Mladi najviše uživaju u igri. Prosto, sva deca vole što više vremena da provedu u zabavi i igri, što je za njih sasvim prirodno. No, pod uticajem novih vidova zabave i sportskih aktivnosti, pre svega, stare igre se sve manje praktikuju i sve više zaboravljaju. Ako bi se danas deci i omladini opisale stare igre koje su na ovim prostorima igrane pre 40, 50 i više godina, oni bi ih verovatno doživeli kao neko novo otkriće ili, pak, kao nešto smešno i prevaziđeno.

Do Drugog svetskog rata narodne pesme su se često mogle čuti u selu i polju. Gde su bile devojke, tu je bila i pesma. Pevalo se pri odlasku na posao i povratku s posla, u njivama i livadama, za stokom, na mobama, prelima i poselima (posedcima), na proševinama, darovninama i svadbama, na slavama, bolje reći, svuda i na svakom mestu. Pri teškim poljoprivrednim radovima (kopanju, žetvi, berbi kukuruza) i drugim poljskim poslovima orila se pesma da obodri i iz umornog organizma izvuče i poslednji delić snage. Pesme na mobama i prelima bile su najbrojnije i najglasovitije; jedna od najčešćih je ova:

Hajd, navali, moja mala mobo,
hajd, navali na kraj da dođemo,
na kraju je zelena livada,
u livadi bunar voda ladna,
vodu pijte, devojku ljubite.

Ili devojačka:

Dođi, diko, doveče na prelo
i obuci šajkano odelo.

Pesme su pevane sa nekom posebnom arijom i napevom. Muškarci su nekada više pevali, naročito na slavama, svadbama i drugim veseljima, a sada se retko mogu čuti; danas seradije vesele uz pesmu i svirku muzikanata. Neke od pesama koje su tada pevane, obično na slavama, zvučale su ovako:

Gde si, mala, skute učičkala,
U srdiću, čekajući Miću…

ili:

Ej, Srpkinjo, bi l’ se poturčila,
bi l’ ti svoje svece napustila,
Nikoljdana i Svetog Jovana,
Arhangela i Svetog Stefana?
Ne bih ti se mlada poturčila,
niti svoje svece ostavila,
nit’ za blago, niti za bogatstvo.

Naši preci, kao i njihovi potomci danas, bili su ljubitelji narodne instrumentalne muzike. Najpopularniji muzički instrumenti bili su frula i dvojnice (kod dece) i usna harmonika (bandice) u koje su mladi i deca učili svirati čuvajući stoku u polju. Stari nacionalni muzički instrument su gusle, koje su nekada visile o klinu u većini naših domova, a danas se retko mogu naći i kao suveniri. Bilo je u ovim krajevima i gajdi i drugih starih instrumenata.

Svako doba, od dečjeg do mladosti, imalo je svoje igre. Za predškolsku i školsku decu to su bile igre: žmurke, školice, piljci, a od početka tridesetih godina i klikeri. Najomiljenije dečačke (čobanske) igre bile su: klisa, patarka, noška, mice, na liniju, kartanje (krišom) i dr.

Naša namera je da u Hronici navedemo stare igre kako bi im trag ostao makar u knjigama, a možda ih i neka buduća pokoljenja ponovo ožive. Podsetićemo se na neke igre koje su najčešće igrane:

Amidžajca

Igra preskakanja. U trku igrači preskaču jedan drugog koliko ih ima, tako što se počne od nekog najnižeg položaja pa do najveće visine. Može i da se odredi ko će prvi da se podmetne za preskakanje, pa onaj koji ga ne preskoči, mora da ga zameni.

Bacanje kamena s ramena

Kamen se bacao iz mesta ili u trku, pa ko može dalje. Ova igra je smatrana viteškom.

Vitlo

Postavljano je na prostranim ledinama. To je bila igra za odrasle, a devojke su morale da imaju hrabrosti da sednu da se vitlaju. Pravilo se od jedne grane – stabla dužine pet-šest metara, četvrtaste, oko 20×20 centimetara, koja je na sredini bila izbušena (oko 10 centimetara). Na oba kraja bila su postavljena po dva držača za koje su se držali oni koje su vitlali. Oni su morali da budu približne težine. Po dva momka bi ih zavitlali, a vitlo (postavljeno dva metra iznad površine zemlje) polako bi se zaustavljalo. Ovo je bila najopasnija igra; dolazilo je i do težih povreda.

