Svi skupovi i zbivanja imali su višestruki značaj i ulogu u komunikaciji, odrastanju i upoznavanju, prevashodno mladih. Svako je imao svoje mesto u tome, pa vrlo često i deca, mladi i odrasli srednjeg i starijeg doba. Mladi su najveće zadovoljstvo nalazili na igrankama koje su održavane najčešće nedeljom u seoskoj porti – na igralištu, gde se danas nalaze Dom kulture i Mesna zajednica Resnik, kao i u starom domu koji je nekada bio turski han, a nalazio se na mestu na kome je danas benzinska pumpa. Igrala su se narodna kola, najčešće uz svirku Roma. Poznati i nadaleko čuven resnički violinista iz perioda oko Drugog svetskog rata bio je Ciganin Radojica sa svojim ćemanima i grupom sunarodnika muzikanata; u orkestru su još bili i Raca, Boe i Ranđel Kontraš. Kolo je bilo veoma značajno i potrebno, jer je, pored zabave, imalo i drugih namena. Bliže su se gledali i neposrednije družili momci i devojke, raspitivali stariji o momku ili devojci, a pokazivale su se, kao na izložbi, i rukotvorine majki i ćerki (odeća, obuća, nakit…).

Svadbe, koje su obično održavane s proleća i jeseni, takođe su bile značajan povod okupljanja zvanica, obično u večernjim satima, ali i nezvanih gostiju. Svadbe su, pored osnovne uloge upoznavanja i ulaska u bračnu zajednicu dvoje mladih, za mnoge bile mesto, povod i prilika da se pokaže i vidi mladi svet: da li je i koliko koja devojka stasala i koliko joj do punog stasavanja treba, iz koje je familije i odakle ako je iz drugog sela, kakvi su momci, birane su prilike, tražene i angažovane provodadžije. Pored toga, na svakom okupljanju se pokazivala umešnost, naročito u pesmi i igri, kao i u izradi odevnih predmeta.

Svi su bili obučeni u narodne nošnje; tek posle Drugog svetskog rata počele su da se pojavljuju gradske suknje, najlon čarape, jakne, cipele… Pored igranki nedeljom, i stari i mladi su se okupljali posebno za resničku litiju. Tada su na seosku slavu dolazili gosti i rodbina iz drugih sela, a posle gostinskog ručka izlazilo se u portu na vašar. Velika Gospojina (28. avgust) u porti manastira u Rakovici, kao slava manastira, ima i posebno mesto u okupljanju većeg broja gostiju iz okolnih sela. Ovaj vašar je godinama trajao i po tri dana, dan uoči slave, na dan slave 28. avgusta i sutradan. Mnogi su noćivali kod svoje rodbine u Resniku i bližim selima, a oni koji nisu imali gde, prespavali bi u porti manastira. Posle ponoći porta manastira bivala je prekrivena mnogim gostima, starim, mladima, pa i decom, koji su zamotani u raznobojne ćilime tu konačili. Kasnije, kada je voz proradio, iako van voznog reda, za dane vašara posebno se zaustavljao naspram manastira kako bi gosti iz obližnjih sela, Ripnja, Vrčina, Zuca, Belog Potoka, Pinosave najkraćim putem pristigli na vašar. Gosti iz drugih sela – Jajinaca, Rakovice, Kumodraža, Žarkova, Železnika, Rušnja, Sremčice, Kneževca, Kijeva, Banjice i drugih, najčešće su dolazili zaprežnim kolima, a vrlo često i pešice, noseći u rukama „ruvo“ koje će obući za igranku. Preći desetak kilometara da bi se obišla rodbina, a posle toga još i provelo vreme igrajući u kolu i nije bio veliki napor. Bilo je važno videti i biti viđen, saznati nešto novo i pokazati svoje umeće u kolu ili nekoj drugoj veštini. Dugo se posle vašara govorilo o laganom koraku momaka i devojaka, obično onih na kecu i virtuoznim bravurama preplitanja nogama. U tome su iz perioda posle Drugog svetskog rata bili vrlo zapaženi Zoran Petrović, Leposava Lela Nedeljković i mnogi drugi. O devojačkoj lepoti Leposave Lele, ćerke Milenka i Rose Nedeljković, i sada stari ispričaju pokoju priču. Svakako, sve generacije su imale ponekog ko je bio zapažen i zavređivao da se o njemu govori i prepričava. Na livadama manastirske porte bilo je po nekoliko kola, gotovo da je svako selo imalo svoje kolo. Istovremeno, šetali su momci i devojke iz jednog kola u drugo, a i roditelji za njima. Raspitivali su se za poreklo, zdravlje, bogatstvo mladih iz drugih sela. Takođe, resnička mladež je odlazila na vašare u druga sela: za Mironosice u Beli Potok, za Petrovdan u Vrčin i Topčider, za Duhove u Ripanj ili Kumodraž, za Svetog Marka u Pinosavu, za Spasovdan u Žarkovo, i tako redom – od praznika do praznika i od mesta do mesta.

