U našem narodu se kaže: „Koliko sela, toliko običaja“. Tako u svakom selu postoji poneki običaj koji se u susednim selima gotovo i ne pominje. Ima običaja koje možemo obeležiti kao opšti. Takvi se običaji provode u više sela. Običaji su obično povezani s crkvenim praznicima, tako da svaki crkveni, odnosno duhovni praznik ima obeležja i posebne rituale koji ga razlikuju od ostalih, o čemu ćemo podrobnije govoriti kada budemo izlagali o verskim običajima.

U zemlji sa pretežno seoskim stanovništvom, kakva je bila Srbija sredinom 19. veka, selo je bilo glavni zamajac društvenog razvoja. Više od 90% stanovnika živelo je u selu, a iz seoskih sredina poticao je i veći broj pripadnika mladog i malobrojnog građanskog sloja. Zbog ekstenzivnog načina obrade imanja, ljudi na selu, čak i oni koji su živeli u zadrugama, nisu bili u stanju da sami obrade na vreme svoja imanja. To, pak, znači da su zajednički rad i uzajamnost bili jedini način da se poljoprivredni i drugi poslovi obave do kraja i na vreme. Pojedine zajednice su davale zajam u nadnicama komšiji, poljoprivredniku koji se oduživao na isti način. To je posebno važilo za manje brojna ili samačka domaćinstva koja, po pravilu, nisu bila uopšte u stanju da sama skupe svoju letinu, jer se svi poslovi (zbog klimatskih uslova) zbiju u vremenski period od maja do avgusta. Pored pozajmica u nadnicama, praktikovana je i moba, sprega stoke i slični oblici udruživanja.

Družbenici u polju prvi su na koje se računa i kad se slavilo, svadbovalo i sahranjivalo.

Zajedničko korišćenje utrina, šuma, voda, pa i rešavanje sukoba oko otimanja tih dobara od strane susednih sela, zahtevali su kolektivnu odbranu i delovanje. To nije činjeno stihijski, već su seoski odbori i zborovi odlučivali o zaštiti imanja.

Kućne starešine su donosili značajnije odluke zajedno sa predsedavajućim kmetom. Kmet je sa dva pomoćnika obavljao važne seoske poslove i javno presuđivao u sporovima i krivici pojedinaca. Zborovi su održavani, po potrebi, uz najavu preko dobošara, a u Resniku posredstvom zvona ili na neke druge načine. Mnogi običaji su, dakle, doprinosili i u sebi imali elemente kulturnih vrednosti. Okupljanje meštana je imalo za svrhu i razgovor, razmenjivanje saznanja o svim zbivanjima u selu, ali i u drugim selima iz kojih su gosti dolazili. Zadovoljavali su svoje kulturne potrebe i slušanjem narodnih pesama, igranjem u kolu i drugim dešavanjima na seoskim slavljima.

Mnoge resničke zadruge su imale svoje sluge; praktikovalo se da porodice sa malim brojem ukućana, a povećim imanjem, uzimaju u najam radnike, nadničare, za poljoprivredne radove, po pravilu, uz hranu za radnike. U Resniku su gotovo uvek to bili radnici sa strane, domaći Romi ili južnjaci: Crnotravci, Leskovčani, Piroćanci… Oni su, po pravilu, dolazili u proleće za kopanje, ostajali preko celog leta u vreme žetve i vršaja, a u jesen se bavili građevinarstvom u našem selu i okolini. Bili su to vredni ljudi, a i dobri građevinci. Dolazili su skoro svake godine na spavanje kod istih domaćina, a tu su već znali ko se za njih interesuje – bilo za poljoprivredu, bilo za građevinske radove. Spavali su po tavanima ili šupama, imali su glavnog vođu koji se brinuo o poslovima, o naplati radova.

Tako je kao sluga svoj život u Resniku otpočeo i Pera Sladić. Godine 1918, kao dvanaestogodišnji dečak, „trbuhom za kruhom“ došao je iz mesta Bjelina kod Knina. Najpre je počeo da radi kao vodonoša u privatnoj šećerani na mestu gde je sadšnji institut „Jaroslav Černi“. Na izvoru je upoznao resničku familiju Tomić, koji su ga kao vrednog dečaka primili da kod njih služi. Pera je radio i u druge poslove, kod kovača Miletića i drugih resničkih domaćina. Sa zarađenom ušteđevinom po dolasku iz vojske kupio je konje i samostalno radio kao rabadžija. Ubrzo se oženio Slavkom Janković, a na placu koji je donela u miraz sagradili su kuću i dobili sina Momčila i ćerku Ljubinku. Nakon Slavkine smrti Pera se ženi sa Darinkom Đurđević sa kojom dobija sinove Živka i Milana Diku.

Prela

Starije žene rado govore o nekadašnjim seoskim prelima. One bi se uveče, posle završenih poslova u domaćinstvu, okupljale u ranije dogovorenoj kući. Starije bi donele sa sobom preslice i u toku večeri prele, a mlađe žene i devojke obično bi plele ili vezle darove za udaju. Prela su, uglavnom, organizovana u toku zimskih večeri i trajala bi do kasno u noć. Domaćica prela obično bi ranije pripremila nešto da se pojede u toku večeri. Najčešće bi to bila pečena bundeva, pečeni krompir, suve šljive, kruške, jabuke i orasi. Na sedeljkama su prepričavane stare priče pune šala, i imale su posebno mesto u odrastanju i vaspitanju mladih devojaka. Često se orila pesma. Pevale su i starije i mlađe žene, neretko su se i natpevavale. Ako bi u kraju bilo kakvog muzikanta, onda bi se organizovale i igranke. Čim bi se oglasili zvuci svirale ili gajdi, a kasnije tonovi ćemana (violine) ili harmonike, onda bi se uhvatilo i mlado i staro i igralo bi se dok snage ima.

Kad nije bilo muzikanata, pri kraju prela starije žene bi pričale razne priče: o vampirima, vilama i vešticama… Dok su slušale ove izmišljene priče, kod devojaka bi se pojavljivao strah i neverica, koja ih je držala duže vreme.

Muškarci nisu dolazili na prela, niti ulazili u prostoriju gde su ona održavana, ali su dolazili do prozora i posmatrali. Ako neko od mlađih izađe, oni bi iskoristili priliku da dobace neku poruku svojoj simpatiji ili voljenoj.

Prelo, kao stari oblik druženja, kasnije je zamenio posedak. Ova dva vida zabave i rada u osnovi se razlukuju u tome što se na prelu obično radilo za potrebe domaćinstva, doma, u kome se održavalo prelo, dok je za vreme posedka svako obavljao radove za svoje potrebe. U drugim sadržajima ovi oblici druženja nisu se bitno razlikovali.

Čobansko doba

Naša meštanka Ljubinka Mitić ispričala nam je o još jednom veoma lepom i nezaboravnom druženju iz čobanskog doba. „Sve lepote čobanskog života odvijane su na zajedničkim pašnjacima. Postojale su utrine: Straževica, Zelenjak, Orlovac i druge. Ti pašnjaci su zajednički korišćeni u toku cele godine. Bilo je i sezonskih pašnjaka, strnjike kad se požanje žito i ujesen kad se razbrane livade. Družili su se čobani spontano i opušteno. Zabavljali se na razne načine bez određenih pravila ponašanja. Postojalo je samo jedno, nepisano, pravilo, da svaka ženska osoba bez obzira na uzrast mora da nosi i radi ručni rad. Bila bi velika sramota da ide za stokom kao muškarača. Na tim prostorima rađane su simpatije, neke od njih su ubrzo ili vremenom nestale, neke su prerasle u ljubav, pa i brak, kao što su Miroslava i Toma Mitić ostarili zajedno.“

Mobe

noplje do gumna prevozilo, obavljala se vršidba, pravila cigla i ćerpič, prevozio materijal za novu kuću ili pomoćnu zgradu, itd. Tu se nije merilo ko je kome koliko radio, cilj je bio da se obavi posao. Na mobu se dođe u toku dana, kada ko može, i pomogne koliko može. Ali, dug ili usluge učinjene od najbližih domaćin nikad nije zaboravljao. Svi bi odgovorno radili bilo koji posao kao svoj. Kada bi
se okupila mladež u većem broju, često bi se po završetku posla, posle svečanog ručka ili večere, zaorila pesma i zaigralo kolo.

Vreme moba

U priči koju je jula 1980. godine zabeležio Slobodan Mitrović, a koju je pripovedao njegov deda, kazuje se ovako:

„Julski dani, žetelački, pripekla zvezda, a žetva u najvećem jeku. U dvorištu ispred kuće na panjevima posedale tri generacije porodice Mitrović. Moj deda, otac
i ja. Povod je razgovor i priča kako je ponela godina i kakvi će biti prinosi sa njiva
hlebnog žita. Da li je berićet očekivan i spokojan za seljaka? Vidim na licu svog dede
i oca zadovoljstvo za uložen rad i spokoj ispunjenog očekivanja. Moja radoznalost je
da saznam nešto više o prošlim vremenima rada i truda seljačke muke za „hleb naš
nasušni“. Priča počinje dosetkom moga dede šaljivom i ironičnom za mobu.
„Požurite moba, sprema vam se čorba, zaklali smo mrava – velikoga brava.“

Sa ovom pričom počela su sećanja dede kako se nekada u selu vodila borba za zlatno zrno pšeničnog hleba. Sećanja su bila arhaična, dosezala su u prošlost borbe za osnovni život seljaka prožetih ratovima, posnim godinama obeleženim glađu i posledicama koje su ratne godine nametale.