Žabice

Igra se pored bara i reka; svako za sebe. Nađu se lepe pločice (obično pljosnati kamenčići) i onda se bacaju po površini vode. Pločice skakuću po površini vode; čija pločica napravi više skokova, taj je pobednik.

Žmurka

Obično počinje da se igra pred zalazak sunca, mada se mlađa deca igraju i po danu. Odbroji se ko će da žmuri, odredi se mesto gde će da se zapljuvava, dogovori se do koliko će da se broji. Žmura se okrene prema mestu zapljuvavanja, pa kad završi brojanje, vikne: „Ko se nije sakrio, magarac bio (ili na moje mesto žmurio)“ i polazi da traži sakrivene, ili su ostali po sakrivanju morali da kažu „uja“ kako bi žmura mogao da počne da ih traži. Ostali su se skrivali po dvorištu, u šupama, ambarima, u slami, šaši ili drugim pogodnim mestima. Kako koga pronađe, žmura mora pre njega da stigne da ga zapljune; ako slučajno ovaj pre stigne, on je spasen. Svi se trude da se zapljuvavanjem spasu. Ko ostane poslednji, može pored sebe da spase i onoga koji je zapljunut, ali mora da kaže: „Spas za sve nas“. Ako onog ko je zapljunut niko ne spase, on mora da žmuri.

Zuca

Igrali su je isključivo muškarci. Brojanjem se odredi ko će prvi da bude zuca. Taj će okrenuti leđa ostalima i malo se raskoračiti da ga neko ne bi oborio udarcem; jednu ruku stavi na obraz i pokrije jedno oko, a drugu, okrenutu dlanom napolje, ispod pazuha. Ostali stanu iza njega i jedan ga udari po dlanu. Posle udarca svi dignu dva prsta uvis i viču: „Zzzzzzz!“ Udareni mora da pogodi ko ga je udario da bi ga zamenio; ako ne pogodi, ponovo će ga udarati.

Igra junaka

Broj igrača nije bio ograničen i svaki igrač uzimao je za sebe (kao pseudonim) ime nekog srpskog junaka: Miloš Obilić, Marko Kraljević, Milan Toplica, Boško Jugović… Potom se na većem poljančetu ili proplanku lopta krpenjača stavlja u prethodno iskopanu rupu. Oko lopte u krug okupljaju se svi igrači, a jedan od njih, koji je izabran za zapovednika, komandovao bi: „Neka bije, neka bije Miloš Obilić!“ Miloš Obilić bi brzo uzimao loptu i gađao nekoga od igrača koji bi se, već na izvršni deo komande, odmah razbežali. Ukoliko nekoga pogodi, ocenjuje se da je dostojan junaka čije ime u igri nosi i ujedno preuzima komandu. Igrač koji komanduje u toku igre, može da ostale igrače dovede u krajnju neizvestnost. To postiže tako što pripremni deo komande izgovori razvučeno, otegnuto, a izvršni deo kratko, brzo. Onda nastaje opšti metež, jer jedan deo igrača krene u bekstvo, a drugi krene ka lopti.

Ide maca oko tebe

Igraju je deca mlađeg uzrasta, mešovitog pola. Kada se sakupi više dece, najmanje petoro-šestoro, a poželjno je i više, oni u čučećem položaju formiraju krug okrenuti licem ka centru. Izabere se dete koje je „maca“ i ono ide oko ostale dece, iza njihovih leđa, po spoljašnosti kruga, noseći neku stvar (obično smotanu maramicu), peva pesmu „Ide maca oko tebe, pazi da te ne ogrebe; čuvaj, Mijo, rep da ne budeš slep; ako budeš slep, otpašće ti rep!“ i tu maramicu što neprimetnije spušta iza leđa nekog deteta. Dete iza čijih leđa je bačena maramica, dužno je da to što pre uoči, uzme maramicu i optrči krug oko ostale dece i vrati se na svoje mesto. Ukoliko dete „maca“ bude brže i u čučećem položaju zauzme mesto deteta iza kog je stavljena maramica, onda dete kod kojeg je maramica postaje „maca“ i ono ponavlja isti postupak kao prethodna „maca“. U ovoj igri niko ne ispada, cilj je da se što pre zauzme slobodno mesto, mada se može igrati i na ispadanje.

