Sećanja na mladost i „MLADOST“

Sećanje Milanke Marinković Matić, člana „Mladosti“ od 1970. godine, zabeleženo u martu 1997. godine.

„Mladost mnogih generacija satkala je naš KUD „Mladost“. Iako već sredovečni četrdesetogodišnjak, svaki stari član još uvek može da igra i peva kao u cvetu mladosti. Prohodavao je uz folklorne igre i pozorišne predstave svojih učitelja: Miše, Verice, Zore, Dušanke i drugih. Proigravao je uz Žižu Petrović, Garu Radojevića i uz zvuke Ljubodragovog klarineta, a ipak „Mladost“ se najglasnije čula iz grla Đuke Lukić i Mike Mitić.

Uz „Hajduk Stanka“ i šumadijsko kolo „Mladost“ je privlačila mnogobrojnu resničku omladinu dobijajući tako veću snagu i šareniju igru. I ova „Mladost“, kao i biološka mladost, rađale su i kvalitet i talente, mnogi su kasnije postali članovi velikih beogradskih društava.

„Mladost“ nam je pomogla da pravilno usmerimo svoju mladost. Družeći se i igrajući, usvojili smo mnoge životne vrednosti i naučili mnoge istine. Veoma nam je drago što smo svi deo „Mladosti“ koja ne prolazi. Ovakve prilike omogućavaju ne samo roditeljima da budu još ponosniji na svoju decu, već i deci da se ponose svojim roditeljima.“

Po saglasnost kod roditelja

Sećanje Ljubinka Mitrovića Mitketa, obnavljača rada „Mladosti“, zabeleženo u martu 1997. godine.

„Izgradnjom Doma kulture krajem 1969. godine dobili smo nove i neuporedivo kvalitetnije uslove za rad. S prvim rukovodiocem Dramske sekcije i osnivačem Društva Mišom Milovanovićem dogovorio sam se da proširimo rad Društva i okupimo mlade za muzičku i folklornu sekciju.

Problem je bio pronaći tridesetak mladića i devojaka za folklor. Došao sam na ideju da bi najbolje bilo da posetimo svadbe kojih je te jeseni u Resniku bilo prilično, a na koje je dolazio veliki broj mladih, kojima je tada to bila jedina zabava. Sa okupljanjem mladića nije bilo problema, što nije bio slučaj i sa devojkama. Pored njihovog pristanka, najčešće smo morali tražiti i saglasnost roditelja, što je bilo mnogo teže.

Po okupljanju dovoljnog broja igrača izabrali smo rukovodstvo sekcije u čijem sastavu su bili Gara Radojević, Mimi Šargić i ja. Naš osnovni zadatak je bio da obezbedimo uslove i sredstva za rad Društva. Prihode smo ostvarivali organizovanjem bioskopskih predstava. Sve poslove smo obavljali sami: donošenje i puštanje filmova, prodaju ulaznica, čišćenje sale, rastavljanje stolica i ostalo. Oko organizacije igranki pomagali su nam: Zicko, Kiva, Kokan, Belac, Žarko, Gile Mitić sa izviđačima i drugi.

Danas kada se setim tih početaka, sve mi nekako izgleda jednostavno i lako; međutim, kada smo počinjali da stvoramo nešto, bilo je to zaista teško; vraćanje u to vreme danas u čoveku budi neka nostalgična sećanja na period kada smo bili mladi i puni snage i elana.“

O generaciji osamdesetih

Sećanje Gorana Živanovića Šice, člana „Mladosti“ od 1980. godine, zabeleženo u martu 1997. godine.

„U maju 1982. godine došlo je do velikih promena u KUD-u „Mladost“. Za umetničkog rukovodioca ansambla postavljen je Milorad Martić Mića, koji je kao dečak počeo u „Mladosti“ da bi kasnije, igrajući u „Krsmancu“, proneo slavu folklora mnogim svetskim scenama i izrastao u velikog solistu i vrsnog pedagoga.

Na početku je zacrtano da Društvo mora stvoriti novu generaciju igrača i otpočeti sistematski rad. Iako su uslovi za rad bili više nego skromni, vladalo je veliko drugarstvo u ansamblu i, slobodno se može reći, entuzijazam mladih ljudi je pobedio. Mnogo puta su probe održavane u hladnoj sali, a neretko su igrači od kuće donosili lož-ulje za zagrevanje prostorije.

Zbog slabog prevoza Beograd je tada bio daleko, pa su igrači sve slobodno vreme provodili u prostorijama Doma kulture, a ponekad tu dočekivali i zore.

Prvi nastup ove generacije bio je 25. maja 1983. ispred MZ Resnik, a povodom tadašnjeg praznika, Dana mladosti. Igrali smo igre iz Šumadije, a Društvo nije imalo ni potrebne kostime. Jedva se sakupilo osam kompleta, a opanke su igrači morali da vezuju kanapom da im ne bi spali u igri. Nošnja je najčešće pozajmljivnla od starosedelaca Resnika.

Nešto kasnije Društvo je počelo da šije kostime, što je takođe bio velik i skup posao. Do maja 1986. godine sašiveni su komleti za Vranjansku svitu, igre iz Šumadije, Šopske igre, Rugovsku svitu i igre iz Ponišavlja, a kupljeno je i 24 para „orovskih“ opanaka u kojima Društvo i danas nastupa, jer novca za obnavljanje nema.

Polovinom osamdesetih godina počinju zapaženiji nastupi, pa i takmičenja. Sa uspesima su dolazile i velike radosti. Ova generacija je uspela da 1987, na takmičenju većine beogradskih ansambala u Obrenovcu, osvoji treće mesto sa Vranjanskom svitom. U leto iste godine organizovana je turneja u Tijesno kod Šibenika, a već krajem te godine došlo je do osetnog osipanja igrača zbog odlaska u JNA, jer je većina njih bila isto godište. I pored ovih teškoća generacija je radila vrlo uspešno i u kontinuitetu.

Posebna priča za Društvo i o Društvu jeste svadba Miće i Vesne Martić. To je bilo nešto do tad neviđeno. Na inicijativu igrača, u rano jutro, 26. oktobra 1986, svi igrači obukli su narodne nošnje i tako kostimirani otišli pred SO Rakovica da sačekaju svatove. Negde oko podne plato ispred Opštine bio je prilično popunjen svatovima sa drugih svadbi koje su se te subote održavale. Tada su došli Mića i Vesna. Ugledavši igrače, Mića se šeretski nasmejao, skinuo sako i uzeo bubanj da bi pratio harmonikaša Zeku koji je zasvirao Vranjansku svitu.

To je zaista trebalo videti. Svi svirači sa ostalih svadbi prestali su da sviraju, svatovi prestali sa svojom pesmom, a u centru pažnje su bili Mića i njegovi puleni. Stekao se utisak da ni deset biseva ne bi bilo dovoljno za njih. To je bio jedan veliki dan za ovu generaciju, a Mići i Vesni lep dar za venčanje.“