„Život je jedan i neponovljiv; u njemu
osim smrti ništa nije izvesno.“

Groblje je zajednički spomenik preminulih predaka, potomaka, rođaka i prijatelja. To su sveta mesta, mesta na kojima se čuva kult mrtvih. Ona su svetilišta, pa nije retka zakletva potomaka: „Očevog mi groba“ ili „Majčinog mi groba“; na njima se oplakuje, tuguje za bliskim osobama koje iz ovozemaljskog života, različitim okončanjem, otrgne smrt i sudbina kleta. Ponekad vremenitost upokojenog tihim odlaskom ispunjava Božju volju, a ponekad pred preranim odlaskom i tragičnim sudbinama zastanemo upitani zašto se to događa i da li je moralo tako biti. Konačno, grobovi su mesta pisanih i nepisanih sudbina, trag da smo postojali, postojimo i da ćemo postojati dok je sveta i veka. Zato jedna izreka važi za sva vremena: „Blago grobu u tami kad sjaji, kad kandilo pale naraštaji“.

U starom veku veliki zločinci nisu kažnjavani „čisto“ smrtnom kaznom. Najteža kazna je glasila: „Osuđen na smrt, lišen pogreba tako da će se njegova duša večito mučiti i nikada se neće smiriti“. Otuda potiče svetiteljstvo groblja i briga potomaka da im preci mirno počivaju u zemlji. Kult je star koliko i čovek. Zato su groblja postala „mali gradovi, prava podzemna naselja“. Rodbina će tugovati i često se mučiti, ali će dostojno sahraniti pokojnika i podići će mu dostojan spomenik za večno sećanje.

Nažalost, nije uvek tako: za mnoge naše bliske pretke, najčešće u vihoru ratnih zbivanja, i ne znamo gde su i kako okončali svoje živote, gde su im i da li uopšte imaju grobna mesta. Tada je tuga još veća. Puno je nezavršenih priča za vreme ratova, kada su naši seljaci, a najčešće majke i sestre, jer su gotovo sva muška čeljad bila na frontu, danima i mesecima obilazili bojišta vukući volujske zaprege i raspitujući se u susretima sa iznemoglim borcima koje su sretali, da li neko nešto zna o životu ili grobovima njihovih sinova, braće, muževa i drugih rođaka. Ako nisu živi, bilo je važno prekopati i zemne ostatke preneti u zavičaj. U koliko bi našli svoje najmilije, vraćali su se u selo i isticali crni
barjak na dovratku kako bi oglasili njihovu pogibiju. Bilo je važno grob da im se zna; ako ne nađu grob, podići će spomenik, na kome će isklesati vojnika sa puškom okamenjenog stava, što je poruka narodu o vojevanju besmrtnog junaka koji se nikad neće pokoriti.

Stari spomenici koji obeležavaju grobna mesta početkom prošlog veka, naporom tadašnjih zanatlija klesara, pismom, figurom, ornamentom i simbolom najčešće govore o životu umrlih, njihovim najmilijim ostavljajući poruku za buduća pokoljenja. Nacionalna svest kod Srba naglo se budi krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, što se odražava i na spomen-obeležja. Od početka 20. veka, pa sve do današnjih dana, spomenici se estetski i po kvalitetu menjaju, ali u svom obliku gotovo uvek ostaju isti – u obliku krsta sa ornamentima. Oni obeležavaju pripadnost hrišćanskoj nacionalnoj svesti, pa se može reći da osećaj za sklad i ukus ne narušava moralne vrednosti srpskog društva. Kraj 20. veka donosi određene promene u ritualu i obeležavanju grobnog mesta. Društveni lomovi u srpskom društvu, podele koje su se dešavale 1941–1945. i ideološka neslaganja ostavljaju tragične posledice tako da se nekima zabranjuje da imaju grobno mesto, što podrazumeva i zatiranje groba, tog jedinog obeležja čovekovog postojanja.

Konačno, moramo se vratiti svojim korenima i izmiriti srpsko društvo bez skrnavljenja svetih mesta, grobova, predanja i crkava, te da svako ima pravo na utrobu srpske zemljice kako bi dobio svoje konačište u večnosti.

U zapisu A. Bogića polovinom 19. veka, a po kazivanju starih Resničana, stoji: „Resničko groblje se nalazi u takozvanoj Donjoj. U selu je na mestu sadašnjeg seoskog groblja postojalo Madžarsko groblje. Danas o takvim tvrdnjama nema sačuvanih materijalnih tragova. Ono je davno, kad je naselje nastalo, bilo na kraju sela Resnika. Groblje se prostiralo jugozapadno prema Pariguzu i Brestovima, i zapadno prema slivu Topčiderske reke. Na njemu su našli mir i upokojenje njegovi naseljenici, Resničani, da svedoče o svom postojanju i ne umaknu zaboravu. Upokojenje se vršilo po pravoslavnom hrišćanskom običaju. Krstovi i spomen-obeležja okrenuti su ka zapadnoj strani, zalasku Sunca, što simboliše prestanak, okončanje ljudskog života.“

