Resnik, Kneževac i Kijevo su najstarija naselja današnje Oštine Rakovica. Resnički atar ujedno zauzima i najveću površinu opštine, a kao takav, jedno je i od naselja sa većim brojem stanovnika. Navedene i mnoge druge životne okolnosti, sve brži tempo života, najčešće uslovljen tehnološkim napretkom, borba za obezbeđenje životnih uslova, netolerancija, često i naša žurba, nedovoljna briga, neke bolesti, pa i mnoge druge okolnosti koje nije moguće sve pomenuti, najčešće su uzroci mnogih nemilih događaja koji nas prate od najstarijih dana. Nažalost, u tim nesrećnim i tragičnim situacijama mnoge nama drage osobe, kao i oni koje nikada nismo upoznali, izgubili su svoje živote.

U današnje vreme, slušajući vesti ili čitajući štampu, sve češće smo svedoci takvih događanja u neposrednom okruženju i širom sveta, pa vrlo često i takve vesti kada pojedinci ili grupe ljudi ostaju bez života, pored nas ponekad prođu gotovo i neprimetno. Da li je moguće da smo i na to navikli i oguglali? Nameće se pitanje koliko je ljudski život danas vredan i da li je ovakav tempo života zaista nužan.

U minulom vremenu na našim prostorima odvijali su se mnogi ratovi. O ovim događanjima i žrtvama ratova govorimo u poglavlju „Učešće u ratnim zbivanjima“. U ovom delu Hronike Resnika, uz dužno poštovanje prema osobama koje su u elementarnim nepogodama, nesrećnim, nasilnim i tragičnim situacijama izgubile živote ili su izvršile suicid, i uz poštovanje porodica i najbližih, pokušaćemo da se setimo nama dragih osoba i tih bolnih i tužnih događaja za trajno pamćenje čitaocima i budućim naraštajima. Iako će ovo poglavlje kod članova porodica dirnuti najdublje i neprebolne rane, mislimo da je naša i obaveza i dužnost da u ovakvom izdanju koje opisuje sva značajna dešavanja u Resniku od njegovog nastanka do današnjih dana, i ovi nemili događaji budu pomenuti. Resnik je danas veliki, događanja su brojna, od nekih ranijih dešavanja pa do sada prilično je i vremena prošlo, a i naša sećanja su krhka i saznanja nepotpuna; shodno tome, ni ovde nije moguće pomenuti sva imena i nesrećna događanja, ali to uz pomoć čitalaca možemo upotpuniti u narednom izdanju Hronike.

Ubistva pod velom tajni

U noći uoči 1. septembra 1927. godine ubijen je na spavanju, u svom vinogradu, Milutin Tacić, ugledni meštanin, otac Borivoja i Milovana iz Resnika. Tog jutra trebalo je da dođe kući iz vinograda i da svog unuka Velimira, poznatog pod imenom Velica, odvede u osnovnu školu radi upisa u prvi razred. Pošto se deda Milutin nije pojavio u dvorištu kuće koja je bila u istoj ulici (sada Korčaginovoj), prekoputa vinograda, to je unuk Velica otišao da ga probudi, jer se deda možda uspavao. Velimir je dedu našao mrtvog. Ustanovljeno je da je deda ubijen puškom iz neposredne blizine. Nikad nije ustanovljeno ko je ubica pokojnog deda Milutina. Inače, ranije su unuke u školu odvodili i upisivali dedovi, a ne očevi.

Januar 1950. godine bio je koban još za jednog meštanina Resnika, Iliju Radojičića, koji je živeo u današnjoj Podavalskoj ulici sa svojom porodicom. Bilo je to neveliko, ali ekonomski veoma jako domaćinstvo. Ilija je bio poznat kao dobar domaćin, a njegova supruga Živana sasvim je odgovarala toj kući. Važio je za oličenje muške lepote, a u društvu je bio poznat kao umerena, čak skromna ličnost. Bio je toliko umiljat da su se svi trudili da budu prijatelji sa njim. Politikom se nije bavio, ali neke mere zvanične politike nije prihvatao, pa mu je to ponašanje, uz sve njegove ljudske kvalitete, podizalo ugled u selu. Smatralo se, ako bi se tražila ličnost u Resniku koja nema neprijatelja, da bi to zacelo bio Ilija. Međutim, nije bilo tako. Verovalo se da je bio sazdan po meri Gospoda Boga – ni lepše, ni pametnije ličnosti. U laganom tempu i na vreme obavljao je sve svoje porodične obaveze.

