Najrazvijenije privredne grane od nastanka Resnika pa do polovine minulog veka jesu poljoprivreda i stočarstvo.

Poljoprivreda i stočarstvo pre Prvog svetskog rata

Značajnija mesta za ratarske kulture u Resniku pre Prvog svetskog rata bila su: Orlovac, Straževica, Sikiljevac, Babin Grob, Gaj, Plandište, Kijevo, Klenje, Kadinac, Goli Breg, Rakovački potok, Ključevi, Drenjak, Jelezovac, Mali Zabran, Prnjavor i drugi manji potesi. Prostori pod šumama, uglavnom manjih površina, bili su Pariguz, Orlovac, Lugnjače, Kadinac, Goli Breg, Mali Zabran i neki manji lugovi. Pašnjaci za stoku bile su uglavnom opštinske utrine – Orlovac, Sikiljevac, Gaj, Podavala, Rakovački potok, Mali Zabran, Zelenjak, kao i dolina Topčiderske reke.

Selo je do odlaska Turaka imalo spahiju koji je porodicama davao zemlju onako kako je koja dolazila, a oni su je sami krčili i obrađivali besplatno; naročito aktuelno je postalo krčenje šuma posle odlaska Turaka, tako da je u to vreme veliki predeo koji je bio pošumljen pretvoren u oranice. Obrada zemlje je obavljana ručnim i slabim alatom, a za oranje je korišćena stoka za vuču. Ali, tegleću stoku u to doba nije mogla da ima svaka porodica, te se može slobodno reći da je, kao i svuda u okolnim mestima, ratarstvo bilo veoma slabo razvijeno.

Poljoprivredne kulture

Glavne ratarske kulture bile su žitarice, u manjoj meri i krmno bilje. Od krmnog bilja, koje je korišćeno za ishranu stoke, sejane su lucerka, crvena detelina, a nešto kasnije zvezdan i trogotka (vrsta deteline). Najrasprostranjenije i najvažnije žitarice bile su pšenica i kukuruz, koje su na parcelama sejane naizmenično, a u nešto manjem obimu ovas, raž i ječam. Na iskrčenim parcelama nastajale su nove oranice na kojima je najviše gajena pšenica, uglavnom zato što je na tržištu cena pšenice bila najveća, tako da se moglo doći do neke zarade da bi se kupili zanatski i industrijski proizvodi neophodni za domaćinstva. Do Prvog svetskog rata gajena je domaća sorta pšenice, tzv. brkulja. Deo proizvedene pšenice korišćen je za ishranu u domaćinstvu, dok je ostatak prodavan na tržištu. Setva pšenice je obavljana ručno, takozvanom omaškom, tako da se često dešavalo da je negde bila gušća, a negde ređa, jer sejači prilikom rada nisu imali uvid u pokrivenost površine.

U žetvi su muškarci vezivali snopove, a žene su žele, dok su deca kupila vlaće i donosila vodu s izvora. Osnovna žetelačka alatka bio je srp, a pošto nije bilo kanapa, snopovi su vezivani ili užadima pletenim od stabljika žnjevenog ili čupanog žita, koji su se najbolje pravili izjutra rano dok su stabljike bile još meke od rose. Uveče, po završetku rada, snopovi su prenošeni i sadevani u krstine. Posle završetka žetve čekalo se još koji dan, pa su krstine prevožene u selo na gumno, kolima u lotrama sa šipilima, gde je žito sadevano u stogove i vršeno. Do uvođenja prvih vršalica vršilo se konjima, obično na njivi, teranjem konja u krug u oba smera. Konji su pri tom bili vezani za stožer (kolac poboden u zemlju) oko koga je rasprostrto žito. Sa ovako ovršenog žita sklanjana je slama, a žito skupljano u vreće, kasnije vejano na vetru ili kroz rešeta na vetrenjačama.

Po kazivanju Tome Mitića, pre Prvog svetskog rata njegov pradeda Pavle Mitić je imao savremenu mađarsku vršilicu, „Dreš Hoter šans“, koja je radila pomoću dvotaktnog dizel motora zvanog „Aran“. Kasnije su u upotrebi bile vršalice koje su radile na paru, takozvane „Parnjače“. Parna mašina je ložena granjem, a mogle su da se koriste i ogrizine šaše i slama. Takve vršalice je vukla zaprega, uglavnom volovi. Zatim su se pojavili traktori sa gvozdenim točkovima i motorima. Takav traktor prvi je u selo dovezao Života Mitrović. Pre Živote vršalicu su imali Ilija Ilijica Nedeljković i Tasa Živojinović.

Raž je sejana do Prvog svetskog rata u nešto većem obimu, uglavnom radi dobijanja hlebnog brašna i duge slame koja je korišćena za pokrivanje staja, šupa i nadstrešnica. U manjem obimu sejan je ovas, pogodan za ishranu konja, kao i ječam za ishranu svinja i druge stoke.

Oranje, krčenje šuma i kosidba bili su muški poslovi, žetva i vršaj takođe, dok su kopanje obavljali i muškarci i žene. Za oranje je korišćeno drveno ralo koje su vukle krave, ređe volovi i konji.

Kukuruz je s pšenicom već odavno najzastupljenija kultura u nas. Osim što je služio kao stočna hrana, stanovnici Resnika dugo su ga koristili i u ishrani. Ranije su gajeni beli tvrdunci, a kasnije i domaća sorta – zuban. Kukuruz je sejan ručno, kasnije ralom, spuštanjem nekoliko zrna iz ruke sejača na određenu dubinu u razmaku od jednog koraka, a potom je zatrpavan.

Pored kukuruza, u njivi su sejani u svakom drugom ili trećem redu pasulj, a u svakom petom ili šestom redu bundeve.

Posle nicanja useva obavljana su dva okopavanja. Pri prvom okopavanju kukuruz je, odstranjivanjem suvišnih korovskih i drugih biljaka, i proređivan. Drugo okopavanje je bilo tzv. ogrtanje. Pre Prvog svetskog rata, kada nije bilo primene agrotehničkih mera zaštite, a ni zaprežnih kopačica, ručno je kopana cela zasejana površina. Često su organizovane mobe, a na glasu su bili dobri kopači. Berba kukuruza je obavljana takođe ručno. Kukuruzovina (stabljika kukuruza) sečena je srpom i vezivana u snopove, a pošto nije bilo kanapa za vezivanje, uglavnom je korišćeno vrbovo pruće. Kasnije se kukuruzovina prevozila u dvorišta, slagala u stogove i koristila u ishrani stoke.

Nije poznato da je u Resniku u to vreme postojala vodenica u kojoj bi meštani mogli da melju žita, pa korišćene vodenice u okolnim selima. Pouzdano se zna da su u Pinosavi postojale dve vodenice.

Od ostalih useva na njivama u Resniku gajeni su konoplja i lan, a nekada i duvan u manjem obimu. Konoplja je bila dosta važna za tadašnju poljoprivredu, jer su od njenih vlakana izrađivani delovi odeće, vreće, pokrivke, užad i slično.

Gajenje ratarskih kultura u to vreme zahtevalo je dosta rada i truda. U uslovima primitivne obrade i nedostatka agrotehnike radni dan je često trajao od jutra do mraka, uz male pauze za obrok na njivi. Vreme je mereno po suncu, od njegovog izlaska do zalaska trajao je radni dan u polju. Nije bilo lako ni domaćicama – redušama, koje su završavale sve kućne poslove oko stoke i dece, a uz to pripremale ručak i donosile ga na njivu umornim ratarima.

Livade, kojih je u to vreme bilo na više mesta u Resniku, davale su sasvim dobre prinose, naročito Ličinske livade i Krečane pored Topčiderke. Kosilo se ručno od ranoga jutra kada je trava omekšala od rose, jer kada je mekša bolje leže u otkosu, a i kosu nije potrebno tako često brusiti, odnosno oštriti. Otkosi su ostavljani koji dan da se osuše, a potom su prevrtani da se osuše i sa druge strane. Kasnije su babičeni (sakupljani vilama u manje gomile koliko se može poneti ili povući), pa sakupljani u volujke (veće gomile) da se sačuvaju od eventualne kiše i vetrova. Pošto odstoje neko vreme i lepo nalegnu, volujci su utovarani u lotre – zaprežna kola i dovoženi kući gde su sadevani u stogove ili kamare, te preko zime korišćeni u ishrani stoke.

Povrtarstvo

Povrtarstvo je bilo slabo razvijeno, ako se ne računa pasulj koji je bio njivska kultura. Po nekim starim izvorima znamo da se gajilo zelje, verovatno u tu vrstu spada i spanać, crni i beli luk, kupus, paradajz, ren, paprika, boranija, krastavac, krompir, bela bundeva (dulek), rotkva, praziluk i plavi patlidžan, bostan…

Povrće je uglavnom uzgajano za sopstvene potrebe, i to u baštama koje su najčešće bile u okućnici. Neka domaćinstva su imala bašte i u drugim potesima izvan dvorišta. Njegovom proizvodnjom uglavnom su se bavile domaćice, koje su i ostavljale seme raznog povrća, pa jedna drugoj davale i tom razmenom se međusobno pomagale.

