Već posle Velikog rata mladi Resnika uviđaju potrebu za daljim obrazovanjem, prevashodno izučavanjem zanata, a poneko i za školovanjem na visokim školama. Dalje obrazovanje se sticalo u školama u Beogradu gde su obezbeđivana učila, udžbenici i druga nastavna sredstva. Upravo ti, tada mladi ljudi koji su prednjačili u potrebi za obrazovanjem, među prvima su i donosili razne časopise, novine i knjige iz Beograda što je u to vreme bilo retkost u našim domovima. S obzirom na to da je tada manji broj ljudi umeo da čita i piše, mladi su uglavnom bili čitači omiljenih srpskih junačkih pesama, narodnih pripovedaka, poslovica i drugih pisanih reči do kojih se moglo doći. Znalo se tada koja kuća ima koju knjigu, a one su često pozajimane radi čitanja na poselima i okupljanjima.

Pored mladih i naprednijih, prve knjige su donosili učitelji resničkih đaka. Škola je bila mala, a društvo siromašno. Prve manje biblioteke ustrojene su upravo po domovima tadašnjih učitelja i onih koji su odlazili na dalje školovanje. Može se reći da su među prvima nešto veću privatnu biblioteku imale sestre Olivera i Katarina Kisić u svojoj kući koja se i danas nalazi u ulici Aleksandra Vojinovića nedaleko od škole. U njihovom fondu su bila i retka antikvarna-bibliografska izdanja, rukopisne knjige religijskog karaktera, kao i knjige dobijene na poklon sa posvetama poklonodavalaca. Uoči rata, otac sestara Kisić, je bio rukovodilac u biblioteci Izdavačke kuće Geca Kon. Pored privatnih biblioteka, prvu organizovanu društvenu biblioteku osnovao je učitelj Ljubisavljević, a po zapisu Živka Radojičića, inicijatora izrade ove Hronike, to je bolo ovako:

„Godine 1933. dolazi u Resnik za upravitelja osnovne škole Ljubodrag Ljubisavljević. Bio je rodom iz Nemenikuća, srez kosmajski. Imao je ženu i dvoje dece. Odavao je utisak svestranog čoveka, čoveka kome su selo, škola i deca sve ono što ga zaokupljuje. Smatrao je da je selo u društvu potcenjeno, previše zaostalo i od svih eksloatisano. Ta teška situacija sela se ogledala na svakom koraku, pre svega zbog nedostatka odgovarajuće kulture. Okupljao je oko sebe đake gimnazijalce od kojih je očekivao da će pomoći selu da se društveni položaj poboljša. Tako sam i ja dospeo u njegovu grupu koja je trebalo da ostvari njegove zamisli.

Prvi korak mu je bio osnivanje biblioteke u Resniku. Znao je da u selu ima knjiga, da ih nema baš mnogo, ali je očekivao da će preko školskog odbora, đaka i učitelja prikupiti i to malo što ima na jedno mesto, tj. u biblioteku. Potrudio se da malom članarinom, uz pomoć đačkih roditelja, manjim prilozima, uz pomoć Opštine, Zadruge, Ministarstva prosvete, i izdavača, za kratko vreme unese u biblioteku oko 300 knjiga.

Prvi bibliotekar bio je Dobrivoje Dola Milovanović, od oca Borivoja, koji je, iako osnovac, odlično obavljao dužnost bibliotekara, i to besplatno. Biblioteka je 1936. godine po Svetom Savi bila i zvanično otvorena. Nalazila se u školskoj zgradi i radila je tri puta nedeljno, a bibliotekar je biran svake godine, tako da je Dolu zamenio Ljuba Milovanović, koji je tu dužnost obavljao do početka Drugog svetskog rata, kada je biblioteka prestala da radi po zahtevu vlasti. Ljubodrag Ljubisavljević, upravitelj škole, odveden je u zarobljeništvo. Ovo nije bila ni školska biblioteka, ni opštinska, ovo je bila biblioteka građana predvođena od strane jednog učitelja i nekolicine entuzijasta.“

Tek u godinama posle okupacije, u periodu većih društvenih kretanja, nastaju i šire promene u procesu obrazovanja. Sve veći broj uglavnom mladih oseća potrebu da završi neku od novootvorenih zanatskih i drugih škola. Nagli razvoj obrazovanja, povećan broj učenika, kako mladih tako i starijih na raznim analfabetskim i drugim kursevima prosvećivanja i obukama, sve više stvaraju potrebu za stručnom literaturom i drugim književnim delima. Škole formiraju nove, veće biblioteke, ali su namenjene uglavnom učenicima i nastavnom osoblju.

Resničani imaju izraženiju potrebu da dođu do neke stare ili nove popularne knjige kako bi je iščitali, obrazovali se, informisali i bili u toku aktuelnih književnih događanja. Kao i u drugim progresivnim aktivnostima, po pričanju tadašnje učiteljice Verice Milovanović, i ovog puta učitelji su imali ulogu pokretača i inicijatora. Krajem pedesetih godina, tačnije 1958, otvoren je u Resniku ogranak biblioteke „Radoje Dakić“. S početka je dva puta nedeljno kao volonter radila učiteljica Verica, dok je koju godinu kasnije posao bibliotekara preuzela učiteljica Nada Ćulafić. Biblioteka je otpočela s radom u jednoj omanjoj sobi na spratu, u sadašnjoj zgradi, prekoputa benzinske pumpe. Do biblioteke je bila zdravstvena ordinacija, a prekoputa pošta.