Za groblje se obično odvajalo lepo mesto i moralo je biti pokraj puta. Naše groblje se u sadašnje vreme, zahvaljujući naseljavanju i širenju mesta, našlo skoro u središtu naselja. Zato na groblju nema više slobodnih grobnih mesta, nema dovoljno ni za meštane starosedeoce, a sve manje i za one Resničane koji su ranije došli. Dok je selo bilo malo, a groblje veliko, nikome to nije zadavalo brige. Sada kada je naselje veliko, groblje je postalo malo, što predstavlja poseban problem. Groblje je prepuno, pa se često dešava da se umrli nose između spomenika ručno da bi se stiglo do njihove večne kuće, smiraja, što ponekad predstavlja veliki problem.

Nikada nismo imali lepše i skupocenije spomenike, ali ni veći nered među grobovima. Izlaz iz ove situacije za sada se ne vidi.

Groblje se nalazi pored glavne ulice, na jednoj od značajnijih raskrsnica ulica Slavka Miljkovića i Milorada Doce Jankovića, ranije delu ulice 13. oktobra. Na tom prostoru sahranjuju se pokojnici ovog mesta od nastanka Resnika, a koliko je tu ljudi sahranjeno, niko ne zna.

Za razliku od drugih vera, ne možemo reći da je kod nas na zavidnom nivou kult o negovanju običaja i poseti grobljima. Naprotiv, ima vrlo ružnih primera krajnje nebrige oko održavanja večne kuće predaka, da se čovek prosto zapita da li je taj pokojnik uopšte imao nekog bližnjeg. Do pre nekoliko decenija uređenju groblja nije se poklanjala posebna pažnja, mnogi grobovi su zarasli u travu, pogotovo grobovi čijih porodica više nije bilo u Resniku. Događalo se da porodice održavaju grobove, okopavaju, zasade cveće, opleve travu, ali su staze i prilazi grobovima bili zapušteni i neuredni, zarasli u rastinje i korov, što je ostavljalo vrlo ružnu sliku o groblju.

Tek poslednjih dvadesetak godina znatno više pažnje se posvećuje održavanju groblja, te je ono dobilo uređeniji izgled. Počelo se u aprilu 1991. godine kada su Borislav Lukić, Života Životić i Zoran Lukić organizovali raščišćavanje i uređenje Resničkog groblja. Plakatima izlepljenim po Resniku pozvane su familije da urede grobna mesta svojih predaka. Pozivu se odazvao veliki broj Resničana i njihovim dobrovoljnim radom groblje je za tri vikenda očišćeno. Odmah je pri Mesnoj zajednici „Resnik“ formiran odbor za održavanje groblja za čijeg predsednika je izabran Borislav Lukić, a članovi su bili: Života Životić, Živan Paunović, Danilo Milenković, Živan Lukić, Raka Pavlović, Moša Radojičić, Tomislav Tanasijević, Živko Nedeljković i Milovan Nikolić Pinter. Odbor je organizovao sakupljanje dobrovoljnih novčanih priloga od kojih je nabavljen materijal za popravku kapija i ograde groblja, što je besplatno uradio Milovan Marković Inde. Od sledeće godine je uvedena godišnja naplata zauzetih grobnih mesta i zadužen Miroslav Mira Bubika Paunović da vrši naplatu i dežurstvo na groblju. Od tih sredstava je betonirana staza od male kapije kroz sredinu groblja i široka staza od velike kapije i plaćano redovno održavanje, košenje trave, iznošenje smeća i dr. Odbor je nekoliko narednih godina vodio računa oko održavanja groblja, a 1997. godine je Gradska opština Rakovica preuzela brigu o Resničkom groblju, a potom ga poverila JP „Poslovni centar Rakovica“ koje grobljem upravlja i sada. Grobnice su danas raznovrsnije, obeležene brojnim oznakama, prostor između je uređeniji, trava se kosi, a rastinje iskorenjuje, održava ograda i drugo što groblju daje dostojanstveniji izgled.

Poslednjih godina, kako je groblje sve popunjenije, skoro svaki pedalj groblja je više puta raskopavan. Mnogo je slučajeva da su kosti pokojnika pomerane, a nije redak slučaj da se vade kosti sahranjenih pre pedeset ili manje godina da bi se sahranili novi umrli. U njemu sada nema slobodnog prostora, a smrt je prirodni čin. Resnik se ubrzano širi, a groblje je ograničeno, broj stanovnika se uvećava, pa su i potrebe veće. Usled nedostatka grobnih mesta, mnoge porodice svoje najmilije sahranjuju i u drugim obližnjim grobljima: Manastirskom, Orlovači, pa i dalje, a sve više se govori i o otvaranju novog groblja u Jelezovcu. Na priloženim fotografijama, fotografija uređenja groblja iz 1969. godine, i fotografija snimljena 2013. godine u fazi pisanja ove Hronike (što je razlika od 44 godine), sasvim je očigledno koliko je groblje popunjeno, što je svakako posledica najveće ekspanzije Resnika upravo u tom periodu.

