Премда је Ресничка парохија као целина настала тек 1935. године, црквено-административна управа у Реснику постојала је још од прве половине XIX века. На основу оргиналних записа пронађених у архиву Црквене општине Раковица, међу документима Ресничке парохије, сазнајемо детаље везане за црквени живот у овом делу Београда.

„Парохија ресничка постала је арондацијом (деобом) од Кнежевачке парохије, 1935. године. Парохијска црква Кнежевачке парохије била је од најдубље старине Манастир Раковица па је, такорећи, и сва београдска околина духовно гравитирала овој цркви, односно парохији.

Матице њене постоје од године 1832. на овамо. Оне бележе да су у ту парохију спадала ова места: Кнежевац, Сремчица, Жарково, Јајинци, Бањица, Ресник, Раковица (село), Пиносава, Рушањ (од 1862. године) и Раковица-Перон. Те су матице после деобе године 1935. остале при парохији ресничкој, односно манастирској цркви. Према томе, тачније је да је парохија ресничка остала као стара парохија, матична парохија, од које се отцепила парохија раковичка са селом Кнежевцом. Тиме је стварно престала постојати парохија кнежевачка.

Села пак: Железник, Сремчица и Жарково, те Јајинци, Раковица (село) и Бањица припала су, много раније, млађима парохијама: железничкој, кумодрашкој и белопоточкој.“

Преломни догађај за деобу старе кнежевачке парохије била је одлука о подизању Храма Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, у Раковици, 1935. године. Последњи парох јединствене парохије био је јереј Недељко Стреличић, постављен на то место са благословом Његове Светости Патријарха српског Варнаве (Росића), у јануару 1935. године.

Први реснички парох

Ресничка парохија, која је обухватала села Ресник и Рушањ, у моменту настанка није имала свог пароха те су ову дужност привремено вршили монаси из манастира Раковица. То је трајало до 1. септембра 1935. године када на место пароха бива постављен јереј Сибин Станковић. Отац Сибин је био први реснички парох.

Доласком на новоформирану парохију Ресничку, јереј Сибин Станковић при самом почетку бива суочен са проблемом који ће бити решен тек седамдесет година касније – у селу не постоји Xрам. Пошто се манастир Раковица налазио на одређеној удаљености од самог села, као и због чињенице да се у његовом саставу налазила Богословија, све то је отежавало нормално функционисање парохије и његовог носиоца.

За потребе вођења матичних књига пароху је уступљена једна просторија у склопу манастира. Све остале обреде вршио је у двориштима мештана или сличним, неадекватним местима у селу.

Место парохије у друштвеном животу села

Све до 1946. године и насилног одстрањивања цркве из друштвеног живота, нормално функционисање једне средине није се могло замислити без активног учешћа пароха. Одлуке општине, основне школе, суда и амбуланте просто су се међусобно преплитале са пословима парохије што је, напросто било природно, с обзиром на то да су се у надлежности свештеника налазиле матичне књиге.

Оно што би првенствено морало бити речено за међусобне послове пароха и чланова општине јесте чињеница да се општински органи нису могли примити поверене им дужности све док не положе заклетву пред својим парохом.

Следећи аспект сарадње Општине Ресничке и парохије јесу пописи становништва, што је и логично с обзиром на то да су се у парохији налазили подаци о броју рођених и умрлих парохијана, као и детаљни спискови домова и њихових чланова.

Наредни аспект сарадње парохије и општине јесу спискови за регрутацију. Векове коју су прохујали за нама обележили су ратови. С обзиром на то да се регрутација вршила према години рођења веома је било важно постојање уредне евиденције према наведеном критеријуму.

Процедура је била оваква: команда војног округа би послала захтев општини за достављање списка младића рођених конкретне године. Општина би, по пријему овог документа, подносила у своје име писмени захтев пароху за добијање списка и одговор добила, такође писмено, уз печатну оверу и потпис.

У међусобној повезаности цркве са осталим сегментима друштвеног живота посебно су предњачила венчања. Наиме, да би се пар венчао неопходно је било да се добију потврде: од општине, да будући младенци нису у било каквом сродству, као и лекарско уверење да су будући супружници здравствено способни за ступање у брак.