Kaiš

Igrači obrazuju krug licem okrenutim ka centru. Sa spoljne strane kruga ostaju dva igrača: jedan sa kaišem u ruci juri drugog da ga sustigne i kaišem udari. Igrač koji beži, kada oceni da je to najcelishodnije, staje u krug ispred nekog igrača, a ovaj nastavlja da beži. Igrač koji trči sa kaišem, po slobodnom izboru predaje kaiš nekom od igrača koji stoji u krugu. To čini vešto da ne primeti igrač koji beži i nastavlja da trči za igračem koji beži. Igrač koji je primio kaiš i dalje stoji u krugu i čeka nailazak igrača koji beži i kada naiđe pored njega, ošine ga kaišem i nastoji da ga sustigne i ponovo udari. I tako se igra nastavlja i u njoj se uloge igrača stalno menjaju; igra se prekida sporazumno.

Kača (Klis)

Igraju je mali i veliki. Klis se igra iz rupe sa kobilice i na ruke. Za igru su potrebni klis, komadić drveta dugačak 20 centimetara, debljine oko četiri centimetra, sa krajevima zašiljenim koso u obliku viska; kobilica 80 – 90 centimetara čiji se donji kraj, zašiljen, pobija u zemlju, a drugi kraj zarubljuje ravno; maška – drvena palica dužine oko 80 centimetara. Igraju dva igrača ili dve grupe sa podjednakim brojem. Ko će pre izbaciti klis odlučuje se izvlačenjem slamke. Ko izvuče dužu slamku, igra prvi. Klis polaže preko rupe, koja je prethodno iskopana i koja se proteže u pravcu u kome se klis baca. Zatim se ispod klisa u rupu stavlja maška, snažno se poteže i tako izbacuje klis. Drugi igrač, ali i dalje ispred rupe, sačekuje klis i hvata ga. Ukoliko ga uhvati, uloge igrača se menjaju, tj. drugi igrač sada izbacuje klis, a prvi ga hvata. Ako protivnik ne uhvati klis, onaj koji izbacuje klis preko rupe stavlja mašku, a protivnik gađa klisom u mašku i ako je pogodi, uloge se ponovo menjaju. One se menjaju i u slučaju ako klis padne blizu rupe, na razdaljini od jedne dužine maške. Ako je razdaljina veća od jedne maške, prvi igrač uzima mašku i udara po jednom kraju klisa, koji obično odskače uvis, a igrač ga tako u visini opet udara maškom i zatim razdaljinu između rupe i mesta gde je klis meri maškom. Na kraju igrač ili grupa koja ima više maški postaje pobednik.

Klempa

Udaranje kažiprstom po ušima. Kažiprst se olabavi, a onaj koji treba da bude udaren, sagne glavu da može da se po zadnjoj strani uva jače raspali.

Pored navedenih, manje ili više masovnih igara, bilo je puno drugih zabava u kući: pravljene su karte od kartonskih kutija, natpevavalo se, nadigravalo…

Krajcarica

Bila je to momačka igra i smatrana je početkom kockanja kod mladih. Igrala se uz liniju, ko bliži, i okretanjem, ali nije smelo da se „švindera“. Povuče se jedna linija dugačka oko dva metra i na krajevima se ograniči sa dve manje linije. Na nekoliko koraka se nacrta nova linija od koje će se bacati. Bacaju se isti novci: dinari, dvodinarke ili drugi metalni novac koji je iste težine, zbog regularnosti. Ko bude najbliži liniji, kupi novac. Ako se igra na okretanje, prvi okreće onaj čiji je novac pao najbliže crti, a njegovi su i svi novčići koji padnu da se vidi „kruna“; one ostale baca onaj ko je bio drugi i tako redom. Švinderanje je nepravilno bacanje novca uvis. Novac je morao da se u vazduhu lepo okreće.

Ljuljaška

Igra svih uzrasta. Bila je retka kuća koja nije imala neko drvo na kojem se mogla vezati ljuljaška za decu. Ljuljanje su voleli i momci i devojke, čak i sredovečni ljudi. Valjalo se zaljuljati i od uroka. Ljuljaške za starije su vezivane po sokacima, obično za neki bagrem koji je imao jaku granu. Momci bi doneli nekoliko lanaca, sastavili ih i napravili veliku ljuljašku. Bile su visine i po nekoliko metara, a sedalo se na neki džak napunjen slamom. Počinjalo se tako što bi se devojka uhvatila za „vrengiju“, a momci je polako zabacivali dok ne uhvati zalet. Onda se devojka pušta i počinje pravo ljuljanje. Običaj je da se ljuljaške vežu već s proleća, povodom Bele nedelje, uoči Vaskrsa, i ostaju postavljene do kasno u jesen.