Odmah posle rata – ispričao nam je Ilija Milojević – omladina Resnika se organizovala u obnovi zemlje, a u slobodnom vremenu uz pomoć dve intelektualke Vere Jelenković i Vere Dedić osnovali smo dramsku i još neke sekcije. Glumci su bili omladinci, a prvo dramsko delo koje smo pripremili bila je „Koštana“ Bore Stankovića. Sećam se da je Koštanu igrala Vera Dedić, a Mitketa Vera Jelenković koja je imala šubaru, brkove i zaista ličila na Mitketa. Ostali glumci naše pozorišne grupe bili su: Vuka Matić, Radoje Milić, Desa Petrović, Mire Boriškov Paunović, Blagoje Nikolić i Toma Milojević. Ja sam imao zadatak da odaberem komad koji ćemo izvoditi i da sa odabranim glumcima, kojima sam podelio uluge, održavam probe do samog izvođenja.

Uporedno sa dramskom sekcijom osnovali smo i čitalačku sekciju. Ova sekcija je radila tako što smo odabirali uglavnom poeziju koju smo čitali na tim druženjima. Čitalački časovi su bili često uveče u kući Vuke Matića; jer drugog prostora nismo imali. Naši roditelji i posetioci su odobravali i pozdravljali aktivnosti na polju kulture koje smo u Resniku u to vreme izvodili.

Događalo se da u selo dođe pokoji mađioničar, pozorišna trupa, neki cirkusant ili kakav drugi zabavljač. Ako se to i događalo, zbivalo se uoči ili u okviru neke svečanosti kada narod nije zauzet poljskim radovima. Vrlo malo je bilo onih koji su posećivali koncerte, pozorišne predstave, galerije ili muzeje po Beogradu i u drugim mestima.

Prvi pravi ringišpil su postavili, 1968. godine, bračni par Mara i Ljuba Nikolić sa svojim prijateljima Stevom i Brankom u dvorištu ispred Mesnog odbora (prostor na kome su izgrađeni Dom kulture i Mesna kancelarija). To je bila prava atrakcija, zabava koja je nadmašila sve prethodne. Svake večeri, a nedeljom posle podne, svi su se okupljali – deca, mladi, stari. Orila se pesma sa zvučnika, čula se gotovo u celom selu; to je bio poziv za dolazak. Tada bi nastajala opšta trka. Svi žure da završe posao, nahrane stoku, pomuzu krave, pa na ringišpil. Nisu se svi okupljeni vrteli na ringišpilu, što su uglavnom činila deca i mladi, a najčešće zaljubljeni parovi. Pri svakoj smeni bila je gužva, nikad dovoljno stolica. Ostali su se opušteno zabavljali i vodili neobavezne razgovore.