Тек када би се скупиле ове потврде парох би имао законско право за обави чин венчања.

Тесна сарадња постојала је и са основном школом. Поред сталне везе под којом се подразумева међусобни контакт и брига једне институције о другој, постојале су најмање две формалне обавезе које је црква имала према ученицима и ученичком другом дому.

Са једне стране, надлежни парох је био особа коју је управитељ школе морао контактирати у вези спискова деце рођене конкретне године како би иста могла бити уписана у први разред. Формални поступак је подразумевао званичан допис управитеља пароху и добијање списка овереног печатом и потписом пароха.

Други вид контакта школе и парохије односио се на извођење верске наставе, што је било у надлежности свештеника. Исто тако, парох је децу водио у манастир Раковица на богослужења о већим празницима.

Верска настава се у ресничкој основној школи одржавала суботом.

Живот парохије и парохијана текао је својим, нормалним током све до Другог светског рата када су и црква и народ морали носити бреме окупације.

Парохија за време окупације

Оно што је обележило сам почетак окупације у Реснику био је одлазак јереја Сибина Станковића са места пароха. На основу поднете молбе, поп Сибин је премештен за пароха при Саборној цркви у Београду, а на његово место долази јереј Василије Васо Вујовић, избеглица из Славоније, бивши парох миклеушки, срез Подравска Слатина.

Примопредаја парохије обављена је 30. јула 1941. године у просторијама Архијерејског Намесништва за град Београд.

Иако су Ресничани били навикнути на свог пароха и уживали у дружењу са њим, мора се констатовати да је отац Васо био изузетно смеран парох и врло педантан и организован човек о чему сведоче његове белешке из времена док је вршио ову дужност.

На основу оргиналних записа насталих из пера оца Васа, сазнајемо да Ресник, 1943. године има „200 домова са 2270 душа.“ Суочени са великим приливом избеглица из престонице, парох и парохијани су морали да врше све могуће врсте уштеда како би прехранили своје породице за време окупације.

Али, живот парохије и парохијана је морао да се настави у свим околностима.

Покушај подизања цркве

Поред свих недаћа које су задесиле парохију и парохијане остаје забележено да је у априлу 1942. године покушано подизање богомоље у Реснику. Разлоге за такав чин можемо тражити у стању духа у народу који је владао у то време, као и услед немогућности да парох окупи већи број људи и проповеда им о вери.

Какво је било стање у парохији сазнајемо из оргиналних записа који се чувају у склопу архива Црквене општине Раковица, међу документима везаним за Ресничку парохију.

„Ова парохија нема, нажалост, већих историјских личности или људи истакнутијих за Цркву или народ. Људи су просечни и ниједан није више школован, иако је то, т.р. предграђе Београда. Због велике-непосредне близине Београда и вековног страхоутицаја турског из њега, као и због много развијеног трговачког духа, овде скоро уопште нема виших националних амбиција. Славо пожртвовање у животној азбуци житејства овога не постоји.“

Црква је требало да се зида на плацу непосредно поред данашњег гробља, а и поред послатих молби на адресу Патријаршије и Архијерејског намесништва за град Београд, црква ипак није била подигнута. Чини се да су ратни услови ипак учинили своје.

Парохија након ослобођења

Након Другог светског рата, парохија и парохијани улазе у нову еру која ће у сржи променити све и сваког, а да тога још увек нису били ни свесни. У новонасталој ситуацији у Југославији, након ослобођења, активно се ради на потискивању цркве из друштвеног живота, што је кулминирало 1946. године када је свештеницима и формално одузето право вођења матичних књига.

Међутим, то није могло бити спроведено преко ноћи, ипак су се у рукама свештеника налазили витални подаци о сваком друштву. Стога, у периоду од 1944 – 1946. године долази до „сарадње“ између Народноослободилачког одбора Ресник и Ресничке парохије, премда је и ту било великих проблема.

Још једна новина у међусобним односима нових власти и цркве јесте промена писмене форме у обраћању цивилних власти према црквеним. Оно што су пре Другог светског рата представљале молбе, након стицања слободе то се претворило искључиво у наређења.