Ne samo povrće, već i seme gajenih ratarskih kultura – pšenice, kukuruza, pasulja, deteline i ostalih ostavljano je od proizvedenih useva, pozajmljivano, zamenjivano ili kupovano od drugih proizvođača. Rod sa najboljih i najčistijih parcela pšeni ce, pri vršidbi, odvajan je i ostavljan za seme. Najkrupniji klipovi kukuruza, sa najvećim brojem pravilnih redova, vezivani su u evenke (tur. svezani po dva do tri klipa kukuruza) i ostavljani za seme. Kod deteline su ostavljani delovi dobrog izgleda i bez viline kosice, pa je u odgovarajućem periodu zrenja detelina košena i ručno trljana da bi se dobilo novo seme.

Voćarstvo

Vinograda je u tom periodu u Resniku bilo mnogo, a najčešće su zasađivani na Straževici, Podavali, Parlozima kao i u okućnicama. U to vreme loza je gajena na čokot, vezivana za pobodeno kolje u pravilnim razmacima od jednog metra u dužnim i u poprečnim vrstama. Gajene su stare sorte grožđa, kao što su tamjanika, smederevka, crvenika, bela i crna otela. Nakon berbe grožđe je dovoženo kući gde je muljano u drvenim muljačima i sipano u drvene kace iz kojih se kasnije otakala šira, odnosno vino. Komina koja je ostajala, nakon toga je korišćena za proizvodnju komove rakije, slabije jačine, koja se upotrebljavala i kao lek, u vidu obloga, za pojedine bolesti.

Najbrojnije voćne vrste bile su šljive, kruške, jabuke i orasi, dud, a ređe višnje, trešnje, breskve i kajsije. Od šljiva su uglavnom gajene sledeće sorte – požegača, ranka i razne vrste dženarike ili, kako pojedini u Resniku kažu, piskavci; od krušaka – ilinjača, vodenjača, lubeničarka, karamanka, mednjak i druge; jabuka – petrovača, kolačara i budimka. Vinogradarska breskva je bila veoma zastupljena i bila je zasađena u svakom vinogradu. Voće se uglavnom koristilo za potrošnju u okviru domaćinstva, dok su pojedine vrste prikupljane, ostavljane u drvenim kacama da „prevru“, pa se od toga kasnije pekla rakija. Nekada je u Resniku bilo mnogo dudova, crnih i belih, pa je i od njih bila dobra rakija. Međutim, u današnje vreme ovih voćki je ostalo vrlo malo.

Stočarstvo

Stočarstvo je u periodu pre Prvog svetskog rata, uz ratarstvo, bilo važna i značajna grana i bilo je mnogo zastupljenije nego u kasnijim periodima. Verovatno je jedan od razloga bio i veliki broj pašnjaka koji su postojali u tom periodu. Bile su zastupljene sve stočne vrste. Veći deo vremena stoka je provodila u slobodnoj paši po njivama, livadama, šumarcima i utrinama. Pored toga, bilo je dosta čiste i hladne vode sa izvora i potoka za stoku i čobane, kao i šumovitih predela u kojima je stoka plandovala.

Od goveda gajeno je sitno domaće goveče, buša, vrlo male mlečnosti. Mleko i mlečni proizvodi, ono što se dobijalo posle kasno odbijane teladi od sise, korišćeni su za potrebe domaćinstva, a odrasla goveda prodavana su privatnim trgovcima i liferantima.

Naročito je bio zastupljen uzgoj svinja čime je obezbeđivano meso za ishranu domaćinstva, ali i za izvoz preko Save; za tovljenike je dobijan neophodan novac za koji je domaćinstvo nabavljalo robu koju samo nije moglo da proizvede. Preovladavale su sorte krdžava mangulica, a ređe crna moravka, koje su osim paše obilato koristile i žireve u šumama i pod utrinskim grmovima. Preko zime puštane su na utrine da rijući pronalaze zaostale korenčiće, dok bi u kućnoj ishrani dobijale pabirke kukuruza.

Tržište austrougarske, kao i blizina Beograda, pogodovali su da se i u Resniku razvije stočarstvo. Postojale su pijace za prodaju stoke: Obrenovac, Vrčin, Ripanj, kasnije i Boleč, mada je bilo i čuvenih trgovaca stokom, koji su krstarili, pa su stizali i do Resnika, i u čoporima gonili svinje „preko“. Što se tržišta tiče, Resničani su u Beogradu imali svako svoju mušteriju i za njih su gajili svinje. Danas nije više tako. Svinje se gaje uglavnom za lične potrebe, a za pijace samo ako pretekne. Nekada su svinje na pašu izgonili samo stariji ljudi, kao i deca starijeg uzrasta.

To isto važi i za ovce. Bilo je to vreme kada su domaćinstva koristila vunu kao sirovinu: pravili su šarene ćilime koje su udavače nosile u mladoženjinu kuću, pleli su džempere, čarape i druge odevne premete. Sada to nije slučaj. U ovom periodu postojala su mnoga stada ovaca. Pojedina stada su brojala i više od stotinu ovih najskromnijih životinja domaćih pasmina, koje bi otkidale svaku preostalu travku na pašnjacima i utrinama, a zimi bi obrstile sve što im se stavi u jasle. Njihovo mleko je korišćeno za pravljenje sira i kiselog mleka, meso za ishranu, a vuna za izradu raznoraznih predmeta u domaćoj radinosti.

Koze dugih rogova, mahom tamnijih boja – riđe, smeđe, crne i sl. čuvane su u stadima s ovcama. Volele su šumski brst tako da je zbog njih šumsko rastinje ostajalo sitno i kržljavo. Kao i ovce, gajene su radi mesa, mleka i kostreti (kozje dlake).

U svakom ovčijem i kozjem stadu, na muškim i jačim ženskim grlima oko vrata visile su, na ovcama medenice, a na kozama klepetuše, čiji su zvukovi nadaleko odzvanjali, a po njihovim zvucima domaćini i čobani su cenili gde im se stada nalaze i kuda su krenula.

Dok je stoka, naročito ovce, koze i svinje, veći deo godine provodila na paši, goveda su ili bila na paši ili su gajena u stajskim uslovima. Za zimsku prehranu i prostirku moralo se blagovremeno spremati. Za goveda je valjalo pribaviti dovoljno sena, šaše i slame, takođe i mekinja, za konje seno i slamu uz nešto kukuruza, za ovce i koze seno, slamu i so u krupicama. Svinje su isterivane na utrine da rijući potraže nešto za hranu.

Retka su bila domaćinstva koja su imala volove i konje, koji su korišćeni isključivo kao radna snaga. Vukli su zaprežna kola, uglavnom drvena, sa drvenim osovinama i neznatno okovana, a nešto kasnije su takva kola izrađivana i od dobro okovane drvenarije.

Živinarstvo je bilo slabije razvijeno, uglavnom su gajene domaće kokoške i ćurke, ređe guske i patke, manje radi mesa tih životinja, a više za proizvodnju jaja.

Jedan od važnijih proizvoda tadašnjih domaćinstava bila je i koža koja je ostavljana da se suši, a kasnije prodavana zanatlijama i trgovcima.

Poljoprivreda i stočarstvo između dva svetska rata

Poljoprivreda u Resniku posle Prvog svetskog rata počinje ubrzano da se razvija, naročito ratarstvo i stočarstvo. Uglavnom su za obradu zemljišta korišćene iste poljoprivredne površine, ali su stvarane i nove krčenjem pojedinih šuma i parcela pokrivenih niskim rastinjem. Takođe su podelom opštinskih utrina zemljoradnicima, početkom tridesetih godina minulog veka, obradive površine znatno uvećane.

Poljoprivredne kulture

Najrasprostranjenije ratarske kulture i dalje su bile pšenica i kukuruz. Napretkom tadašnje mehanizacije umnogome se napredovalo u obradi i pripremi zemljišta za setvu. Pre Prvog svetskog rata bila je retkost da neko ima gvozdeni plug. Ukoliko je i bio u posedu pojedinaca, to su uglavnom bili plugovi strane proizvodnje; najpoznatiji su bili tzv. „Komiti“. Između dva rata na seoskim posedima pojavljuju se i plugovi domaće proizvodnje, najpre „Servus“, a kasnije i „Divlji vepar“. Plugove je pri obradi zemljišta vukla zaprežna stoka, a imali su točkove, tzv. „kolečke“. Gredeljom se regulisala dubina brazde na kolečkama, a gužvom je regulisana širina brazde.

Za drljanje se ispočetka koristila tzv. „Brana“, napravljena tako što se uplitalo granje na parčetu drveta, pa se ravnala i sitnila zemlja, a nešto kasnije su korišćene prve drvene jednokrilne drljače sa gvozdenim klinovima. Takav način pripreme zemljišta za setvu umnogome je ubrzavao i skraćivao dotadašnji način obrade oranica.

Pšenica je i dalje sejana tzv. „omaškom“, a kukuruz, sve do druge polovine tridesetih godina, uglavnom ručno. Znatno je smanjeno kopanje kukuruza, jer sa uvođenjem kopačica nije bilo više potrebe da se kompletna površina prekopava. Kopačice su bile drvene sa gredeljom, drvenim ili gvozdenim točkom, a raonici i motičice su bile gvozdene.

