Može se reći da je u vremenu između sedamdesetih i osamdesetih godina minulog veka vladalo prilično blagostanje, bilo je posla gotovo za sve bez obzira na kvalifikaciju, nije bila neophodna veza za traženje novog ili zamenu postojećeg posla. Otvarani su novi proizvodni pogoni u svim oblastima industrije, građene su nove škole i fakulteti, sport i kultura značajno su uzdignuti, infrastruktura je bivala sve razvijenija. Prodavnice su bile pune raznovrsne robe, otvarani su butici, robne kuće, samoposluge, komisioni i drugi specijalizovani objekti po ugledu na Zapad. Prilično se putovalo, letovanja i zimovanja bila su pristupačna najširem sloju naroda, moglo se zaraditi, imalo se na čemu i potrošiti, a mnogi su u tom vremenu najlakše, korišćenjem vrlo povoljnih kredita, stekli zavidan kapital, najčešće u obliku nepokretnosti. Omogućilo je ovo vreme mnogobrojne pogodnosti najširem sloju stanovništva tadašnje Jugoslavije. Mnoge firme su nosile prefiks „jugo“, a neke od njih su: Jugopetrol, Jugoeksport, JAT, JRB, Jugoimport, Jugostroj…

Na prvomajskim paradama gledali smo dostignuća u radu i nauci, a devetog maja, na Dan pobede, posmatrali smo dostignuća naše Armije, koja se tada zvala Jugoslovenska narodna armija (JNA).

Međutim, ta ekspanzija razvoja, s jedne strane, uzrokovala je, s druge strane, posledice koje nas sada stižu. Mladi, povodeći se za lakšim poslom i modernijim načinom života, okomiše se na gradove, a sela ostadoše bez podmlatka, pa se nekada otvarane škole sada zatvaraju. Devojke izbegavaju da se udaju za momke sa sela, hoće one koji žive u gradu, a u gradu nije važno šta se radi. Mnoga sela su već ugašena, a u druga kroz koju godinu neće imati ko da dolazi, jer starih je sve manje. Ovome je doprinela i kolektivizacija kojom je određen maksimum zemlje, deset hektara po porodici. Ljudi videše da od života na selu neće ostati ništa, svoju decu počeše da daju na škole. Zanati su bili u velikoj modi, a i to je dovodilo do nestajanja sela. Mnogi su našli posao sa manjom kvalifikacijom i za manju platu: nije važno šta se radi, samo da se ode sa sela i obezbedi plata da se može živeti. Podizane su fabrike za koje nije bilo dovoljno radne snage. U fabrikama je radilo mnogo tzv. polutana, radnika koji su radili i u fabrikama i na selu; među njima bilo je dosta Resničana. Kada stigne kopanje ili žetva, odlazi se na bolovanja ili se koriste godišnji odmori. Na plodnim oranicama su podignute mnoge fabrike za kojima baš i nije bilo neke naročite potrebe. Nekadašnja sela u našem okruženju potpuno su nestala: Žarkovo, Kneževac, Banjica i druga utopljena su u gradsku strukturu Beograda. Druga, među kojima su Resnik, Železnik, Kumodraž, Rušanj, Pinosava, odavno su izgubila oblik sela, prerasla su u moderna naselja na vratima Beograda. Sva ova nekadašnja sela povezana su modernim asfaltnim komunikacijama, a mnoga su izgrađena i proširena do te mere da među njima praktično i ne postoji granica. Neke rušanjske, resničke, pinosavačke, kijevačke kuće mnogo su bliže međusobno nego sa drugim kućama iz svog sela, odnosno naselja.

Već posle Titove smrti 1980. godine, dok su se još uvek mnogi zaklinjali u njega, počelo je da puca po svim šavovima. Kolektivno rukovodstvo SKJ uspostavljeno posle predsednikove smrti bilo je razjedinjeno, pre svega, gledanjem interesa svoje republike. Raspadom Jugoslavije 1990. godine dolazi do najveće krize, raspada socijalističkog društvenog sistema i postepenog nestajanja svih obeležja koja su ga karakterisala. SKJ je i formalno prestao da postoji. Obrazuju se političke stranke, stranački pokreti, uvodi se parlamentaran život. I u Resniku su obrazovane nove političke opcije: Socijalistička partija Srbije (SPS), Srpski pokret obnove (SPO), Srpska radikalna stranka (SRS), Demokratska stranka (DS), Demokratska stranka Srbije (DSS), i druge, ali nekih većih problema u međusobnim odnosima nije bilo.