Noška

Ovom igrom može čobanin da se zabavlja i sam da bi mu brže prošlo vreme, ali igru obično igra više njih zbog pobede. Igra se nožem koji imaju svi čobani. Nož se iz više položaja baca na zemlju koja treba da bude malo vlažna da bi se nož lakše zabadao. Ima nekoliko načina bacanja noža, ali se uvek neko doseti i ubaci neki novi „štos“. Nož se obično baca s dva prsta (palac i kažiprst), sa dlana i nadlanice, preko ruke, iz zuba, sa glave.

Patarka

Igra se štapom debljine tri i dužine osam centimetara. Obeleži se crta od koje se štap baca, a on treba da se dočekuje sa vrha na vrh, i da ode što dalje od crte. Da bi igra bila uzbudljivija, na neku daljinu od crte može se staviti nečija kapa, koju brojanjem određuju, a pobednik je onaj koji pataranjem pogodi kapu. Pri tom se može dogoditi da se kapa probuši, a onda teško onom ako otac primeti probušenu kapu.

Packa

Ista kazna kojom nas je kažnjavao učitelj u školi.

Pikvinac

Igra se kapom, šubarom ili šeširom. Odbroji se ko će prvi da stavi kapu na zemlju, da je opkorači i skačući oko kape da je sačuva da mu je neko ne izbaci ispod nogu, da je drugi prihvate i počnu da je šutiraju. On će pokušati da nekog zakači nogom, da ga zameni ili ako mu neko izbaci kapu, da je brzo podigne i da njom udari nekog koji će ga zameniti.

Rvanje

Obično je to bila muška igra nadmetanja; nisu postojala posebna pravila, već se takmičilo po dogovoru. Cilj je bio ko će koga pre obaliti, tj. srušiti na zemlju. Dešavalo se da i devojke odmere svoju snagu rvanjem.

Sankanje i skijanje

Kad padne sneg, za svu decu nastupi veliko zadovoljstvo: saonice u ruke, pa na vozaljke. Neki su za klizanje imali prave klizaljke koje su bile uglavnom napravljene od drveta i „okovane“. Većina im je zavidela, jer ih je mogla samo sanjati. Dobre staze bile su na padinama sela, na mestu sadašnjih ulica Josipa Telarevića od Palih boraca, pa sve do Cigana, zatim ulicama Braće Jeremić, Slavka Miljkovića, niz Zelenjak..

Kao i današnja deca, svi su pravili Sneška Belića, a pošto su zime uglavnom bile sa više snega i hladnije, pravljena su i skrovišta i tuneli u snegu. Svakako, grudvanje je bila omiljena zabava; često su veće grupe organizovale i takmičenja u grudvanju.

Skakanje u dalj, u vis ili preko prepreka

Ovo je takmičenje pojedinaca; skakalo se iz mesta ili iz trka, od linije, pa ko više skoči u visinu ili u dalj.

Stari čika

Igraju četiri igrača. Na četiri papirića ispišu imena: stari čika, lopov, sudija, žandar. Papire saviju tako da se ne može pročitati šta na njima piše. Jedan od igrača uzme ih u šake, promućka i baci na sto. Svi se otimaju da uzmu jedan papirić. Prvi se javlja onaj koji je izvukao starog čiku. On se odmah žali rečima: „Ja sam stari čika, ukrali mi bika, sa dva, sa tri roga, suuuumnjam na ovoga.“ Ako je pogodio ko mu je „ukrao bika“, „lopov“ će od strane „sudije“ biti osuđen na neku kaznu: packu, čvrgu ili klempu koju će izvršiti „žandar“.

Trka

I mladići i devojke, pa i deca, imali su običaj da se trkaju, a prethodno su se dogovarali oko pravila: obično su trčali bosi od starta do određenog cilja, a nije bio potreban sudija da oglasi start i proglasi pobednika.

Trule kobile

Igraju je dve grupe s parnim brojem igrača. Brojanjem se odredi grupa koja će prva da podmetne leđa. Prvi koji se postavi, dobro se raskorači i dlanovima čvrsto stegne kolena. Drugi mu stavlja glavu između nogu, čvrsto ga obuhvati rukama oko nogu i tako dok se svi ne pohvataju. Iz druge grupe jedan po jedan skaču im na leđa pokušavajući da ih obore. Ako uspeju, ponovo se postavljaju, a ako ih ne obore, onda se oni drugi postave da na njih skaču, i tako redom.

