Resnik je ranije bio pretežno poljoprivredno selo, a imajući u vidu da je koncentracija industrije bila u Rakovici, Resnik nije ni imao industriju. Međutim, veliki broj Resničana bio je zaposlen u fabrikama ovog donedavno velikog industrijskog basena. To su bile: „Industrija motora“ Rakovica, „21. maj“, Livnica IMR, „Rekord“, „Jugostroj“, „Frigostroj“, „Tehnogas“, „Komgrap“, „Obnova“, kasarna „Moma Stanojlović“, „Soko Štark“ i neka manja preduzeća. Pored navedenih fabrika u Rakovici, mnogi Resničani su davno radili i u Fabrici za proizvodnju konzervi u Kijevu, kao i u fabrikama van rakovičkog basena, kao što su fabrika „Minel“ u Ripnju, „Ivo Lola Ribar“ u Železniku, zatim na železnici, u gradskom saobraćaju, vojsci, miliciji, zdravstvu, prosveti, u pošti i brojnim drugim privrednim granama. Posebno je veliki broj Resničana na raznorazne načine bio oslonjen na rad kamenoloma Straževica (Geosonda) u Kijevu gde su svoj posao, pored radnika, pronalazili i mnoge rabadžije, kao i autoprevoznici, zatim u PKB, trafo stanici Beograd 3 i na drugim mestima. Bilo je slučajeva da po dvoje, pa i više članova jedne porodice rade u istoj fabrici, a mnogi su u njima ostvarili pun radni staž i doživeli starosnu penziju.

Od početka pa sve do kraja devedesetih godina traje uništavanje rakovičkog basena, koji je nekada zapošljavao oko dvadeset hiljada radnika i bio jedan od većih metalskih i industrijskih centara bivše Jugoslavije i čitavog Balkana. Posle brojnih stečajeva, likvidacija, restitucija, prodaja i drugih tranzicionih promena, veći deo preduzeća rakovičkog basena danas ne funkcioniše; na nekima se nalaze samo korodirani lanci i katanci, čak ni radnika obezbeđenja nema da sačuva propale mašine i oronule objekte ne tako davno ponosa Rakovice, Beograda, pa i čitave zemlje. Da li je neko za to odgovoran, verovatno nikada nećemo saznati, ali ono što mnogo teže pada jeste gde i kako zaposliti mlad i kvalifikovan kadar koji se svakodnevno osvrće na mrtve gigante nekadašnjeg ponosa i izvora egzistencijalnih uslova njihovih predaka.

U Resniku su do devedesetih godina postojala predstavništva i sedišta pojedinih preduzeća. Neka od njih su: Mineralna voda „Radenska“, GP „Vijadukt“ Zagreb, koje je svoju poslovnu jedinicu imalo na raskrsnici ulica Kružni put i Slavka Miljkovića i koje je imalo značajne aktivnosti u tadašnjoj izgradnji Beograda; „Dalmacija vino“, čije je skladište bilo u Podavalskoj ulici gde je nekada bila ZZ „Iskra“, koja se bavi prometom uglja i danas radi na prostoru Železničke stanice, kao i „Rasadnik“, koji se bavio uzgajanjem i prodajom sadnica voća i kalemljenih ruža. Na području Železničke stanice, u ulici Aleksandra Vojinovića, postojalo je i danas radi stovarište građevinskog materijala čiji je dugogodišnji poslovođa bio Miladin Jeremić, a potom isti posao nastavio njegov mlađi sin Miroslav. Pored ovog stovarišta, radila su i druga stovarišta kojima je Resnik bio dobro pokriven. Transport kabastog i teškog građevinskog materijala, uglavnom na veliko, umnogome je olakšavala železnica koja je u Resniku vrlo razvijena.