Te kobne večeri u kafani sedeo je, kažu, i govorio da sutradan rano par njih konjskim kolima kreće za šašu u Srem; te večeri bila je svadba kod Rake Miljkovića. Ilija je žurno stigao do kuće na večeru da ranije legne jer ga sutra očekuje naporan put. Stigao je kući i raspremio se, a onda je čuo da ga neko zove. Njemu je, verovatno, taj glas bio poznat i pripadao osobi u koju je imao poverenja. Ta osoba ga je odvela do kapije, a tu su ga sačekale ubice i noževima ga izbole; zatim ih je progutala noć. Istražni organi nikada nisu otkrili ništa što bi ukazivalo na ime ubice. Kako onda, tako i danas. Ilija je ostavio iza sebe suprugu Živanu, sina Blagoja i ćerku Branku.

Najveća železnička nesreća

Uoči Božića, u ranim jutarnjim satima, 4. januara 1964. godine, nedaleko od Železničke stanice Jajinci dogodila se u to vreme najveća železnička nesreća na prostoru bivše Jugoslavije. Na pruzi Mala Krsna–Beograd putnički voz iz pravca Požarevca naleteo je na začelje brzog voza koji je saobraćao iz Niša i koji se iz neobjašnjivih razloga zaustavio na tom delu pruge. U putničkom vozu nalazili su se uglavnom radnici, seljaci i đaci iz okolnih sela iza Avale, Zuca, Vrčina, Ripnja i drugih nešto udaljenijih mesta, koji su svakodnevno putovali u Rakovicu i Beograd na posao, pijacu, u školu ili drugim poslom.

U ovom vozu je bilo znatno više meštana iz okolnih sela, koji su uoči Božića poneli badnjake i sopstvene proizvode na beogradske pijace. Prema podacima nađenim na internetu, u ovoj, tada najvećoj nesreći, poginulo je preko šezdeset putnika, a preko stotinu lica zadobilo teže i lakše povrede.

Posle ove nesreće usvojena je odluka da se iz upotrebe u Jugoslovenskoj železnici isključe vagoni sa drvenom konstrukcijom.

Nesreća na izvoru Ribnik

Još jedan mladi život, prerano ugašen, ostao je u tužnom sećanju stanovnika Resnika. Reč je o Veri Milojević koja je tragično nastradala na izvoru Ribnik 4. juna 1963. godine u 17. godini, kao učenica drugog razreda Srednje mašinske škole „Petar Drapšin“, koja se nalazi u blizini Kalemegdana.  Naime, tog dana, Vera je otišla na pomenuti izvor sa svojom stanarkom Zlatom da natoči vodu za piće; dok je Zlata točila vodu, ona je sedela na betonu pored izvora. Čule su neobičan zvuk i videle da se prema njima velikim brzinom kotrlja bure. Vera je skočila, ali nije stigla da se skloni, pa je teško bure prešlo preko njenog nemoćnog tela.

Utvrđeno je da se u buretu nalazio bitumen kojim je popravljan asfalt u Resniku; stajalo je s kraja ulice, prema izvoru, nebezbedno ostavljeno na tom mestu, jer da je bilo s druge strane, kako se posle tragedije komentarisalo, palo bi u jarak i ne bi ni bilo tragičnog događaja. Poslovođa izvođača radova osuđen je uslovno na godinu dana, ako je to uopšte i važno.

Nesreća se dogodila u trenutku razmimoilaženja autobusa i zaprežnog vozila natovarenog šašom, pa je zaprežno vozilo zakačilo nesmotreno ostavljeno bure, koje se prevrnulo i otkotrljalo prema izvoru.

Vera je doživela teške telesne povrede, prelom ruke i noge, kao i unutrašnje krvarenje. Davala je znake života. Čuvši vapaj stanarke, pojavila se Radmila koja je u svom naručju unela Veru u autobus i dopremila do ambulante.

U smeni su bili dr Voja Maksimović i medicinska sestra Jordanka Orlović. Radmila je pitala Veru da li da zovu njenu majku, a ona ju je ječeći tužno pogledala i klimnula glavom.

Medicinsko osoblje je, uz velike napore i sa skromnim sredstvima, činilo sve da pomogne devojci dok ne stigne hitna pomoć. Nažalost, spasa nije bilo, konstatovana je smrt. Stigla je i majka pokojne Vere koja, videvši ćerku, nije dozvolila sudskoj medicini obdukciju tela. Preneli su je kući i sahranili u Resniku.