Odmah posle oslobođenja počelo se sa organizovanjem priredbi, a obično su održavane u starom domu, nekadašnjem turskom hanu, ispričala nam je Ljubinka Mitić prisećajući se svoje mladosti. Među prvima su učestvovali Ljubodrag Paunović Ljupče i Mija Martić sa svojim drugovima. Priredbe kao aktuelni vid zabave javljaju se ranih pedesetih i šezdesetih godina. Mladići koji su učestvovali u pripremi i izvođenju priredbi, radili su kao pravi profesionalci. Skečevi su bili zasnovani na sećanjima iz NOB-a i seoskim događanjima.

Skeč „Uča“ igrao je Toma Mitić, a partizanku Milovan Jeremić. U predstavi „Na Sutjesci grob do groba“ igrali su Života Životić i Ilija Mitić. Života je glumio partizana koji je poginuo, a Ilija ožalošćenu majku. Kada su otvorili zavesu, na sceni se pojavio stravičan prizor. U improvizovanom grobu pokriven ćilimom ležao je Života. Uza zid naslonjena piramida. Dolazi Ilija umotan u veliki šal i počinje da kuka: „Aoj, sine, radost moja, gde počiva mladost tvoja?“ Na to Života odgovara: „Teža mi je suza tvoja nego crna zemlja moja; teže su mi suze vaše nego kuršum od ustaše!“, zbog čega su svi prisutni, podstaknuti jakim emocijama, ustali na noge i predstavu otpratili stojeći.

Skeč „Vrabac“, improvizacija mjuzikla, izvodili su i pevali Ilija Mitić i Zoran Petrović. Ranih pedesetih godina mladi su počeli malo slobodnije da izražavaju emotivnu naklonost. To se jasno vidi u predstavi „Posedak“. U toj predstavi su učestvovali Milovan Jeremić, Tika Savić, Bana Nedeljković, Ilija Mitić, Zoran Petrović i Predrag Pera Paunović. Zbog patrijarhalnog vaspitanja devojke nisu učestvovale, pa su mladići podelili ženske uloge među sobom. U nekim predstavama sa lokalnom, najčešće satiričnom tematikom, mladići su zadržavali svoja imena, a njihove devojke, koje su glumili momci, nosile su imena devojaka sa kojima su se oni zabavljali.

Da bi se organizovala dobra zabava ili veselje, bilo je važno imati i dobre zabavljače. Svaki domaćin koji je priređivao neko slavlje, svadbu, krštenje, slavu ili nešto drugo, radovao bi se da mu na svečanost dođe neko ko dobro peva. U periodu pre i posle Drugog svetskog rata po tome su bili poznati Živojin Nedeljković, Mika Nikolić, Milan Lazarević, Joca Radojičić, Vasa Milić, Bora Matić, Bane Nikolić. Pevalo se vrlo često, ali kažu da je Mika (otac Lele Nikolić) pevao kao slavuj; mnogo kasnije se pojavio Milan Gembeš Lazarević, pa su govorili: „Ovaj bi mogao da stigne i Miću Milića“. Mika Mitić i Đuka Lukić Čvorkov imali su šanse, po svojim kvalitetima, da naprave veliku karijeru. Naravno, od oca je ostanulo sinu, pa tako danas imamo nadahnutog pevača, naslednika oca Mihaila, Peru Mitića. Predrag Mitrović je posedovao obilan repertoar pesama, mnogo veći nego njegove glasovne mogućnosti, zbog čega je u društvu uvek bio vrlo omiljen.

U školi su obeležavani Sveti Sava i Vidovdan. Učionice su bile prepune roditelja i meštana koji su uživali u deklemovanju, pevanju i glumi svoje dece.

Sva kulturna i zabavna dešavanja do Drugog svetskog rata nisu imala oblik nekog društvenog organizovanja, već su se odvijala po nasleđenim tradicionalnim principima i normama. Tek posle Drugog svetskog rata počinju se javljati organizovani oblici kulturnih dešavanja u Resniku.