Žetva pšenice se nije u mnogo čemu promenila sve do pred kraj tridesetih godina prošlog veka: radilo se ručno, a snopovi su prevoženi na guvno (gumno) gde su sadevani, a kasnije vršeni parnjačom. U Resniku su, po pričanju, postojala tri veća guvna, i to: poljana kod Mitrovića i Marinkovića, kod Tomića, Joksimovića i Matića i Strmoglavice.

Prvu vršaću garnituru (parnjaču) nabavali su Rajko Živojinović i Života Mitrović. Oni su u Segedinu u Mađarskoj kupili parnu mašinu marke „Buldog“ 1930. godine i obavljali vršidbu po Resniku sve do posle Drugog svetskog rata. Sličnu parnjaču imao je i Tanasije Živojinović. Pre toga je za vršidbu korišćena vršaća garnitura iz Pinosave.

Vršaća garnitura se sastojala iz dva dela: pogonskog – lokomobile (mašine) i radnog – vršalice (dreša). Pisak lokomobile, prema dužini i prekidima zvuka, označavao je početak i nastavak rada, ili opomenu radnicima da nedostaju snoplje ili voda. Vlasnik je uz garnituru obezbeđivao i stručnu radnu snagu (hranioce, ložače i majstora), vagu za merenje ovršenog žita i prevoz. Ostalu radnu snagu obezbeđivali su vlasnici žita međusobnim ispomaganjem. Ovakav način vršidbe bio je težak i naporan i iziskivao je mnogo rada i truda. Na gumnima su ljudi koji imaju manje žita deli stogove u dva reda. Kad dođe vršalica, ona krene između stogova, pa kad sve završi, odlazi dalje. Mnogi su pravili stogove u svojim dvorištima. Kad vršalica dođe, ona krene od jednog kraja ulice i ide redom do poslednje kuće. Udruži se ceo komšiluk i prati je redom. Retki su bili ljudi koji su imali više stogova, pa su u svom dvorištu pravili manje gumno, kao Živan Matić, Života Radovanović, Ljuba Radovanović, Raka Martić, Misa Šargić, Živko Radojičić i drugi. Ovaj proces je zahtevao dobru organizaciju i mnogo radne snage. Odvijao se u nepovoljnim uslovima, na visokoj temperaturi i u velikoj prašini. Fizički je bio izuzetno naporan i nije bilo radnog mesta za koje se moglo reći da je lakše od nekog drugog. Muškarci su deli slamu i bacali snopove sa stoga na dreš, vezivali džakove, merili ih i odlagali žito u ambare, a žito su prihvatali obično stariji ljudi. Žene su izvlačile plevu, a mlađe žene i devojke su gurale slamu do stoga. Organizovale su se dve po dve; takvih parova je trebalo više. Zbog težine posla strogo su vodili računa kad je ko na redu, a ukoliko bi neko pokušao da ostupi od toga, ostali bi se ljutili. Ipak, najteže je bilo hraniocima na drešu koji su sekli užad da bi snop mogao rastresito da se ubaci u dreš. To je trebalo brzo raditi kako mašina ne bi stajala.

Posle završenog posla domaćin vršidbe davao je ručak za sve vršioce. Posebno je bilo značajno da dan vršidbe protekne bez padavina. Zbog vremenskih prilika vršaj je trebalo odraditi što pre, pa su stoga dolazili i ljudi iz drugih sela sa svojim vršalicama, kao što su Raduša iz Zuca, Tica iz Rakovice i Pera iz Velikog Sela.

Primena mehanizacije (gvozdeni plug, drljača, kopačica) dovela je do napretka u obradi zemljišnih parcela.

U Resnik je krajem tridesetih godina, tačnije 1937. godine, Đura Matić, kao svršeni učenik poljoprivredne škole u Češkoj, prvi doterao sejalicu za pasulj i kukuruz, a koja je odvajala te dve kulture prilikom setve. To je u znatnoj meri doprinelo smanjenju obima posla prilikom obrade i pripreme zemljišta za sejanje. On je tih godina uvezao i prvu žetelicu na konjsku vuču, vetrenjaču za pasulj i trijer za žito. Priča se da su i Obrad Paunović i Spasoje Janković imali žetelicu između dva svetska rata. To je znatno doprinelo napretku poljoprivrede u Resniku, jer se primenom savremenijih poljoprivrednih alata olakšavao posao ratarima i smanjivao težak ljudski rad na obradivim površinama.

Što se tiče ostalih ratarskih kultura u ovom periodu, uvek je postojala neka manja površina zasejana ječmom ili ovsem koji su korišćeni za stočnu ishranu. Krajem tridesetih familija Matić je na Straževici sejala šećernu repu, pa se može reći da je to bila jedna od prvih industrijskih kultura zasejanih u Resniku, a područje na kojem je sejana i danas se po tome zove Repište.

Detelina se i dalje na isti način, kao i pre Prvog svetskog rata, semenila i kosila, tako da se može reći da nije bilo nikakvog tehnološkog napretka; sve se radilo ručno. Na isti način obrađivane su i košene livade, obično po dva puta godišnje, u prvom rodu kao seno, a u drugom rodu kao otava. Treba naglasiti da su, zbog naglog razvoja stočarstva, ove površine bile i proširene zbog nedostatka potrebnih površina pod detelinom. Resničani su seno i drugu hranu za stoku često kupovali u drugim selima.

Povrtarstvo

U oblasti povrtarstva i voćarstva i dalje su sejane i sađene iste kulture, uglavnom u okućnicama i za sopstvene potrebe. Nije bilo neke bitnije tržišne proizvodnje. Voćke su uglavnom umnožavane kalemljenjem, jer nije bilo nekih rasada. Odvijalo se to na ovakav način: zasadi se neka divljaka, pa kad dovoljno odraste, saseče se i na nju se nakalemi neka plemenita vrsta voća. Neki seljaci su posebno bili vešti u kalemljenju, primao im se gotovo svaki kalem, pa su zbog veštih ruku bili na dobrom glasu i stoga vrlo često angažovani kod drugih meštana.

Vinogradarstvo je delimično prošireno tako da se i u predelu Malog zabrana uzgajaju vinogradi. Uglavnom su zasađivane već navedene vrste grožđa i po istom principu – na čokot. Iz priča starijih ljudi saznajemo da su Matići u svojoj okućnice imali posađenih 3700 čokota loze.

Između dva rata Resničani su za mlevenje žita i dalje koristili mlinove u okolnim selima. Tridesetih godina prvi mlin na paru, po pričanjima, izumeo je neki Mađar, čije ime nije poznato, a mlin je bio u Marinkovića voću kod Dobrivoja i Jove, iza kuće zidara Marka, odnosno sadašnje kuće Živana Lukića. Taj mlin je radio do početka Drugog svetskog rata, ali danas, nažalost, nemamo preciznijih podataka o tome.

Stari mlin

Potreba za mlinom se ukazala u Resniku odmah posle Prvog svetskog rata. Do tada, meljava pšenice, kukuruza i ostalih žitarica i prekrupa najčešće je obavljana u malim privatnim mlinovima na ručni pogon. Ove primitivne mlinove činila su dva kružna kamena, postavljeni jedan iznad drugog: donji kamen je učvršćen, a gornji je ručno okretan. Ovakav način meljaveje bio veoma spor i zahtevao veliki ljudski napor.

Seljaci koji su imali jaču stočnu zapregu, na meljavu su odlazili ili u grad ili u udaljenija mesta, što nije bilo nimalo lako, s obzirom na loše puteve, naročito u jesenje i zimske dane.

Negde oko 1930. godine jedan član bogate porodice Arambašić iz Beograda podigao je mlin na parceli u sadašnjoj ulici Delovi, približno kod brojeva 6–8. Mlin je radio na motorni pogon, imao je dizel motor i vršio je meljavu za potrebe Resnika i ostalih okolnih sela. Mlinar je bio Borivoje Radovanović iz Resnika.

Negde pred Drugi svetski rat mlin je prodat jednom Jevrejinu Dušanu Jakovljeviću, takođe iz bogate beogradske porodice, kako bi izbegao hapšenje pri naletu nemačkih fašista. Međutim, prema tvrdnjama nekih starijih ljudi, ovo skrivanje pod tuđim imenom ipak ga nije spaslo – neko ga je odao i vlasnik mlina je uhapšen i streljan.

Po sećanju i priči Živana Savića, mlin je posle rata prestao sa radom, a masivni dizel motor je prodat dvojici braće iz Niša.

Stočarstvo

Tridesetih godina je u Resniku je došlo do naglog razvoja stočarstva. Živinarstvo i svinjarstvo su uglavnom ostali na dotadašnjoj razvijenosti, gajilo se za kućne potrebe i nije bilo viškova koji bi se, kao nešto kasnije, plasirali na beogradsko tržište. Međutim, u ostalim granama stočarstva, posebno u govedarstvu, došlo je do bitnog napretka. Porasla je proizvodnja mleka, što je umnogome doprinelo i izlasku na beogradsko tržište gde je ono prodavano, tako da je stočni fond bitno poboljšan i proširen.