Наредни догађај који је обележио прву годину након окончања крвавих сукоба јесте одлазак јереја Васа Вујовића са места ресничког пароха, након четири године службе. У другој половини 1945. године бива премештен на рипањску парохију.

На упражњено место пароха у Реснику долази Антоније Пинчетић.

Формално одвајање цркве од државе

Уставом из 1946. године Црква је и званично одвојена од државе. Веронаука се укида као редован предмет, а ученици који су желели да је похађају морали су то да захтевају. Ова ситуација је трајала све до 1952. године када је верска настава и званично укинута као предмет у школама, а Богословски факултет изопштен из састава Београдског универзитета.

Још у лето 1945. године, нацртом Закона о браку, црквени брак је проглашен незаконитим, а ванбрачна деца изједначена са брачном. Основни закон о браку из 1946. године предвиђа да се брак може закључити само пред државним органом и да се тек после закљученог грађанског брака може извршити венчање и по верским прописима.

Вођење матичних књига прелази у руке државне управе, а исте се одузимају од свештенства и Црквене управе. Данас се матичне књиге манастира Раковица чувају у склопу државних архива, односно и даље нису враћене цркви.

Формирање црквеног Поверенства

И поред све већег јаза који је настао између цркве и државе, парохија је морала да настави са својим животом како би навела верујуће парохијане да је следе.

Одлуком Његове Светости Патријарха српског, АЕМ бр. 760, од 8. августа 1951. године за привременог пароха у Реснику постављен је протојереј Милутин Арсић, некадашњи војни свештеник.

Све до 1952. године пропали су сви покушаји да се формира Црквена општина Ресник. Нико са сигурношћу не може да каже који су разлози за одлагање успостављања једне тако природне ствари за сваку парохију. Изгледа да је наступио недостатак воље и са једне и са друге стране.

Ипак, прота Милутин Арсић показао се као најистрајнији на овом пољу па је труд уродио плодом. Православни епархијски управни одбор Архиепископије београдско-карловачке, дана 24. априла 1952. године донео је одлуку бр. 114/Зап.20, којом именује привремено поверенство при Ресничкој парохији, које ће обављати послове црквене општине док иста не буде формирана.

Чланови из Ресника били су: Рајко Живојиновић, Ђурђе Петровић, Рајко Михаиловић, Милорад Јовановић, Петар Петровић.

Ресник те, 1952. године, добија први „облик“ црквенеоопштинског одбора још од оснивања парохије, 1935. године. Иако то још увек није био формални Одбор, ипак је начињен први корак. Ипак проћи ће године док се црквена општинa не успостави.

Даљи развој парохије

Протопрезвитер Милутин Арсић остаје на месту ресничког пароха све до 1953. године. До избора новог пароха вршилац дужности би је свештеник Јован Николић. То је трајало све до доношења одлуке од стране Патријарха српског Господина Викентија (Проданова), АЕМбр. 1021, од 27. октобра 1953. године, којом се за привременог пароха у Реснику поставља јереј Рајко Савковић.

Поп Рајко, како су га мештани од милоште звали, задржао се на овом месту најдуже, а урезан је и у сећање многих мештана.

Oдлуком Патријарха српског Господина Германа (Ђорића), АЕМБрој 790/65, од 18. новембра 1965. године, територија ресничке парохије је проширена, што је прва промена/повећање њеног простора још од њеног одвајања од јединствене Кнежевачке парохије, тридесет година раније. На основу овог документа видимо да у састав Ресничке парохије, поред Ресника и Рушња улази и Кијево.

Oва одлука не само да је донела „прекрајање“ територије између ресничке и раковичке парохије, већ је и ставила тачку на вишедеценијску расправу о формирању Црквене општине Ресник. Сходно овој одлуци, ресничка и раковичка парохија имају припадати једној црквеној општини, а то је Црквена општина Раковица.

Такође, овом одлуком промењено је име Кнежевачкој парохији у Раковичку, што је назив који ова парохија има и данас.

Горан Недељковић,
књижевник