi svima, posebno deci i mladima, dok su muškarci sa posebnom pažnjom pratili boks mečeve.

Već odavno to nije više stvar prestiža, već puke potrebe bez koje bi život bio nezamisliv. Mnoga domaćinstva imaju i više TV aparata, u svakoj sobi po koji. Svi koriste mnogobrojne domaće i strane satelitske TV signale kablovskih mreža prateći programe na TV aparatima strane proizvodnje. Oblici, dizajn i modeli TV aparata su raznovrsni, a njihove dimenzija se kreću od površine paklice cigareta do površine čitavog zida u dnevnoj sobi.

Tehnologija je u tolikoj meri napredovala da se pomoću savremenih aparata putem satelita slikom i zvukom mogu i videti i čuti sva dešavanja sa najudaljenijih delova planete i samog kosmosa. Pojavom interneta i mobilnih telefona Resničanima više ništa nije daleko ni nedostupno. Zajedno sa modernom tehnologijom koračaju uporedo za lepšim i bogatijim životom.

Resnička radio-stanica

„M Radio“ je počeo sa emitovanjem programa 1995. godine na frekvenciji 93,8 MHz. Odličnim izborom narodne muzike osvojio je srca svojih slušalaca. Zašto baš „M Radio“? Činjenica je da je najlepše doba svakog čoveka upravo njegova mladost. Dakle, Radio Mladost.

Osim što smo bili mladi, naš zaštitni znak je pokazivao i to koliko smo smeli, hrabri i borbeni. Simpatičan buldog žute boje sa medaljonom krasio je slovo „M”, bio je znak po kome su nas ljudi prepoznavali.

Ambiciozni, mladi ljudi bili su deo našeg tima. Složna ekipa, uvek spremna za komunikaciju i dobar humor, činila je da naš radio bude ono što jeste. Veliki broj emisija sa direktnim uključenjima slušalaca u program pružao je priliku ljubiteljima dobre narodne i zabavne muzike da se jave, pozdrave svoje prijatelje, porodicu, ljubav i da po sopstvenoj želji čuju svoju omiljenu pesmu. Često su na talasima našeg radija gostovali poznati književnici, glumci, estradni umetnici, sportisti, istoričari: Mira Alečković, Ljiljana Stjepanović, Raša Popov, Miroslav Kokošar, Lepa Lukić, Snežana Đurišić, Sava Radusinović, Nedeljko Bilkić, Novica Negovanović, profesor dr Jovan Deretić i mnogi drugi.

Evo nekih od najslušanijih emisija „M Radija“:

„Južni vetar“ – u periodu našeg rada najslušanija muzika bila je iz produkcije „Južni vetar“, pa su slušaoci imali priliku da se uključe uživo u program radija i požele da čuju omiljenu pesmu, upute pozdrave i proćaskaju sa voditeljima.

„Luda noć“ – emisija zabavnog karaktera koju su, pored dobre muzike, ispunjavale i različite teme kao podloga za komunikaciju sa slušaocima.

„Kad su krckale ploče“ – muzičke želje i preslušavanje domaćeg narodnog evergrina.

„Vremeplov“ – muzičke želje i preslušavanje zabavnog evergrina.

„Urnebes“ – vesela emisija u kojoj su slušaoci imali priliku da slušaju tada popularnu turbo-folk muziku.

„Hit dana“ – glasanjem i izborom slušalaca birana je pesma dana.

Kao što znate, sve u životu ima kraj, pa je upravo to doživeo i „M Radio“. Odlukom Republičke radiodifuzne agencije „M Radio“ nije dobio dozvolu za emitovanje, iako je sve uslove ispunio, tako da je poslednji signal pušten u etar u decembru 2006. godine. Ipak, nismo mogli da se pomirimo sa činjenicom da ne postojimo, jer „M Radio“ možda nije bio prisutan na našim frekvencijama, ali u srcima ljudi koji su ga činili i voleli bio je postojaniji nego ikad. Stoga, pet godina nakon svega odlučili smo da se vratimo na veliku radijsku scenu putem interneta na adresi www.mradiobg.com. Konkurencija je jaka, ali našim zalaganjem i trudom nadamo se velikom uspehu i da ćemo uz pomoć slušalaca ponovo postati ono što smo nekad bili – najslušanija radio-stanica u Beogradu i okolini.

U kraćem periodu u Resniku je funkcionisao i radio „Folkan“ u kući Slavka Nedeljkovića Dišinog, radio “Marko”, radio TIK, pored radija M porodice Stojanović u Podavalskoj ulici br. 24.