Mlekarenje

Mleko se u Beograd odvozilo čezama. Čeze su imale dva točka, konjsku vuču i prostor za kante s mlekom. Mlekadžije – čezari su u gradu imali svoje stalne mušterije, kojima su prodavali svoje i komšijsko mleko. Bio je to unosan posao, pa su neka domaćinstva gajila više krava mlekulja. Tako je uglavnom bio slučaj u kraju gde žive Milenkovići, Tanasijevići, Paunovići i Nedeljkovići. Nije to bio lak posao. Ustajalo se oko ponoći, krave su se ručno mužene. Leti se mleko hladilo u bunarima, a zorom, kroz mrak, polazilo se u grad da mleko stigne za doručak kupcima pre nego krenu na posao. Oko stotinu litara mleka, koliko staje u čeze, u kantama od po 25 litara, trebalo je razneti u 60–70 stanova. Po količinama mleka koje su između dva rata dospevale u glavni grad, može se reći da je Resnik, sa Žarkovom, Sremčicom, Železnikom… bio među najvećim snadbevačima Beograđana ovom namirnicom.

Imajući u vidu veliku potražnju mleka u Beogradu, govedarstvo je u Resniku ubrzano razvijano. Najveći broj krava mlekulja (muzara), po pričanju, imao je Stevan Lazarević čije su štale bile u Kneževcu, na današnjoj lokaciji fabrike „Soko Štark“, koji je u tadašnjim štalama imao i više od trideset krava.

Veliki broj krava, a s tim i veću proizvodnju mleka u tom periodu, imali su i Mladen Nedeljković, Marko Marča Nedeljković, Ivan Nedeljković Balkan, Živojin Radojičić Džandža, Milan Radojičić Lale, Marko Marinković Nogomaša, Dušan Nikolić, Milan Nikolić, Tika Petrović, Borivoje Milić, Pavle Mitić, Žarko Stojanović, Minda i Dušan Tanasijević, Pera Milenković, familije Paunović, Šargići, Živojinović i drugi. Mnogi su imali u proseku od deset do petnaest krava, proizvodili su mleko i čezama ga prevozili i prodavali u Beogradu. Veći proizvođači mleka bili su i Nikola Živojinović, Pera Nedeljković, Žoja Miljković, Živan Radojičić, Svetla Đorđević, Dragiša Đorđević i drugi.

Sem krava za mužu, koje nisu gonjene na ispašu već su hranjene u štali, pojedini domaćini gajili su i vučne volove. Volovskom zapregom orala se zemlja, vozilo stajsko đubrivo na njive, dovozio se rod iz njiva i livada, drva za ogrev, zob za stoku. Veći broj domaćinstava je imao vučne konje kojima su obavljali iste poslove kao i sa volovima. Konjima se brže orala zemlja, vršilo žito (gaženjem u krug) do pojave vršalice, a između dva svetska rata korišćeni su i za vožnju svatova. Naročito su bili pogodni za odvoz kabastih proizvoda u grad (kukuruza, bundeva, za prevoženje žita u mlin). Uz pomoć njih obavljan je i prevoz građevinskog materijala sa Železničke stanice Resnik: crepa, cigle,
uglja, ogrevnog drveta i dr.

Pored govedarstva u Resniku je tada postojao i dosta pozamašan fond ovaca i koza; većina domaćinstava je imala određeni broj tih korisnih, a ne tako zahtevnih domaćih životinja. Recimo, Živko Radojičić je imao stado sa više od stotinu ovaca, a u nešto manjem broju imali su ovce i Tika Petrović, Dušan Nikolić i Marko Marinković, Stojanovići i drugi. Najveći broj koza u tom periodu, po pričama, tačnije stado sa više od četrdeset koza, imao je Milan Vićentijević.

Imajući sve navedeno u vidu, može se reći da je resnička poljoprivreda u tom periodu bila na zavidnom nivou, ako uporedimo njene domete sa ostalim područjima u beogradskom kraju. Takođe, sa usponima u poljoprivredi tog vremena razvijalo se i pčelarstvo, a jedan od najuspešnijih pčelara toga doba bio je Milovan Paunović.

Poljoprivreda i stočarstvo posle Drugog svetskog rata

Po završetku Drugog svetskog rata u Resniku i okolnim selima došlo je do stagnacije i zastoja u poljoprivrednoj proizvodnji. Jedan od osnovnih razloga bio je rat, i to naročito pri samom njegovom kraju, kada su kroz Resnik prolazile mnoge vojske, što je uticalo da se stočni fond umnogome smanji. Takođe je veliki broj radno sposobnih ljudi otišao ili u rat ili kasnije na odsluženje vojnog roka, koji je u tom periodu trajao čak i po tri godine, tako da je obrada zemlje opstajala na starijim muškarcima i ženama. Takođe, krajem četrdesetih godina prošlog veka, pa i kasnije, bio je aktuelan i obavezan otkup. Poljoprivredni proizvođači su bili po zakonu obavezni da sav svoj višak predaju državi, tako da poljoprivrednik nije imao dodatni stimulans za proširenje ili poboljšanje poljoprivredne proizvodnje ili povećanje stočnog fonda.

Agrarna reforma iz 1953. godine, koja je poljoprivrednicima ograničavala zemljišni maksimum na deset hektara, kao i formiranje, ne baš na dobrovoljnoj osnovi, zemljoradničkih zadruga, takođe je umnogome doprinelo da u Resniku poljoprivreda stagnira. Valja istaći i da je jedan od razloga za stagniranje bio i razvoj industrije u Rakovici, te da je veći broj Resničana našao posao i uhlebljenje u novootvorenim fabrikama. Mnogi Resničani govorili su kako su im najveće njive upravo novootvorene fabrike: „Industrija motora“, „21. maj“, „Komgrap“, „Rekord“ ili neka druga fabrika rakovičkog basena, koje su svakog meseca „rađale“, i leti i zimi, bez obzira na to kakva će godina biti i bez bojazni da li će grad uništiti plodove godišnjeg rada.

Pšenica, kukuruz, ječam i, donekle, ovas bile su u posleratnom periodu najrasprostranjenije poljoprivredne kulture koje su gajene i danas se gaje u Resniku. Razvoj mehanizacije, primena kvalitetnog đubrenja površina, agrotehnička zaštita bilja i kvalitetne semenske sorte umnogome su doprineli da ratarstvo u Resniku dostigne vrlo visoke prinose. U obradi i zasejanosti poljoprivrednih površina u periodu od 1970. godine do kraja prošlog veka ostvaren je, može se reći, najviši nivo od kada je kompletna resnička zemlja bila pod usevima.

Vreme ubrzanog razvoja mehanizacije i agrotehnike

Priprema zemljišta za setvu u posleratnom periodu napredovala je iz godine u godinu. Pojavili su se kvalitetniji plugovi, drvene drljače zamenjene su gvozdenim, najpre dvokrilnim, a kasnije i trokrilnim. Do šezdesetih godina uglavnom je korišćena konjska vuča, što je značajno uticalo na bržu i kvalitetniju obradu oranica. U sedmoj deceniji prošlog veka pojavljuju se i prvi traktori domaće proizvodnje: do tada se mogao videti tek pokoji polovni traktor strane proizvodnje. Po pričanju, Toma Stojanović je posedovao traktor koji nije imao gume i koji se koristio i za vršidbu žitarica, dok je prvi polovni traktor sa gumama kupio Mile Jeremić Šanin. Ubrzo tih godina uz pomoć tzv. Zelenog plana, i pomoć zadruga i kombinata, ali i ortački i samostalno, mnoga domaćinstva su nabavila nove traktore sa pratećom mehanizacijom. Ispočetka se češće nabavljao manji traktor marke „ferguson“, proizvodnje IMT Novi Beograd, koji je obično bio crvene boje, a potom je nabavljan veći i jači traktor proizveden u fabrikci IMR u Rakovici, koji je obično bio plave boje. Uz traktore su išle i priključne ratarske mašine, plugovi domaće proizvodnje OLT i IMT, jednobrazdni i dvobrazdni, koji su omogućavali dublje i kvalitetnije oranje; zatim, postojale su tanjirače, traktorske drljače, kopačice, sejalice, kosačice, traktorske i samohodne, senosakupljači, prikolice, prskalice i ostale priključne mašine. Obrada zemljišta za setvu uglavnom je obavljana, u zavisnosti od perioda, na sledeći način. Posle skidanja useva zemlja se najpre đubrila, kao i u periodu pre velikih ratova, stajskim đubrivom koje je dopremano na njive u kolima ili prikolicama, a kasnije rasturano. Potom je sledilo oranje parcela, a u zavisnosti da li su jesenji ili prolećni usevi, tanjiranje i drljanje, i nakon toga setva. Pojavom veštačkih đubriva u oranje se (kao prehrana) bacalo đubrivo tipa 3/15, najpre ručno, a kasnije rasturačima.

