Познато је да је православна вера очувана у Срба захваљујући добрим духовним темељима које су поставили Свети Сава и друге истакнуте и заслужне личности средњовековне српске државе. Манастири су били прави расадници верског и просветног живота. Захваљујући управо нашим старим манастирима и монасима, сачувани су српско име и националност у доба петовековног робовања под Турцима.

Нама најближе духовно и верско место, манастир Раковица, имао је, и данас има, свакако значајну улогу за своју околину, а посебно за Ресник и сва села која су припадала његовој нурији.

Сам манастир се налази увучен између два брда, Пружевца и Стражевице, на левој страни Раковичког потока, који се улива у Топчидерску реку. Манастирска земља је углавном на Кнежевачком и Ресничком атару.

О постанку манастира има историјских података, докумената, а постоји и предање у народу о његовом настанку.

Према предању, ову богомољу је подигао Милош Обилић, па су је Турци порушили. Касније, у 15. веку, манастир је обновио неки Рака, па је по њему добио име Раковица.

По другој легенди, првобитни манастир је био изнад села Раковице, на друму Београд – Крагујевац. Како су иконе из цркве саме бежале на данашње место, калуђери су напустили стари манастир, па саградили нови на данашњем месту.

Но, поред већ наведених предања, постоји и веровање да је манастир саградио краљ Драгутин Немањић, који је владао северном Србијом. Ова претпоставка би се можда и могла прихватити, јер у селу Великој Моштаници постоје рушевине старог манастира за који има извесних индиција да га је подигао краљ Драгутин.

Међутим, предања су само делимично тачна, а историјски подаци казују тачну историју манастира.

Порекло манастира Раковице, са црквом светих арханђела Михаила и Гаврила, народно предање везује за епоху српских краљева Драгутина и Милутина. Међутим, најстарији писани помен манастира налазимо у путопису Феликса Петанчића из 1502. године, где се манастир помиње под именом Racauicense monasterium. У турском попису из 1560. године помиње се манастир Раковица „код села Хрчина“ (Врчина).

Питање настанка манастира ближе одређује повеља влашког војводе Константина Бранковеана Басарабе, издата 1701. године, у којој стоји да је манастир из темеља подигнут и сазидан од стране доброг хришћанина, почившег Радула (Радул I Црни, око 1377–1385), војводе који је протеклих година био господар ове земље (Влашке). Сходно томе, може се претпоставити да је првобитни манастир Раковица, поврх села Раковице, односно код села Врчина, подигнут у време кнеза Лазара (1371–1389).

Изнад села Раковице је постојала заиста мала црква – метох манастира Раковице, где се служила служба за села: Бели Поток, Пиносаву, Јајинце и Раковицу. Овај метох је постојао све до краја 16. столећа, када је попаљен и разрушен.

Из године 1711. постоји један веома занимљив податак о Раковици. Као и остали српски калуђери, тако су и раковички окупљали народ о црквеним славама и празницима и говорили да се треба борити против турске власти. Ови у Раковици, Аћим и Теодосије, били су врло активни, а како је Београд близу, Турци су за то сазнали. Да би их одвојили од сељака, протерали су их. То је учинио београдски Чучук Али-ага, о чему постоји овај запис:

„Тако је београдски Чучук Али-ага, 1711. године, из манастира Раковица преместио калуђере Аћима и Теодосија у манастир Вољавчу и упутио их је на адресу с писмом: Ово писмо да се преда моме срећном, великодушном и љубезном Хусејин-аги сердару на Руднику.“

А ово писмо гласи овако: „Молим те да призовеш попа Глигорија тамошњег, нека он управља манастиром, а Јаћим и Теодосије нека буду под његовом заповешћу, њему потчињени. Ако се нађе која од оних ствари, да је предаш Глигорију и за њега не брини. Ако Јаћим и Теодосије не хтедну доћи код Глигорија, јави ми, ја ћу их отерати. Тако им запрети. А тебе молим да и ти ово одобриш и допустиш да остану тамо.“

Из овога документа се јасно види да су раковички калуђери сматрани опасним по Турке у Београду, па су зато протерани дубље у Шумадију и стављени под контролу калуђера Глигорија у Вољавчи. Из писма се такође може закључити да је овај калуђер Глигорије у Вољавчи био у пријатељству с Турцима, а посебно са Чучук Алијом, када је овај управо њега изабрао да пази на немирне и бунтовне раковичке калуђере.

И поред многих истраживања по архивској грађи и другим документима, као и по непотпуној документацији о постојању манастира, хронолошки можемо сагледати његову судбину кроз векове.

Први податак када се помиње манастир Раковица, коме су приложене црквене књиге, потиче из 1684. године.

Други је из 1699. године. Тада је поп Исаија писао један Псалтир седећи на црквеном прагу, за игумана Максима.

Трећи податак је такође из 1699. године. Наиме, у Раковици је те године повезана једна књига за време игумана Максима.

Четврти помен манастира је из 1700. године, када је зидана манастирска трпезарија новчаном помоћи игумана Михаила.