Vera Milojević je rođena 1947. godine u Beogradu od oca Dragoljuba i majke Desanke. Tragičan događaj je potresao sve meštane, pa i doktorku Olgu Spasić, rođenu sestru nastradale Vere, koja je tada, u vreme nesreće, imala 13 godina i bila učenica osmog razreda osnovne škole u Resniku. Tada se zarekla da će studirati medicinu i postati lekar kako bi spasavala ljudske živote. I zaista, to je i ostvarila.

Priču priredila Milanka M. Tomić

Pogibija regruta na Ibarskoj magistrali kod Rušnja

Jedan sat posle ponoći 30. novembra 1990. godine, u stravičnom sudaru „škode“ i „sitroena viza“ stradalo je devet mladića. U „škodi“ je izgorelo sedam mladića, a još dva mladića stradala su u „sitroenu“. Najmlađi stradali je imao sedamnaest godina, a najstariji samo dvadeset četiri. Od sedmorice mladića u automobilu „škoda“ njih šestoro: Goran Milošević, Aleksandar Petrović, Budimir Arsić, Goran Đokić, Ivan Damjanović i Goran Milosavljević rodom su iz Resnika. Mladići su se vraćali sa žurke i svi su trebali uskoro da obuku vojničku uniformu. Nažalost, taj čin nisu doživeli. Sahranjeni su zajedno, u istoj grobnici, na Manastirskom groblju.

Ova nesreća je najveća posleratna nesreća u kojoj je u jednom danu izgubljeno čak šest mladih života iz Resnika.

Poginulim regrutima je podignut zajednički spomenik na Manastirskom groblju u Rakovici.

Životi Resničana okončani tragičnom smrću

Iz Resnika su u tragičnim nesrećama, nasilnim putem ili vršenjem suicida, nažalost, lišena života i sledeća lica: Milutin Tacić, Ilija Radojičić, Živan Bane Nikolić, Živojin Radojičić, Divna Miljković, Stanojka Paunović, Mijat Paunović, Tomanija Šargić, Miroslav Milovanović, Dušan Dule Milovanović, Cica Mitrović, Đura Radojičić, Živka Mitrović, Nada Živković, Dobrivoje Nedeljković, Dejan Živojinović, Jana Milojević, Miladin Jeremić, Milorad Tanasijević, Milovan Radojičić, Biljana Janković, Živka Milić, Nemanja Petrović Šuca, Nikola Živojinović, Ljuba Jeremić, Milovan Šargić, Živana Nedeljković, Petar Živojinović, Predrag Predra Mitrović, Živan Ranković, Milka Borojević, Tihomir Paunović, Goran Milošević, Aleksandar Petrović, Budimir Arsić, Goran Đokić, Ivan Damljanović, Goran Milosavljević, Ljubomir Bula Ivanović, Desanka Savić, Tatjana Tanja Paunović, Vukosava Milojević, Rajko Laša Radojević, Ljubinka Bela Stojanović, Zoran Prća Nedeljković, Velibor Nedeljković, Spasoje Marinković, Danilo Danče Vićentijević, Snežana Paunović, Mirjana Mitić, Živko Marinković, Živan Đorđević, Ilija Đorđević i još, nažalost, mnogi drugi.

Bolna je istina da životna priča i grobovi navedenih lica mogu biti roman za sebe, ali roman koji će za sada ostati nenapisan. Red je, i naša moralna i ljudska obaveza, da se setimo i umrlih koji su ovozemaljski život okončali neprirodnom putem, bilo da su ubijeni ili nastradali nesrećnim ili drugim slučajem, ili da su u trenucima očaja digli ruku na sebe. U svim ovim tragedijama žalost rodbine je neprebolna. Stoga mi i nemamo pravo podsećati na način njihovog gubitka života, jer ako neko umre prirodnom smrću, od starosti ili bolesti, rodbina se priprema za taj bolni čin, ali kada se nečiji život prekine iznenada, to kao grom deluje na porodicu, rodbinu i prijatelje, i izuzetno teško se podnosi.

Svaki od tih događaja, sve te tragične smrti potresale su našu sredinu, jer su u njoj prisutne duboke međusobne povezanosti i saosećanja sa bližom rodbinom i prijateljima.

Nek im je večan spomen među nama! AMIN.