Pšenica je najrasprostranjenija ratarska kultura koja je sejana i seje se i danas u Resniku. U posleratnom periodu jedna od prvih sorti bila je „golija“, prva pšenica bez osja, a potom „talijanka“, „crvenka“ i „ruska rana“, a u osmoj deceniji i visokoprinosne sorte „111“, „bankut“, „skopljanka“, „novosadska rana“ i „balkan“. U današnje vreme seju se „111“, „evropa“ i „renesansa“. Dugo je pšenica sejana na stari način, tzv. omaškom (ručno) i to je trajalo sve do pojave rasturača. Do pojave sortnih semena pšenica je pripremana za setvu i uglavnom ostavljana posle vršidbe s kvalitetnijih parcela gde su prinosi bili najbolji. Pšenica je trijerisana na ručnim trijerima, koje su imali Pera Nedeljković Balkanov, Boriško Paunović, Jeremići i drugi, a potom štitila od klijanja i čuvala do jesenje setve. U proleće je po usevima, kao prehrana, bacano veštačko đubrivo „kan“ (šalitra), a radi zaštite od korovskog bilja (pojavom prskalica) pšenica je prskana „altrazinom“.

Sve do sedme decenije prošlog veka žetva je uglavnom obavljana na staromodan način, srpom i kosama sa tzv. toljama, mada je i tada u Resniku postojalo nekoliko žetelica i vezačica. Međutim, nisu svi u Resniku mogli da plate te radove, te se stoga stari način dugo zadržao, sve do sedamdesetih i osamdesetih godina, kada su se u selu pojavili traktori, kao i samohodne žetelice i vezačice koje su od tada sve češće korišćene. Po pričanju meštana, u posleratnom periodu vezačice su prvi imali Miloš Marković Bučkar i Velica Tacić, a žetelice Mire Paunović i Boriško Paunović.

Traktori su potisnuli iz upotrebe parne vršalice, a pojavile su se vršaće garniture kao priključne mašine za traktore. Pšenica je iz njiva odvožena kući gde je vršidba obavljana tzv. mobom od kuće do kuće. Ilija Radojević Rira i Zoran Petrović su bili najpoznatiji Resničani u tom poslu, a za svoj rad su uzimali ujam (nadoknadu za rad) u pšenici.

Osamdesetih godina pojavili su se u selu i prvi kombajni koji su pomogli da vršaće garniture počnu izlaziti iz upotrebe. Prvi polovan kombajn u Resniku imali su Miodrag Radovanović Mifa i Lala Životić, a kasnije i Moma Nikolić, Živan Đorđević, Milovan Jeremić Šanin, Miodrag Mitrović Spira i drugi. Žetva kombajnom je u velikoj meri ubrzavala i doprinosila kvalitetu samih vršidbenih radova. Pšenica je odmah po vršidbi odlagana u vreće i odvožena, a slama balirala (pakovala u bale) i kasnije odvožena kući gde je sadevana u kamare.

Pored pšenice, kukuruz je druga ratarska kultura koja se gaji u Resniku. U posleratnom periodu stare sorte kukuruza zamenile su nove, hibridne sorte prilagođene brdskim uslovima sa visokim prinosima. Seju se sorte ZP 747, 704, 706, ZP 342 rani, SK 1 i 6, kao i beli hibridni ZP 74S. U posleratnom periodu najpre su korišćene sejalice na konjsku vuču, potom i traktorske dvoredne i troredne sejalice, što je značajno ubrzalo obradu zemljišta. Primenom agrotehničkih mera korovske biljke su uništavane nakon prolećne setve, ili neposredno po setvi. Zaštita je vršena i preko lista prskanjem „zoromatom“ ili „prometinom“. To je doprinelo da se samo kopanje (okopavanje) kukuruza ili smanji ili potpuno prekine. Za prehranu useva se nakon špartanja i proređivanja koristilo veštačko đubrivo „kan“ koje se stavljalo uz struk ili „urea“ koja se stavljala u špartače.

Kukuruz se sve do devedesetih, uglavnom, brao ručno. Tako ubran, dovožen je kući i stavljan u koševe, pri čemu se vodilo računa da ima dovoljno vazduha kako bi se klipovi sušili do konačne potrošnje. Mnoga domaćinstva u Resniku su imala svoje mini krunjače gde se kukuruz krunio i mleo i tako pripremljen davao stoci. Dok je u selu postojao znatniji stočni fond, kukuruzna šaša se sekla srpovima, vezivala u snopove i koristila u ishrani stoke. Međutim, vremenom se stočni fond u selu smanjio, čak i zatirao, a šaša je seckana na njivi i tamo ostavljana kao neka vrsta đubriva. Pojavom berača kukuruza, branje i sečenje šaše sjedinjeni su u jednu operaciju. Berače kukuruza, najpre traktorske, a kasnije i samohodne, u Resniku su imali ili imaju Luća Milenković, Zoran Đorđević, Spira Mitrović, Blagoje Savić, Mića Tacić Traskalo i drugi.

U Resniku je nešto značajnije zastupljeno i gajenje ječma. U ranijem periodu je sejan „dvoredni“, kasnije „četvororedni“ i „šestoredni“, koji su stizali dve do tri nedelje pre pšenice. U današnje vreme gaji se „goli krupni“, mešavina raži i pšenice, koji stiže otprilike tri nedelje posle pšenice, i „tropikal“ koji je zamenio stare vrste.

U nešto manjem obimu seje se i ovas; ranije su to bile starije sorte u prolećnoj setvi, a poslednjih desetak godina i nova sorta jesenjeg ovsa. Postupak pripreme zemljišta, đubrenje i agrotehničke mere u potpunosti su iste kao i pri sejanju pšenice.

Bilo je i manjih pokušaja da se uzgajaju suncokret i repa, ali je to uglavnom činjeno u zemljoradničkim zadrugama. Proizvodnja krmnog bilja i sena u velikoj meri je napredovala. Mada je mnogo livadskih površina u tom periodu preorano radi setve ratarskih kultura, Ličinske livade su davale najbolje prinose. Veštačka đubriva su sve više korišćena kao prehrana, a kosačice, najpre traktorske, a potom i samohodne, zamenile su kosače. Od deteline je sejana „lucerka“, a kasnije sve više i „trogotka“.

Godine 1950, po pričanju starijih, Boško Bosanac je u zgradi gde se nekada nalazila vlačara za preradu i vučenje vune, napravio mlin na struju. Taj mlin je radio sve do sredine šeste decenije prošlog veka dok nisu porušili stari Dom kulture koji je ujedno bio i opštinska zgrada, kada je i mlin uklonjen. U mlinu se jednim kamenom pretežno mleo kukuruz za ishranu stoke.

Voćarstvo

Posle Drugog svetskog rata vinogradi u Resniku su postojali na starim lokacijama i uglavnom sa starim vrstama grožđa, koje su negovane i gajene na čokot. Pored okućnica, veći zasadi su bili na Straževici gde su vinograde imali Šargići i Paunovići, u Malom Zabranu Jeremići i Marinkovići, a u Lugnjačama Milovanovići i Stojanovići. Međutim, šezdesetih godina vinogradarstvo se naglo razvija, i tada su zasađeni prvi plantažni vinogradi. Uz to su došle i nove sorte grožđa koje do tada nisu sađene u Resniku, kao što su: kardinal, afusali, hamburg, kraljica vinograda i burgundac. Grožđe je korišćeno za proizvodnju vina i rakije, ali svi viškovi su iznošeni na beogradske pijace i prodavani po tržišnim cenama. U međuvremenu su nastajale i nove lokacije sa zasadima vinograda, tako da su Đorđevići imali vinograde u Brestovima, Petrovići, Radovanovići, Milojevići, Nikolići, Radojičići i Paunovići na prostoru Podavale i Čaira, a Stojanovići, Mitići, Milovanovići i Jeremići u Lugnjačama.

Voćarstvo u Resniku nikada, pa ni u periodu posle rata, nije bilo naročito razvijeno. Pretežno voće i voćarske plantaže držale su zemljoradničke zadruge u Resniku, a gajene su najčešće trešnje, višnje, kruške, jabuke, šljive i breskve. Bilo je i nekih individualnih pokušaja u plantažnom gajenju voća, kao što su radili, Mitići u Lugnjačama, ali to nije dalo naročite rezultate. Voće se, uglavnom, uzgajalo u okviru domaćinstva gde su lagano zamirale stare sorte, a sađene su neke nove, nabavljane u rasadnicima. Te nove sorte bile su slabijeg kvaliteta i davale manje prinose: šljiva „valjevka“ i „stenlejka“, kruška „viljamovka“, jabuke „delišes“ crvena i žuta, trešnja „majska rana“ i dr. I pored toga što je voće, pretežno, gajeno u okućnicama, Resničani su uvek imali viška ovog proizvoda koji su iznosili na tržište.

U posleratnom periodu u Resniku je, poviše trafostanice, postojao vrlo kvalitetan i veliki rasadnik u kome su voćari iz mnogih krajeva Srbije nabavljali u jesenjim i prolećnim danima razne vrste voćki. Kao što je puno toga što je bilo vredno, kvalitetno i produktivno u našem društvu prestalo da postoji, ista sudbina je zadesila i rasadnik koji sada radi s minimalnim kapacitetom.