Održani su i prvi višestranački izbori 1990. godine. Bura nezadovoljstva je bila velika, a izražavana je raznim oblicima nemira. Dana 9. marta 1991. godine, u organizaciji Srpskog pokreta obnove, održane su demonstracije u kojima je, pored velike materijalne štete nanete Beogradu, poginulo i dvoje građana. Već 1992. godine održani su novi izbori. Pravljene su koalicije i jačala je opozicija. S pobedom jedne stranke na izborima u Resniku iz te stranke biran je i savet Mesne zajednice.

Godine 1993. svi smo postali milijarderi po visini plata i penzija, a sa tim milijardama mogli smo živeti nekoliko dana, a neko ni toliko. Upravo tada je zabeležena i najveća inflacija: svakodnevno su štampane nove papirne novčanice, a na njima je bilo toliko nula da mnogi nisu umeli ni da protumače njihovu vrednost. Poslednja među njima u nizu bila je novčanica sa likom Jovana Jovanovića Zmaja, koja je imala vrednost od pet stotina milijardi (500.000.000.000). Hiperinflacija je uslovila denominaciju dinara, a novac je toliko obezvređen da su pojedine serije štampane bez serijskih brojeva, a nominalna vrednost metalnog novca znatno je prevazilazila njenu upotrebnu vrednost. Pojavile su se i fantomske banke, spasioci za lakoverne. Najdarežljiviji među njima bili su Jezda i Dafina. U nepreglednim redovima i mnogi Resničani čekali su satima, a ponekad i danima, da bi uložili i poslednju marku i povoljnijim kamatnim stopama uvećali svoj devizni kapital. Bilo je i onih koji su profitirali, ali većina ih je ostala i bez visokih glavnica koje su dali na poverenje. Naša vlada je, tražeći rešenje za ovu neizvesnu situaciju, dotadašnju deviznu štednju građana proglasila za „staru“. Kao spasitelj stanja u državi i propalog dinara, između 1994. i 1996. godine, na mestu guvernera Narodne banke Jugoslavije pojavljuje se dr Dragoslav Avramović. Uveo je novi dinar (super dinar) koji je bio izjednačen sa nemačkom markom. Zbog fantastične sposobnosti koju je pokazao, deda Avram je postao najomiljenija ličnost u narodu.

Jugoslavija je počela da se cepa, jedna po jedna republika izlazila je iz njenog sastava. Na njenim prostorima je nastalo najveće zlo koje čovečanstvo može zadesiti, izbio je građanski rat. JNA je takođe počela da se raspada, stvorene su republičke vojske, ginuli su i vojnici i civili. Mnogi Resničani su učestvovali u ratnim zbivanjima, nažalost, bilo je mnogo ranjenih, a neki su dali i svoje živote.

Mnogobrojne porodice su prognane sa svojih vekovnih ognjišta, a mnoge su dom našle među svojom rodbinom i prijateljima u Resniku.

Zbog pomaganja Srbima u Republici Srpskoj Srbiji su uvedene sankcije, međunarodna izolacija od ostalog sveta. Zabranjen je uvoz i izvoz materijala i proizvoda, blokirana sredstva i imovina, pa se vidno smanjila proizvodnja kako u industriji, tako i u poljoprivredi. Resničane je najviše pogodila nestašica pogonskog goriva, koja je prouzrokovala i mnoge druge nestašice. Sve ove ekonomske teškoće pospešile su katastrofalnu inflaciju u zemlji. Resničani, kao i drugi, snalazili su se, trošene su zalihe hrane i novca. Radnici su ostajali bez posla kao tehnološki viškovi, prihvatani su i slabije plaćeni poslovi kako bi se obezbedilo preživljavanje. Mnogi su preprodavali benzin, cigarete i drugu robu da bi obezbedili egzistenciju. Pojedine namirnice smo početkom devedesetih ponovo počeli da kupujemo na bonove, kao i posle Drugog svetskog rata: mesečno je dvočlana porodica dobijala 2 l ulja, 1 kg praška za pranje i 1 kg šećera.

Kako smo veliki „rasipnici“, a da bismo uštedeli neke energente, uvedoše nam vožnju privatnim kolima „par-nepar“, a potom i prodaju goriva za bonove koji su štampani u tri veličine: 5, 10 i 20 litara; cena bona bila je 1 dinar. Mnogi bonovi nisu mogli biti iskorišćeni, jer nije bilo benzina, a bonove nisi mogao preneti u sledeći mesec, pa su propadali.