Fota

Nekoliko momaka i devojaka posedaju u krug. Jedan od njih uzme neki mali predmet koji se neće videti kad se stavi između šaka. Ostali drže šake sastavljene da se ne vidi kome će predmet biti predat. Odredi se jedan koji će da izda naređenje šta „fota“ (onaj kod koga se „fota“ nađe) treba da uradi. Onaj koji daje „fotu“, svakome kaže: „Dajem ti fotu, da ne kažeš ni crno ni belo, ni jeste ni nije“. Kada je obišao sve igrače, pita: „Šta da radi ova fota?“. Onaj koji daje naređenja mora da se odluči šta će da naredi, ali ne zna u koga je fota. Ovo je najzanimljiviji deo igre. Naređenje će biti da neko nekoga poljubi, neko će nešto otpevati, neko će morati da se cereka, i sve drugo čega se seti onaj koji naređuje.

Čvrga

Kazna koja se udara po glavi velikim prstom; mora se zapeti za palac da bi se jače udarilo ili veštim, brzim otvaranjem srednjeg prsta.

Štrika (mica)

Igrali su je mladi i stari, jer spada u igre koje su igrane u kući. Mica je crtana na parčetu tvrđe hartije ili na nekoj dasci; reč je o tri pravougaonika sa podjednako udaljenim stranama ucrtana jedan u drugi. Četiri linije spajaju centre najduže i najkraće strane. Mesta na kojima se seku pojačavana su krugovima. Na njih se stavljaju zrna kukuruza i pasulja kojih ima po šest. Zrna se postavljaju tako da se dozvoli protivniku da na jednoj liniji postavi tri zrna jer je to „štrika“, a onda ima pravo da protivniku „pojede“ jedno zrno koje mu najviše smeta. Može se napraviti „trakalica“ sa pet zrna koja su postavljena tako da se pomeranjem zrna u sredini naprave dve „štrike“. Pobednik je onaj koji „pojede“ više zrna.

O tome kada su naši stari počeli da igraju karte, šah, domine i bilijar, nema ni približnih podataka. Verovatno da su te igre doneli naši školarci iz Evrope.

Kupovnih igračaka nije bilo. Mnoge igre su vezane za rad u određeno godišnje doba i proizvodnju na našim njivama. Često se leti koristila prašina naših sokaka, ili trava imitirajući vršaj. Kolečke od drvenog pluga su važile za voz, izbušen dulek sa svećom na njemu – za svetiljku u noći…

Takođe, deca su vrlo rado oponašala odrasle i izmišljala razne igre igrajući se sa životinjama. Zadovoljstvo za decu pričinjavale su igre na seoskim vašarima, svadbama ili na slavama, a odlazak u Beograd kolima ili čezama bio je događaj za pamćenje.

Bilo je i drugih igara, piljaka, hodanja na štulama, maskiranja povodom Bele nedelje i u drugim prilikama, izrađivane su kotrljajke (od manjeg ili većeg obruča i parčeta žice), pravljene su svirajke od vrbovog pruća; često su deca i sama smišljala igre i igračke. Napred navedene igre su u ovom kraju bile zastupljenije zavisno i od vremena u kojem su primenjivane. Primera radi, u kasnijem dobu, kada je bilo gume, dečaci su pravili praćke, strele, od ležajeva – lagera trokolice i druge igračke.

Od igara u školi najklasičnija je bila igra školice. U toj igri na obeleženim kućicama na tlu skakuće se na jednoj nozi. Kasnije su bile u modi i druge igre, preskakanje konopca, lastiša, a za muškarce igra loptom krpenjačom, kao mešovita igra, igra između dve vatre i druge.

Velika nagrada kao igračka za dečaka, u to vreme bila je usna harmonika – dvojnice. Čuvane su te harmonike ljubomorno, a uživalo se u njihovom zvuku dok su bile u ustima veštih svirača.

Igre su igrane bez ograničenja vremena i broja učesnika, te su u njima podjednako i sa istim žarom učestvovali i deca, i mladi, a često i stariji. Svakako najdraži životni period svake osobe je upravo period odrastanja uz igru.