Povrtarstvo

Povrtarstvo u Resniku je, takođe uznapredovalo posle Drugog svetskog rata, a povrtarske kulture uzgajane su uglavnom, u kućnim baštama gde su postojali najbolji uslovi za zalivanje i, inače, imajući u vidu veliku zahtevnost u odgajanju povrtarskog bilja. S razvojem semenske industrije olakšana je nabavka semena i zasada, mada domaćice i dalje veruju u svoje semenske kulture, ostavljaju ih i razmenjuju. Vremenom se prelazilo i na veće zasade van okućnica gde se gajilo povrće kao i u ranijim periodima. Nešto veći bili su zasadi krompira, a pasulj se i dalje, najčešće, gajio na parcelama s kukuruzom. Najveće zasejane površine bile su u Jelezovcu, Malom Zabranu, u okolini stare česme i u Pariguzu, Jelesincu i drugim potesima. Naše vredne domaćice su, rasterećene drugih poslova, poklanjale veliku pažnju gajenju povrća, te je uvek dobar deo proizvoda izlazio i na beogradske pijace, kasnije i na pijace Rakovice, a s širenjem Resnika, trgovalo se i u samom mestu.

Stočarstvo

Od Drugog svetskog rata, pa sve do kraja prošloga veka, stočarstvo u Resniku je bilo prilično razvijeno. Govedarstvo, svinjarstvo, kozarstvo do zabrane držanja koza, ovčarstvo i živinarstvo imali su svoje svetle periode kada su dosezali i svoje vrhunce. To je najpre omogućavala blizina Beograda i velika potražnja, ali i razvoj Resnika, praćen velikim priraštajem stanovništva. Svako domaćinstvo u Resniku imalo je mogućnost da svoje viškove, i to ne male, plasira na tržište i dođe do novca neophodnog za podmirenje ostalih potreba, kao i ulaganja u proširenje i unapređenje poljoprivrede.

Govedarstvo je do kraja pedesetih godina bilo u delimičnom zastoju, što je bilo prouzrokovano mnogim činiocima, kao što su: smanjenje stočnog fonda u ratnim uslovima, predaja procenjenog viška državi, usitnjena domaćinstva zbog podela među braćom i dr. Početkom šezdesetih godina bila je zabranjena prodaja mleka na beogradskim pijacama, što je uslovilo da se domaćinstva u Resniku opredele za proizvodnju i prodaju sira. Uglavnom, sve porodice u našem mestu koje su se bavile poljoprivredom, imale su više rasnih krava muzara koje su davale veće količine mleka. Tome su doprinosili i poboljšana ishrana stoke većom primenom mekinja i raznih vrsta stočnog brašna. Veći broj muzara u to vreme imali su Marko Marinković, Draga Mitrović, Živan Đorđević, Vukašin Vule Janković i drugi domaćini. Oni su, s vremena na vreme, imali i po desetak muzara, dok su sve ostale porodice uglavnom posedovale od dve-tri do pet krava. Sir se proizvodio u malim kućnim mlekarama i plasirao na beogradsko tržište, uglavnom na dva načina – prodajom po kućama ili na beogradskim pijacama. Tako, recimo, na pijaci Zeleni venac sir su prodavali Milan Nikolić Krle, Pera Marinković, Mija Marjanović Copur, Zagorka Radovanović, Žika Milovanović, Misa i Maša Šargić, Raja Savić Gega, Vule Janković, Makrena i Milka Janković. Na Jovanovoj pijaci trgovali su Doba i Rakica Šargić, na Kaleniću i Bajlonijevoj pijaci Ivanka Petrović, na Palilulskoj pijaci Zora Jeremić, zatim na Senjaku Điđa Tanasijević, u Košutnjaku Tala Nikolić, a po kućama Milanka Petrović, Milka i Nata Jeremić, Borka i Caka Nedeljković, Tomanija Stojanović i drugi.

Resničanke su svoje proizvode nosile i prodavale mnogobrojnim poznatim ličnostima iz sveta privrede, politike, sporta i kulture… Desanka, ćerka kovača Milivoja Miletića, svoje proizvode (kiselo mleko, sir i drugo) prodavala je: Stanislavi Pešić, Nadi Mamuli, Bobi Stefanoviću, Miroslavu Bijeliću i drugima. Njena sestra po ocu, Milka, inače žena Mireta Paunovića, takođe je svoje proizvode dugo nosila mnogim mušterijama po Beogradu. Milica Radojičić koja je nosila sir na Topčidersko brdo, među svojim mušterijama je imala: Nikolu Švabića i opersku pevačicu Biserku Cvejić, ambasade Nemačke i Švajcarske; Baba Laja Zlatija Milojević je nosila sir Fili Filoti i Miri Banjac; Milka Jeremić Mirku Tepavcu, Renati Ulmanskoj, Silvani i Radmilu Armenuliću; Natalija Jeremić, Marinku Rokviću i profesoru Ostojiću; Olga Šargić direktoru robnih kuća „Beograd“ i mnogim drugima.

Telad su retko prodavana u Resniku. Ženska su uglavnom ostavljana radi povećanja broja krava, a time i proizvodnje mleka i mlečnih proizvoda, a muška telad su tovljena i, kao bikovi, prodavana raznim otkupljivačima. Međutim, zapaženiji u trgovini telećim mesom bili su Rakica i Nata Šargić, meso su prodavali američkoj ambasadi, Cura Tomić i drugi. Milivoje Ivanović se bavio nešto većim tovom bikova, tako da je u godišnjim turnusima imao oko dvadesetak tovljenika.

Uz govedarstvo, od šezdesetih do devedesetih, svinjarstvo je bilo vrlo značajno u poljoprivrednoj ponudi u Resniku. Skoro svako domaćinstvo je imalo određeni broj svinja, kako u uzgoju, tako i u krmačama za priplod. Starije, domaće sorte zamenjivane su visokotovnim, a najzastupljenija sorta bila je „beli landras“. Pored klasične ishrane, primenjivane su i različite vrste koncentrata kojima su svinje hranjene u različitim periodima uzgoja, što je doprinosilo bržem i kvalitetnijem tovu. Posebnu ulogu u tovu su imale i tzv. pomije ili ostaci hrane do kojih su uzgajivači dolazili u restoranima ili kuhinjama velikih preduzeća. Veći proizvođači svinja u tom periodu bili su Milovan Jeremić Mile Šanin, Živko Milenković Luća, Milivoje Ivanović i Dragan Ivanović Mangin, Danilo Lukić Ćeleš, Brana Petrović, Pera Marinković, Doba Šargić, Milivoje Stojanović, Mifa Radovanović i drugi koji su u turnusima uzgajali godišnje od 80 do 120 svinja. Svinje su uglavnom prodavane BIM „Slavija“, PKB-u, a neretko i Milutinu, kasapinu  iz Ripnja.

Da bi sačuvao i othranio svoju porodicu Živko Tošin Nedeljković se kao i mnogi Resničani, bavio raznim poslovima. Bio je vredan i vrstan domaćin omiljen među svojim sugrađanima. Radio je Živko u majdanu, prevozio kolima kome je šta trebalo, radio poljoprivredu, držao stoku. Uvek je vodio računa da ima i rasnu stoku, pa tako u priči kroz selo Resničani saznaše da Živko ima rasnog vepra. Malo po malo pa Živko (Tošin) sa svojim veprom postade sinonim sela. Svakodnevno su ljudi dolazili sa pitanjima i molbama da što pre dođe sa svojim nerastom, jer krmače tog domaćina moraju da se „bukare“. Mnogi će iz perioda osamdesetih i devedesetih godina minulog veka Živka Tošinog pamtiti po slici kako šeta Resnikom, a sa njim rasni nerast, ili po slici kako sa najboljim trkačkim konjima vozi jednosed resničkim ulicama.

U Resniku je veći broj domaćinstava držao i ovce, pa i poneku kozu. Od ranog proleća pa sve do kasne jeseni ovce su bile na ispaši po različitim i dobro poznatim pašnjacima. Zimi su zatvarane u torove gde su hranjene, jagnjile se i čekale na prolećnu travu i ispašu. Nešto veća stada imali su tada Zoran i Brana Petrović, Pera i Mića Marinković, Milivoje Nedeljković, Žarko Stojanović i drugi, a veći broj koza imala je Zlatija Jovanović Kuronjina.

Sve do masovnije upotrebe traktora, volovi i konji su bili osnovna radna snaga u poljoprivredi. Mnogi Resničani su imali jednog do dva konja. Konji su u to vreme bili i prestiž, njihova snaga, uhranjenost i pojava na ulicama i sokacima pokazivali su i govorili o jačini samog domaćina. Dobre konje, najčešće u paru, imali su Pera Balkanov, Milivoje Nedeljković (par lepih aštajevaca), Živan Đorđević (par konja Zvezdana i Sokola) kao i Milorad Milče Šargić (dva zekana koje mu je kupio Živko Šargić Amerikanac), zatim Misa Šargić; Voja Nedeljković je imao Batora, lep par konja uvek je imao i Pera Sladić, kao i mnogi drugi. Stari Resničani i sada pamte i prepričavaju događaje sa svojim konjima.

Živinarstvo se u Resniku svodilo, kao i uvek, na kućnu proizvodnju pilećeg mesa i jaja, a u ređim slučajevima gajene su patke, guske, ćurke, a u jednom periodu čak i morke. U poslednje vreme Radivoje Raca Šargić se vrlo uspešno bavi tovom pilića. Bilo je i ranije pokušaja tovljenja pilića u manjim farmama kao kod Mitića, ali ne u dužem periodu i bez velikog uspeha.