Vreme je učinilo da nam nekadašnji giganti i ponos države, velike fabrike IMR, „21. maj“, „Rekord“ i druge praktično i ne rade, a samo u njima su na stotine Resničana nalazili svoje uhlebljenje.

Decembra 1995. godine suspendovane su sankcije Srbiji, zemlja se otvara prema svetu, tržište se normalizuje i meštani se sve povoljnije i lakše snabdevaju potrebnim sredstvima. Međutim, nije to dugo trajalo: na Kosovu i Metohiji su sve jači bili zločinački napadi albanskih separatista i secesionista koje su iznedrile albanske političke partije i njihovi lideri. Cilj se nije krio, trebalo je stvoriti republiku Kosovo, a potom je pripojiti velikoj Albaniji. Sve češći i sve brutalniji napadi vršeni su na srpsko stanovništvo, koje je usled tih pritisaka u sve većoj meri napuštalo svoje domove. Mnogi su smeštaj našli kod rođaka u Resniku, jer inače je u Resniku od ranije, najviše početkom sedamdesetih, veći broj porodica sa Kosova i Metohije kupio placeve i sagradio kuće. Svetska politička propaganda je prevagnula, pa je Srbija, navodno zbog etničkog čišćenja Albanaca na Kosovu, bombardovana od strane NATO snaga. Intervencija je počela 24. marta 1999. godine prvim bombama koje su bačene na Straževicu. Napadi su trajali neprekidno 78 dana, što je pored ogromnih materijalnih gubitaka, od kojih se još uvek nismo oporavili, našoj zemlji nanelo gubitke od oko 2.500 žrtava i oko 5.000 ranjenih. Kao i u prethodnim ratovima, mnogi Resničani bili su mobilisani i učestvovali u ratnim zbivanjima; nažalost, među njima ima i ranjenih i poginulih.Tokom NATO bombardovanja u ataru Resnika, pored Straževice, najviše je oštećena trafostanica Beograd 3.

Veći broj prognanih porodica sa Kosova i Metohije privremeno je smešten u pomoćnim objektima i barakama u Resniku. Nažalost, i toliko godina posle agresije još uvek neke od njih žive u vrlo neuslovnim prostorima sa zajedničkim kupatilom i sanitarnim čvorom, bez grejanja, u objektima koji ne ispunjavaju ni minimum neophodnih uslova za ljudski život.

Politička kretanja su sve izraženija. Osnivaju se nove partije, stvaraju nove koalicije, a pojedine partije se i dele. Samo u periodu posle 1995. godine dobili smo nove političke opcije, a među većima su: Ujedinjeni regioni, Demohrišćanska stranka, Liberalno demokratska stranka, Pokret radnika i seljaka, Srpska napredna stranka, i druge.

Od sredine osamdesetih pa do današnjih dana, poslednjih tridesetak godina, značajnije funkcije u vidu zanimanja, republičkog, gradskog ili opštinskog nivoa, obavljali su sledeći stanovnici Resnika: Desimir Pavlović, sekretar SSRN Opštine Rakovica i sekretar Saveza izviđača Beograda; Milan Mitrović, komandant opštinskog štaba Teritorijalne odbrane Rakovice; Vlada Jokić, načelnik opštinskog štaba Civilne zaštite Rakovice; Rajko Jokić, načelnik opštinskog sekretarijata Narodne odbrane Rakovice; Milutin Milojević sekretar SRVS Rakovice; Dragan Radovanović, član Izvršnog veća Opštine Rakovica; Milinka Jeremić, predsednik opštinskog veća samostalnih sindikata Rakovice; Bato Marić sekretar Veća narodne tehnike Rakovice; Rade Crnomarković, predsednik omladine Opštine Rakovica; Zoran Milenković, član veća Gradske opštine Rakovica (i sada na funkciji), Milan Nedeljković, direktor Centra za kulturu i obrazovanje Rakovica, i drugi.

Promenom političke klime i volje građana ubedljivo najveću podršku danas u Srbiji, Beogradu, a od 2014. g. i u Rakovici i Resniku ima Srpska napredna stranka (SNS). Prvi put meštani Resnika za predsednika Opštine Rakovica imali su svog sugrađanina Milosava Miličkovića. Miličković je rođen 1959. godine. Kao diplomirani inženjer mašinstva dobitnik je niza priznanja i nagrada. Biran je u više mandata za narodnog poslanika, gradskog i opštinskog odbornika.

Voljom građana 2012. godine izabran je za predsednika Gradske opštine Rakovica, a od 2014. g. obavlja funkciju državnog sekretara u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije.