Jedno od najčešćih mesta gde su se Resničani nakon Drugog svetskog rata masovno zapošljavali bio je kamenolom ili, kako su ga meštani najčešće zvali, „Majdan“. Tu su radili skoro svi Resničani, a sa njima, i mnogi ljudi iz obližnjih sela: Rušnja, Belog Potoka, Pinosave, Zuca, Ripnja… Posla je bilo previše, trebalo je izgraditi ulice, pruge, fabrike, kuće, zgrade… Za sve je bio potreban kamen, a samo jedan Majdan u blizini. Iako sa sigurnošću ne možemo tvrditi od kada Kamenolom zvanično počinje sa radom, kao ni ime njegovog prvog korisnika, počeci iskopa većih razmera kamena na ovom lokalitetu vezuju se za početak 20. veka. U to vreme kamen se vadio i usitnjavao ručno, da bi se ugradio u temelje, ulice, pruge i zidove Beograda. Takođe, priča se da je među prvim korisnicima eksploataciju kamena godinama vršio gazda Poznakov, ruskog porekla, koji je uvek uz sebe imao pozlaćeni štap po čemu je ostavljao poseban utisak.

Radi lakšeg prevoza, utovara i istovara kamena zaposleni u Majdanu su pripremali posebna zaprežna vozila na dva točka sa ojačanim stranicama (kanatama) i dnom (dušemom) koje je nazivano „korda“. Gotovo svakog jutra po suvom vremenu, kroz resničke ulice, pa niz Zelenjak, slivale su se reke radnika ka Majdanu. Koji nisu imali zapregu dolazili su na posao vozom ili pešice, ali je njihova dnevnica bila značajno manja od radnika sa svojom zapregom. Eksploatacija kamena je prvobitno vršena sa rakovičke strane, iznad tzv. „Manastirskog groblja“ koje je tada korišćeno samo za potrebe manastira i imalo je svega nekoliko spomenika. Tu su se nalazile dve kamene zgrade, u jednoj je bila menza, a u drugoj direkcija kamenoloma.

Posle miniranja, koje je vršeno dva puta dnevno u pola jedanaest i na kraju rada po odlasku radnika kući, kamen je odvajan na „tridesetice“ (približno tridesetak santimetara prečnika). Takvi komadi su ručno utovarani i prevoženi dalje, najčešće za kaldrmisanje ulica, dok su ostali krupniji i sitniji komadi kamena kordama ili transportnim trakama dopremani u tzv. „brener“ (drobilicu), gde se mleo. Usitnjen kamen je pomoću posebnih vila sa više (devet i više) paroški utovaran u zaprežna vozila, a potom vožen do Železničke stanice u Rakovici gde je pretovaran u vagone. Bio je to izuzetno naporan posao, pošto je utovar i istovar usitnjenog kamena, tzv. rizle zahtevao posebnu umešnost. Kamen se vilama zahvatao sa dna i ravnomerno razbacivao po čitavoj površini vagona, jer ga kasnije nije bilo moguće pravilno rasplanirati i vagon do vrha napuniti. Za ovaj posao nije bilo određeno radno vreme, dnevnice su merene po broju punih vagona koji su morali da se napune tokom dana kako se radniku ne bi odbijala ležarina vagona od dnevnice. Da bi se posao na vreme obavio često su na ispomoć dolazili i drugi ukućani, pa i žene. Zanimljivo je reći da kamen nije smeo biti vožen direktno na stanicu da se ne bi smetalo ljudima koji su tu čekali, već je moralo da se kruži, da se pređe nadvožnjak preko puta „Agaruše“ (preduzeća „Tehnogas“) i teret pretera na drugu stranu. Kasnije se prešlo na eksploataciju kamena sa kijevačke strane zbog boljih uslova rada, čime je značajno skraćen i olakšan prevoz direktno do kijevačke železničke stanice. Izgrađen je i zaseban kolosek koji je spajao Majdan i Železničku stanicu. Iz kamenoloma je pruga išla preko Matića imanja ka Kijevu. Tu su postojala dva koloseka, levim se išlo do kuće Liceta Jaranovića, a desni je prelazio na stranu iznad Lazarevića kuća pa sve do Kijeva. Ovde je „Ćira“, kojim su upravljali mašinovođe Ljuba i Nikola, svakodnevno vukao kamen. Garaža lokomotive je bila u ulici Oslobođenja, poviše kuće Bule Jaranovića.

Mnogi Resničani su radeći u kamenolimu stekli i penziju. Gotovo da nije bilo kuće a da neko iz nje nije radio u majdanu. Prilično dugo ovaj posao obavljao je i Resničan Žića Paunović. Događalo se da Žića Selenin, kako su ga mnogi zvali, posle napornog rada popije i koju više, pa se i zapije. Ali njegov konj „Bećar“ bio je tako dresiran da je i pripitog gazdu, nepogrešivo i bez ikakvog vođenja, od Majdana dovozio do Žićine avlije u Avalskoj ulici u Resniku.

Izuzetno težak posao u majdanu i rad sa kamenom na izgradnji puteva i pruga obeležio je živote mnogih Resničana u periodu između dva rata, neposredno nakon Drugog svetskog rata pa sve do početka sedamdesetih godina minulog veka, kada je ručni rad zamenjen mehanizacijom a posao poveren firmama za eksploataciju kamena koje su zaposlile svoje radnike i obezbedile im stalni smeštaj po barakama u blizini Majdana. Najduže, sa moćnom mehanizacijom, eksploataciju kamena vršilo je preduzeće „Geosonda“, sve do pre dvadesetak godina kada je izvršena privatizacija i kamenolom prešao u ruke stranih investitora. Kamenolom je danas u vlasništvu italijanske kompanije „Adiđe Bitumi“ i proizvodi oko 300.000 m3 raznih kamenih agregata godišnje.

Rad u kamenolomu je ostavio mnogima trajne posledice po zdravlje. Velikog izbora nije bilo. U posleratnom periodu posao u majdanu bio je prvi koji se nudio. Ratom izmučenom i osiromašenom narodu bio je potreban dinar, pa su ratne muke zamenjivali fizičkim radom. U to vreme bilo je teško naći drugi posao; ovaj je bio mnogima prihvatljiv i trebalo je zaraditi dnevnicu za kupovinu kućnih artikala, mada su mnogi radili samo u danima kada u polju nije bilo poljoprivrednih radova.