Poljoprivreda i stočarstvo u današnje vreme

U današnje vreme, od kraja minulog i početka novog veka, za poljoprivredu u Resniku slobodno možemo reći da je prilično zapostavljena i da je, najblaže rečeno, najmanje pri sutna u životu Resničana od njihovog postanka. Od ukupne površine obradivog zemljišta pitanje je da li se obrađuje i dvadesetak posto. Na to je verovano uticalo više činilaca, a među njima su, neminovno, širenje naselja i izgradnja porodičnih stambenih zgrada na nekada poljoprivrednim površinama, smanjena mogućnost plasmana ratarskih i industrijskih kultura usled povećanog uvoza, usitnjavanje poljoprivrednih površina, nalaženje lakših i bezbrižnijih načina prihodovanja, zapuštanje agrara od strane države, sve skuplja investiciona ulaganja i drugo. Iako u današnje vreme Resničani poseduju sveobuhvatnu i kvalitetnu mehanizaciju, ona je slabo iskorišćena. Uglavnom se seju ratarske kulture pšenica i kukuruz po već ranije navedenim sistemima i sortama. Još poneko pokosi i neku livadu, ali i to je vrlo retko. Krmno bilje se veoma retko ili nikako više ne proizvodi.

Baštovanstvo, voćarstvo i vinogradarstvo se svelo na okućnice. Možemo reći da su trenutno nešto zastupljeniji i razvijaju se sistemi plastenika, kojima se poklanja veća pažnja.

Stočarstvo je u Resniku skoro potpuno zamrlo. Imajući u vidu koje su količine mleka i mesa Resničani proizvodili u ranijim periodima, za današnje vreme se komotno može reći da je u tom pogledu vrlo „siromašno“. Retko koje domaćinstvo ima jednu do dve krave samo za svoje potrebe, konja verovatno više i nema, ovaca i koza veoma je malo, a mali broj domaćinstava ima po koju svinju isključivo za ličnu upotrebu. Još se po negde može videti živina koja se ili tovi radi mesa ili gaji radi nošenja jaja.

Teško je prihvatiti da je poljoprivreda u Resniku danas zamrla i zapostavljena, a ne nazire se da će u budućnosti doći do nekog poboljšanja ili umnožavanja.

Poljoprivrednici Resnika u periodu najrazvijenijeg agrara sela

Bez sumnje, najintenzivniji razvoj agrarne proizvodnje u zemlji beleži se u periodu posle Drugog svetskog rata pa do kraja prošlog veka. Sudbinu zemlje, kada je beležen napredak ali i propadanje agrara, deli i naše selo. U ovom periodu, isključivo ili težišno agrarnom proizvodnjom bavili su se, ili se još uvek bave, mnogi naši meštani.

Živko Luća Milenković (1932–1996) bavio se isključivo poljoprivedom. Obrađivao je svoju imovinu, i to pod ratarskom setvom na oko četiri hektara. Od mehanizacije je posedovao traktor i priključne mašine, traktorski berač kukuruza i četvororednu sejalicu. Zajedno sa Milovanom Jeremićem imao je jednu od prvih vršaćih garnitura. Posedovao je od četiri do pet krava od čijeg je mleka pravljen sir koji je nosio u prodaju na Bajlonijevu pijacu. Bavio se uzgojem svinja: kupovao je prasad težine od 15 do 20 kg na pijacama u Šapcu i Obrenovcu, a potom ih tovio do težine od 100 do 110 kg i prodavao BIM „Slaviji“, u turnusima od 100 do 120 komada godišnje.

Dragomir Andrija Nedeljković (1925–1996) takođe se bavio isključivo poljoprivredom na svom imanju. Oko dva hektara obrađivao je pod ratarskom setvom, a ostalo je bilo u livadama i šumama. Od mehanizacije je imao traktor i priključne mašine. U proseku je imao pet-šest krava od kojih je najpre prodavao mleko, potom kiselo mleko, a kasnije i sir na Zelenom vencu. Držao je tri-četiri krmače praščare, tako da je imao sopstvenu proizvodnju prasića što mu je omogućavalo tov i prodaju od 20 do 30 komada godišnje. Gajio je i ovce, u proseku po 20 komada, a posedovao je i kvalitetan vinograd u Rakovičkom potoku.

Živojin Điđa Tanasijević (1928–1991) još je jedan od onih koji su se bavili isključivo poljoprivredom. Pod ratarskim kulturama, pretežno pšenicom i kukuruzom, imao je oko četiri hektara zasejanih površina, a oko dva hektara bili je pod livadama i šumama. Od mehanizacije je posedovao traktor i sve priključne mašine. Imao je u proseku od 5 do 9 krava i proizvodio sir koji se prodavao na pijaci Senjak. Obrađivao je i svoj vinograd u Kadincu.

I Petar Pera Marinković (1928–2008) bavio se isključivo poljoprivredom. Na sedam-osam hektara obradive površine pretežno je sejao pšenicu i kukuruz, a u jednom periodu i šećernu repu. Od mehanizacije je imao traktor i sve priključne mašine, samohodnu kosačicu i kamion „Hanomag“ nosivosti četiri tone. Posedovao je, u različitim periodima, od 5 do 16 krava, proizvodio sir i prodavao ga na Zelenom vencu. Tovio je i po tri-četiri bika u turnusu. Posedovao je i 30–60 ovaca, a tovio je i svinje rase „bekon“ i „landras“ u turnusima od 40 do 80 komada. Imao je vinograd u Malom Zabranu.

Miomir Mire Paunović (1929–2007) bavio se isključivo poljoprivredom. Na četiri hektara obradive površine sejao je pšenicu i kukuruz, a na jednom hektaru krmno bilje. Od mehanizacije je imao dva traktora i sve priključne mašine, kao i traktorski berač kukuruza, vezačicu i kosačicu. Imao je u proseku pet krava i proizvodio sir koji je prodavan na Zelenom vencu. Tovio je godišnje do dva bika. U turnusima je tovio oko 40 svinja godišnje. Imao je vinograd na Straževici.

Milivoje Mika Martić (1931–1994) bavio se isključivo poljoprivredom. Na površini od 8 do 10 hektara pretežno je sejao kukuruz i pšenicu. Od mehanizacije je imao traktor i sve priključne mašine. Gajio u proseku tri do pet krava i pravio sir koji je prodavan po kućama. Imao je u različitim periodima od 10 do 20 ovaca i proizvodio godišnje od 20 do 40 svinja.

Milovan Mile Šanin Jeremić (1935–2012), pored bavljenja poljoprivredom, radio je neko vreme i u Zemljoradničkoj zadruzi gde je prodavao stočnu hranu. Na obradivoj površini od četiri do pet hektara pretežno je sejao pšenicu, kukuruz i nešto krmnog bilja. Od mehanizacije je posedovao traktor i sve priključne mašine, berač kukuruza, a zajedno sa Lućom Milenkovićem imao je vršaću garnituru. Gajio je u proseku pet-šest krava, proizvodio sir i nosio ga na Zeleni venac na prodaju. Tovio je svinje sorte „landras“ u turnusima od 100 do 150 komada godišnje, koje je prodavao uglavnom BIM „Slavija“.

Milan Lola Jeremić (1921–1973) bavio se isključivo poljoprivredom. Obrađivao je u svojini oko dvari hektara poljoprivrednog zemljišta, a neretko je od Zemljoradničke zadruge uzimao i dodatne površine u zakup. Zemlju je obrađivao konjskom vučom i alatima njoj prilagođenim. Gajio je od tri do četiri krave, pravio sir i prodavao po kućama. Tovio je godišnje do dva bika. U nekim periodima je imao oko deset ovaca, a tovio je i u proseku 10–20 svinja godišnje, koje je prodavao Milutinu, kasapinu iz Ripnja. Imao je vinograd najpre u Malom Zabranu, a kasnije u Gaju.

Velimir Velica Tacić (1919–1987) bio je takođe poljoprivredni proizvođač. Pod ratarskim kulturama imao je oko 7,5 hektara zemlje, a oko hektar pod šumama i livadama. Od mehanizacije je posedovao dva traktora i sve priključne mašine. Čuvao je u proseku od šest do sedam krava muzara. U ranijem periodu predavao je mleko, a potom proizvodio kiselo mleko i sir, te ih prodavao na Bajlonijevoj pijaci. Godišnje je odgajao i do tri bika. Od ovaca domaće pasmine u proseku je posedovao 40 do 50 komada. Godišnje je gajio, što za sebe što za prodaju, od 20 do 30 komada svinja. Imao je vinograd u Brestovima.

Radomir Lala Životić (1925) takođe je poljoprivrednik. Pod ratarskim kulturama ima oko šest hektara, a jedan hektar pod livadama i šumama. Od mehanizacije ima dva traktora i sve priključne mašine, dva kombajna i traktorsku vezačicu za žito. Krava je imao u proseku od tri do pet, i najpre predavao mleko, a potom pravio sir koji je nosio na Bajlonijevu pijacu. Gajio je do dva bika godišnje. Ovce je gajio samo za ličnu upotrebu, a svinje u dva turnusa godišnje po 20–30 komada; njih je prodavao PKB-u i Milutinu, kasapinu iz Ripnja. Imao je vinograd u okućnici sa oko petsto čokota.