Priča o zrnu žita i muci svedočenje je njegovog pamćenja o žetvi i hlebu. Bilo je to vreme moba. Domaćin okupi učesnike i pripremi bogatu trpezu. Pogode se Cigani svirači da uveseljavaju žetelački dan i uz svirku i pesmu obavlja se žetva. Po završenoj žetvi žito je u snopovima i krstinama. Domaćin potom iz njiva dovlači žito na guvno gde se uz stožer vršilo tako što se rasprostre oko stožera (drvenog stuba), a konji se kreću u krug i gaze snopove. Na taj način odvaja se zrnevlje iz klasija, a posle toga se žito (zrnevlje) skuplja na gomilu i stavlja u neke posude, kace ili kanate i propušta kroz vetrenjaču da se dobije čisto zrno. Ponekad se žito provejavalo na vetru da bi bilo još čistije.

Žetva iz priče moga dede obavljana je na stari primitivan način. Seća se deda oskudnih godina i još primitivnijeg načina žetve. Tada su pokojni otac, pokojna majka i sestra Anka žnjeli „muvar“ i malo žita što je rodilo. Moralo se žito čupati sa obe ruke, a klasje tući o suvu zemlju da se sakupi ono malo ploda. Sa velikom mukom se dobijalo zlatno zrno kako bi se imalo hleba za pričest. Eto, to je muka i borba za ‘hleb naš nasušni’.“

Interesantna su bila i druženja pri komišanju kukuruza u poznu jesen. I tu su se okupljali najbliži i uz priču, smeh i pesmu poslovi su vrlo uspešno tekli. Posle obavljenog posla organizovana je zajednička večera, a često posle toliko rada i bogate trpeze zaigralo je i kolo.

Igranke

U starija vremena, u zabačenom i izolovanom tadašnjem Resniku igranke su bile glavni vid razonode i zabave za stare, a posebno za mlade, gde su se oni najčešće krišom zaljubljivali. Na njima su devojke pokazivale svoje bogato ukrašene nošnje i nakit. Oblačile su pargare, a preko njih lepo izvezene kecelje, bogato okićene košulje ukrašene raznovrsnim vezovima, a oko vrata su nosile dukate (austrijski, napoleanderi, ruski, a bilo je i turskih). Mladići su oblačili pantalone na bridž, navezene košulje i gajtanima okićene prsluke, a na nogama pletene opanke sa kaiševima – šiljkanima. Stariji su nosili šubare, mladići šešire i šajkače.

Igranke su u resničkoj porti održavane skoro svake nedelje, sem kada je kiša i veliki sneg.

Majke su pratile svoje ćerke, a majke momaka su posmatrale i birale buduću snahu. Za momka koji je vodio kolo – kolovođu obično bi se uhvatila njegova simpatija. Kolo je vodio kolovođa, do njega devojka, onda trećak, pa devojke i momci i na kraju momak na kecu. Kolovođa je plaćao kolo, a devojke do njega menjale su se slobodno, ili po njegovom pozivu, i kraće ili duže igrale. U kolo su se hvatali za ruke momci i devojke koji nisu bili u srodstvu, ili pod ruku ako su bili u srodstvu, ili iz iste familije u najširem smislu sa istom krsnom slavom. Poznata i najviše igrana narodna kola bila su: četvorka, paležanka, kukunješte, moravac, kolubarka, Žikino kolo i sl. Preko nedelje bi se nadugo pričalo o onome šta se sve zbivalo na igrankama.

U Resniku su organizovane igranke na više mesta, na slobodnom prostoru, u porti u centru sela, ispred kafane, mesnom odboru i opštini, starom zadružnom domu (turskom hanu), kasnije u novoizgrađenom Domu kulture… Tu bi se okupilo mnogo sveta iz čitavog naselja, pa i iz okolnih sela. Osim na igranke, u našoj porti za resničke litije, mladež je odlazila i na sve vašare u okolini: Đurđevdan na Avali, letnji Sv. Nikola i Mala Gospojina pod Avalom (između Zdravstvene stanice i Zubne ambulante – na nekadašnjoj utrini), Spasovdan u Žarkovu, Duhovi u Ripnju, Železniku i Kumodražu, u subotu po Duhovima litija u Resniku, Petrovdan u Vrčinu i Topčideru, letnji Sv. Arhangel u Kneževcu, Marija Magdalina u Belom Potoku, Usekovanije glave Sv. Jovana na Trešnji, Velika Gospojina kod manastira Rakovice, Petkovica (Petkovača, 27. oktobra) u Rušnju, za koju se još i kaže „Petkovača, pomor devojačka“, jer koja se devojka ne uda na ovom vašaru, ostaje da čeka narednu godinu ili postane usedelica; odlazilo se i na druge vašare u okolini.

Svaki vašar i druga okupljanja mladih bila su svojevrsni sajam devojaka i momaka. Danas se to radi drugačije, ali se svodi na isto, jer se cilj nije promenio.