U Resniku se, ukoliko upokojeni umre u kući, a s obzirom na to da groblje nema kapelu, i dalje pridržavaju starog običaja da pokojnik ostane u svojoj kući sve do momenta sahrane. Običaj je da, ukoliko pokojnik premine posle ponoći, čitavu narednu noć provede u svome domu, a ukoliko premine pre ponoći, sahranjuje se sutradan.

Ima slučajeva da ljudi sebi spomenike podižu i „za života“, verovatno da bi sebi obezbedili mesto, ali i da bi potomke poštedeli većih materijalnih izdataka. Na Resničkom groblju gotovo i nema modernih grobnica u vidu crkvica, soba, kućica, kakvih ima na drugim mesnim grobljima.

Na Resničkom groblju možemo naići na spomenike iz najstarijeg perioda, sa kojih se i danas precizno mogu iščitati podaci o pokojniku. Često su ti spomenici sačuvani kraj mermernih spomenika iz novijeg vremena. Kako je groblje vrlo staro, a u njemu su sahranjivani i pokojnici koji su neke običaje doneli iz krajeva gde su rođeni i živeli, shodno i materijalnoj mogućnosti, i spomenici u groblju su vrlo različiti. Ovde se mogu videti spomenici od uobičajenih, većih i manjih kamenih belega, grubo klesanih, do fino brušenih i poliranih ploča, najčešće od crnog granita, sa slikama u porcelanu, kao i živopisnih crteža i vajanih bareljefa i bista, urađenih radi sećanja na svoje najmilije.

Dani mrtvih

Na groblje se ide o Zadušnicama (dani mrtvih) i na Pobusani ponedeljak (osmi dan po Vaskrsu), a tek preminulom ide se na pojutricu, 7 dana, 40 dana, pola godine i godinu. Po želji porodice, pomenu porodice ponekad prisustvuje i sveštenik. Običaj je da se na groblju pale sveće, provodi vreme na uređenju grobova i da se iznose hrana i piće. Često se neki pomeni obavljaju i kod kuće pokojnika, pa i u nekom od ugostiteljskih objekata. O danima kad su Zadušnice i Pobusani ponedeljak poseta groblju i obilazak mrtvih deluje veličanstveno, ali je mnogo neukusa u donošenju hrane, čega u poslednje vreme ipak ima sve manje. U toku prve godine po smrti pokojnika porodica izlazi svake subote, a ako je reč o mlađoj osobi, to se oduži u nedogled, naročito ako su roditelji živi.

Polovinom šezdesetih godina minulog veka, po priči Milana Nedeljkovića, i subotom se išlo u školu, a kako je osnovna škola preko puta groblja, deci je bilo interesantno da za vreme velikog odmora preskoče ogradu i vide se sa svojim bakama ili tetkama koje su žaleći bližnje i po čitav dan provodile na groblju. Deci nije bilo jasno zašto te žene po ceo dan provode na groblju. Đacima tog vremena posete bakama na groblju u osnovi su se svodile na to da im se udeli koji ratluk, neka bombona, parče pite, koji kolač, voćka i slično, jer „valja se za dušu“, te se svi dobijeni slatkiši donose u razred gde ih ostali đaci, koji nemaju bake na groblju, rado sačekaju da ih na drugarske časti podele.

Polovinom prve decenije novog milenijuma, za vreme ukopavanja zajedničkog rođaka, prijateljici šezdesetih godina starosti pozlilo je. Na pitanje šta ti je, odgovorila je: „Strašno, zagledala sam se u spomenike i shvatila da više ljudi poznajem sa ovih spomenika nego ovih koji su došli da isprate pokojnika.“ U tom momentu kada je proteklo četrdesetak i više godina nakon sakupljanja slatkiša od pokojne bake za vreme velikog odmora, razumeo sam zašto je moja baka po čitav dan provodila na groblju, jer sam i ja, kao i prijateljica kojoj je pozlilo, shvatio da čovek, čim se bliži godinama zrelije starosti, doživljava groblje, kroz sliku prohujalog života, kao večnu kuću.

U svim civilizacijama groblja su sveta mesta i mesta sećanja i komunikacije sa precima. Nažalost, poslednjih decenija, usled ratova i nemira na prostorima vekovnih ognjišta srpskog naroda, sve češće smo svedoci uništenja i skvrnavljenja ovih svetih mesta. Svesni su počinioci da će, kada unište groblja, oduzeti potomcima sećanje na svoje pretke. Znaju oni dobro i upravo zbog toga uništavaju tu najsvetiju vrednost čovečanstva kako bi naš narod učinili narodom bez sećanja i pamćenja. I ove reči moraju biti reči upozorenja i večna briga prenošenja sa generacija na generacije radi jačanja svesti potomaka – da u zločinačkim nastojanjima uništenja naših svetinja nikada ne smemo pognutih glava prihvatati poniženja, već uvek uzdignuta čela stati na branik časti predaka naše otadžbine.