Ilija Kire Radovanović (1930) bavi se isključivo poljoprivredom. Pod ratarskim kulturama obrađuje oko pet hektara, a poseduje oko hektar livade i šume. Od mehanizacije poseduje traktor i sve priključne mašine, kao i traktorsku balirku i kosačicu. Gajio je po pet krava u proseku i dva do tri juneta godišnje. Pravio je sir i nosio po kućama. Ovaca je u proseku gajio od 10 do 15 komada i tovio svinje sorte „jokšir“ i „landras“ u turnusima od 20 do 30 komada do težine od oko 120 kg, kada bi ih prodavao PKB korporaciji. Imao je vinograd u Podavali sa oko hiljadu čokota.

Milan Krle Nikolić (1934–2012) bavio se samo poljoprivredom. Oko 4,5 hektara zemlje imao je pod ratarskim kulturama, a oko pola hektara pod šumama i livadama. Od mehanizacije je imao traktor i sve priključne mašine. Gajio je u proseku pet do osam krava, pravio sir i nosio ga na Zeleni venac. Ovce je gajio i posedovao u proseku od 30 do 50 komada domaće pasmine. Svinje rase „bekon“ i „landras“ tovio je u turnusima od 50 do 100 komada i prodavao PKB „Avalski venac“. Imao je vinograd u Delovima sa oko 700 čokota.

Miodrag Mija Stojanović (1921–1998) bio je čist poljoprivrednik. Posedovao je oko četiri hektara obradive površine pod ratarskim kulturama i hektar pod šumama i livadama. Od mehanizacije je imao traktor i sve priključne mašine. Uzgajao u proseku od četiri do šest krava, pravio sir i nosio na pijacu Senjak. Tovio je do dva bika godišnje. U posleratnom periodu imao je stado od stotinu ovaca domaće pasmine. Svinje je tovio u turnusima od 10 do 20 komada za ličnu potrošnju, a višak prodavao BIM „Slaviji“ i Milutinu, kasapinu iz Ripnja. Vinograd je imao najpre na Straževici, a potom u Gaju, i to plantažnog tipa.

Momčilo Matić (1934–2011) bavio se isključivo poljoprivredom. Pod ratarskim kulturama obrađivao je oko četiri hektara zemlje, a oko hektar imao je pod livadama i šumama. Od mehanizacije je posedovao traktor i sve priključne mašine, kao i traktorski berač kukuruza. Gajio od 10 do 15 krava, pravio sir i nosio na pijacu Zeleni venac. Tovio je svinje u turnusima od 50 do 70 komada i prodavao PKB „Avalski venac“. Vinograd mu je bio u okućnici.

Ljubinko Lazarević (1936) bavi se isključivo poljoprivredom. Pod ratarskim kulturama, pšenicom i kukuruzom, ima tri hektara zemlje, a pod šumama i livadama pola hektara. Od mehanizacije ime traktor i sve priključne mašine. Krave je uzgajao u proseku četiri-pet, a uz njih i do dva juneta godišnje. Pravio je sir i nosio na Kalenić pijacu. Ovaca je držao u proseku 15–20 komada domaće pasmine, pretežno u sezonskim periodima, i tovio u turnusima 10–15 komada svinja koje je prodavao PKB „Avalski venac“.

Danilo Lukić Ćeleš (1927) bavi se isključivo poljoprivredom. Pod ratarskim kulturama obrađuje oko tri hektara zemlje, a pod šumama i livadama pola hektara. Od mehanizacije poseduje traktor i sve priključne mašine. U proseku je gajio od šest do osam krava i tovio nekoliko junadi godišnje. Pravio je sir i nosio na Palilulsku pijacu. Ovaca je gajio u proseku 20 komada, i to domaće pasmine. Svinje pasmine „landras“ i „bekon“ tovio je u turnusima od 30 do 40 komada. Imao je i sopstvenu proizvodnju prasića, a ostatak kupovao na pijaci u Požarevcu. Svinje je prodavao PKB „Avalski venac“.

Miodrag Spira Mitrović (1932–1999) bavio se samo poljoprivredom. Pod ratarskim kulturama obrađivao je oko pet hektara zemlje i oko hektar pod šumama i livadama. Od mehanizacije je posedovao traktor i sve priključne mašine, kombajn za pšenicu „Zmaj 132“ i traktorski berač kukuruza. U proseku je gajio četiri do pet krava, a uz njih tovio i po jedno june godišnje. Pravio je sir i nosio na Bajlonijevu pijacu. Ovaca domaće pasmine u proseku je držao oko 20–30 komada. Tovio je svinje u turnusima 15–20 komada i prodavao PKB „Avalski venac“. Imao je vinograd u okućnici sa oko hiljadu čokota.

Miodrag Draga Ignjatović (1911–1993) bavio se kao osnovnim zanimanjem poljoprivredom. Sa porodicom je obrađivao je oko 4 hektara zemlje od kojih je 50 ari bilo pod livadama a 10 ari pod šumom, uglavnom bagremovom. Posedovao je voćnjak na površini od oko 20 ari u okviru okućnice, baštu u predelu Jelezovca površine 12 ari, vinograd u Podavali oko 12 ari sa oko 1200 čokota vinove loze. U proseku su gajili 3 krave, a mleko, kasnije i sir, prodavali su po domaćinstvima na Senjaku. Svinje i ovce su gajili samo za kućnu upotrebu. Od kultura prevashodno su sejali kukuruz najčešće SK 70 i pšenicu sorte „balkan’’. Ranije je zemlju obrađivao pomoću konjske zaprege, a kasnije motokultivatorom.

Dragoslav Dika Marjanović (1943). Je od retkih samostalnih poljoprivrednih proizvođača danas. Obrađuje oko 3,5 hektara zemlje od čega na jednom hektaru seje detelinu „lucerku’’. Poseduje oko 10 ari bagremove šume, voćnjak u okućnici a ranije je imao vinograd u Brestovima na površini od 10 ari sa oko 1000 čokota. U proseku gaji od 4 do 8 krava muzara uglavnom simentalske rase, proizvodi sir koji prodaje na pijaci Zeleni venac. Ranije je gajio svinje u turnusima od 10 do 20 komada a u današnje vreme od 4 do 5 za kućnu upotrebu. Sedamdesetih godina je imao stada od 40 do 50 ovaca. Od kultura seje kukuruz NS 640 i ječam „Tritikal’’. Od mehanizacije ima traktor, prikolicu i sve priključne mašine.

Stevan Lukić (1947). Se nakon penzionisanja u MUP 1990. godine posvetio poljoprivredi. Obrađuje svojih dva i po hektara zemlje i hektar u najam. Pod šumom, bagremovom, ima 60 ari a takođe i voćnjak u okviru okućnice. Ranijih godina tovio je svinje u turnusima 10-15 komada i u proseku imao 2 krmače praščare. Od kultura seje kukuruz ZP 704, pšenicu „novosadska rana’’ i ječam „Tritikal’’. Poseduje traktor i sve priključne mašine.

Zoran Đorđević (1952) obrađuje oko 4,5 hektara zemlje od čega je 30 ari pod livadom i 10 ari pod voćnjakom sa zasadom jabuka. Ranije je imao vinograd u Brestovima na površini od 13 ari sa oko 1300 čokota vinove loze. U proseku je gajio 5 krava muzara i proizvodio sir koji je prodavao po kućama na Topčiderskom brdu. Pored krava tovio je od 3 do 4 bika kao i svinje u turnusima po 20 komada. Pre mehanizacije uvek je imao par dobrih konja sa kojima je obrađivao zemlju. Poznat je bio Vranac kao rasplodni konj. Ovce je držao u proseku od 20 do 30 komada. Od kultura seje kukuruz, pšenicu a ređe suncokret i soju. Poseduje kombajn, traktor i sve priključne mašine.

Ivan Radoičić (1979) je najmlađi poljoprivrednik u Resniku. Obrađuje oko 2 hektara svoje zemlje i u proseku oko 5 hektara u najmu. Pod detelinom, lucerkom ima oko 1,5 – 2 hektara. U okviru okućnice poseduje voćnjak i baštu za ličnu upotrebu. Gaji 2-3 krave „Holštajn’’ – frizijska rasa a mleko prodaje uglavnom po kućama. Tove 1-2 junadi. Od svinja gaji do dve krmače praščare „moravske“ rase. Uvek ima u uzgoju nekoliko ovaca i svinja za ličnu upotrebu. Od kultura seje KVS Luče i NS 444, seje ječam „šestorodni“ i „tritikal“ kao i ovas „jari’’. Od mehanizacije poseduje dva traktora fergusona, prikolicu, sve priključne mašine, presu za baliranje i rasturač.

Veliki je broj poljoprivrednika Resnika koje bi ovde trebalo pomenuti, među kojima su i: Boriško Paunović, Ivan Šargić, Milivoje Stojanović, Misa Šargić, Toma Stojanović, Voja Nedeljković, Zoran Petrović, Tikale Šargić, Milivoje Ivanović i mnogi drugi koji zaslužuju da se nađu u ovoj Hronici, ali zbog njenog ograničenog obima to ipak nije moguće. Njih je u Resniku bilo mnogo, a cilj nam je bio da u ovom tekstu pomenemo bar neke od značajnijih poljoprivrednika iz posleratnog perioda.