U izveštaju o stanju rada Odeljka biblioteke u Resniku za 1960. godinu dolazimo do podatka da je u knjižnom fondu bilo oko 650 knjiga. Fond je bio pokretnog karaktera, odnosno zamenjivan je na šest meseci, a delimično i češće. Već 1965. godine Biblioteka „Radoje Dakić“ sa svojim ograncima u Resniku, Rušnju i Kneževcu pripojena je Narodnoj biblioteci „Lazo Kočović“ na Čukarici. Među aktivnijim korisnicima, seća se Verica, bili su Žiža Petrović, Olga Nedeljković, Milivoje Radojević Gara, mnogobrojni mladi, radnici i zemljoradnici.

Bibliotečki fond je bio vrlo skroman, a i saznanje da je otpočeo rad biblioteke širilo se vrlo sporo. Godine 1968. umesto Nade dužnost bibliotekara preuzima mlada i ambiciozna bibliotekarka Ljiljana Pročković. Već sledeće godine otvara se novoizgrađeni Dom kulture u kome je jedna omanja sala, zadovoljavajuće površine sa oko 60 m2, vrlo osvetljena, namenjena za rad biblioteke. Novi prostor pruža bolje uslove i motivišući obavezuje da se rad biblioteke unapredi. Iste te 1969. godine po preseljenju biblioteke, Opština Čukarica je opredelila sredstva da uveća i zanovi knjižni fond. Ljiljana je pratila interesovanje čitalaca i u oviru tih saznanja ubrzo nabavila novi fond knjiga, što je povećalo zainteresovanost i članstvo. U tadašnjim uslovima radno vreme bibliotekarke bilo je tri dana sedmično u ogranku biblioteke u Resniku, a dva dana u Kneževcu. Uslov i kriterij da biblioteka radi svakodnevno, puno radno vreme, bio je da ima najmanje šest stotina upisanih članova. Ni ovaj uslov nije predstavljao veći problem za novu bibliotekarku punu želje da svoja znanja u struci primeni u praksi. Uz pomoć tadašnjeg sekretara MZ Resnik Živorada Vićentijevića i uz angažovanje omladinca Ljubinka Mitrovića urađen je potreban broj plakata pomoću kojih je promovisan rad biblioteke, čitanje i vršeno pozivanje novih čitalaca na učlanjenje. Godine 1974, kada je izvršeno teritorijalno razgraničenje Opštine Rakovica od Opštine Čukarica, ponovo je u Rakovici osnovana Matična biblioteka „Radoje Dakić“ sa ograncima u Kneževcu i Resniku koji dobija ime „Isidora Sekulić“. Ceneći ove rezultate i ulogu biblioteke, Opština Rakovica je izdvojila dodatna sredstva za nabavku novih knjiga. Biblioteka je značajno proširila saradnju sa školom, prateći njene potrebe posebno u nabavci lektire, časopisa, publikacija i druge literature za potrebe srednjeg i visokog obrazovanja.

Bibliotečki fond je sve brojniji, knjiga traženija, kataloška obrada uređenija, knjiga članstva sve punija, a biblioteka se sve više uključuje i u druge kulturno-prosvetne sadržaje. Rezultati su vidljivi. Biblioteka dobija novih šest stotina članova i počinje sa radom u dve smene. Prvo dolazi bibliotekar Mirjana Stopanja da pomogne Ljiljani Pročković u njenim ambicijama da biblioteku posećuje što veći broj stanovnika Resnika od 7 do 77 godina. Posle kratkog rada Mirjane, u stalni radni odnos dolazi Ljubinka Juca Nikolić.

Pored redovne delatnosti, biblioteka organizuje i književne promocije i tribine, čime je interesovanje za knjigu i pisanu reč bivalo sve veće. Dom kulture, u organizaciji sa bibliotekom, Osnovnom školom Resnika i uz veliko angažovanja polaznika večernje škole, ugostio je mnoge, u to vreme najznačajnije pisce proze, poezije, beletristike i književne stvaraoce drugih žanrovskig pravaca. U okviru manifestacije „Mesec dana knjige“ biblioteka je u sali Doma kulture priredila veću izložbu knjiga. Knjižni fond se iz godine u godinu značajno uvećava kao i interesovanje članstva. Uloga i ugled biblioteke u celini značajno su uzdignuti. Aktivnosti i potrebe uslovljavaju da se u rad biblioteke uključuje nova bibliotekarka Krstana Kika Cvetković. Godine 1978. Ljiljana odlazi u Rakovicu i prima novu dužnost na Miljakovcu.

Ratna zbivanja, sankcije, sve teža i složenija ekonomska situacija i drugi nemili događaji na prosturu bivše Jugoslavije, s početka devedesetih godina, potiskuju i stavljaju u drugi plan rad mnogih organizacija, ustanova i institucija koje nisu od osnovnog egzistencijalnog značaja, što se odražava i na rad biblioteke.

Posle dolaska u biblioteku i odlaska iz nje Ljilje, Juce, Kike, Dušanke, a sada aktuelne Violete, značaj biblioteke je u odnosu na vrlo uspešne sedamdesete i osamdesete godine značajno smanjena, iako je broj stanovnika i veličina naselja uvećana. Da li su ovakvom stanju doprineli samo otežani uslovi privređivanja i života, nova tehnološka dostignuća, digitalizacija i ekranizacija nekada najčitanijih željenih dela, sadašnji proces obrazovanja, sve zajedno, ili nešto sasvim novo, vreme će pokazati?