Из следеће године, 1701, постоји један још поузданији податак. Те године је руски цар Петар Велики издао игуману Григорију грамату (диплому) да у Петрограду може скупљати милостињу за манастир Раковицу. Ово се могло радити сваке седмице, уз учешће четири калуђера и игуманом манастира. Ова диплома се чува у Историјском музеју Првог и Другог устанка у Конаку кнеза Милоша Обреновића у Топчидеру.

Постоје још неки подаци о Раковици из прве половине 18. века.

Наиме, у издацима Београдске митрополије стоји ово:

„Марта 28. кад почеше зидати трпезарију у манастир Раковицу дадо за здравље господиново – 12 форинти“. Ово је било између 1726. и 1728. године.

Године 1722. Стојан Кузманович, из Београда, написа тестамент којим оставља „у Раковицу манастир – 6 форинти“.

Из 1734. године о приходу од венчања има овај податак: „Из села Репишта Нешко Миливојевич и дјевица Мариа из села Раковице, обое первобрачни – 2 форинте.“

Од године 1733. до 1738. помиње се игуман Михаило као старешина манастира Раковице.

Година 1739. је била кобна за све манастире у Србији, па и за овај у Раковици.

После владавине Аустрије Београдом и северном Србијом, од 1718. до 1739. опет долазе Турци, па је овај крај тешко страдао, колико у рату између Турске и Аустрије, толико и од турске освете. Зато је игуман Раковице са братством напустио манастир и са црквеним књигама и другим драгоценостима пребегао у Срем и настанио се у манастиру Ремети. О овоме преласку калуђера из Раковице у Ремету сачињен је и уговор, који су потписали игуман Михаило из Раковице и Данило из Ремете. По уговору, оба манастира се сједињују у један, којим ће управљати један игуман, а у којем ће манастиру игуман живети, решиће братство. За прво време управу прима игуман Ремете Данило. Касније, 1752. године, овај уговор је потврдио митрополит београдски Вићентије Стефановић. Докле су калуђери манастира Раковице остали у Ремети, не може се поуздано утврдити. Зна се само да је 1788. године Спиридон Витковић, архимандрит Раковице, као игуман манастира Рајиновца, ишао у Русију, што значи да су се у то време калуђери Раковице већ били вратили у Србију.

За време Кочине крајине 1788–1791. године калуђери из Раковице били су на страни Аустрије очекујући ослобођење од Турака. Нарочито се у томе истакао раковички јеромонах Леонтије Станојевић, који је чинио велике услуге Аустрији организујући српске сељаке да се уписују у фрајкоре, добровољачки корпус, у ком је био и Карађорђе Петровић. У том периоду се истакао још један калуђер из Раковице – Софроније. Он је, кажу, био веома учен човек и велики родољуб, па је сакупљао сељаке из околине и говорио им да се боре против Турака, због чега га Турци једне ноћи ухвате и обесе о брест код манастирске механе. Овај брест је касније проглашен за запис; на њему је био урезан крст, који је на дан Софронијеве смрти обнављан и премазиван воском.

После Свиштовског мира 1791. године, по коме је Аустрија напустила Србију и Турци опет дошли на власт, настала је страховлада: паљене су куће, људи вешани, села су уништавана, а посебно цркве и манастири рушени као центри организовања отпора против Турака и сарадње са Аустријом. Тада је настрадао и манастир Раковица. Турци су га спалили као и све друге зграде, а калуђери су се разбежали у планинске кланце и гудуре или су прешли преко Саве у Аустрију. Тако је овај стари манастир по већ ко зна који пут опустео.

Објавом хатишерифа из 1793. године, схвативши да нема ко да обрађује земљу, Турци су Србима у Београдском пашалуку зајемчили слободу и могућност обнове порушених и напуштених манастира. Доласком Хаџи Мустафе на место везира Београдског пашалука за Србе настају повољније прилике.

Тада је у манастиру био игуман Исаија. За њега се зна да је био слабо писмен, али велики јунак да су га се чак и Турци плашили, па су му дали надимак „Дели Кара Папаз“. Он је ноћу сачекивао Турке код старе црквице на крагујевачком друму и убијао их. Учествовао је у оба устанка као активни борац.

После краха Карађорђевог устанка 1813. године калуђери манастира Раковице, знајући шта их чека од Турака, покупе све црквене драгоцености и књиге, па пребегну у Срем, опет у манастир Ремету, и предају их капетану Радичу Петровићу „на сохраненије“.

После Другог српског устанка, за време кнеза Милоша Обреновића многе цркве и манастири у Србији се обнављају, а граде се и нови. Тако је и манастир Раковица обновљен, а калуђери су се вратили доневши са собом црквене књиге и друге ствари.

Из података се сазнаје да је већ 1822. године кнез Милош одобрио да се о државном трошку изграде манастирске ћелије, а године 1829. издато је 5.173 гроша и 30 пара опет на оправку овога манастира.

Касније, за време кнеза Михаила Обреновића, овде је такође било дограђивања и оправке манастирских здања. Нарочито велику бригу о Раковици водила је Томанија, жена Јеврема Обреновића, млађег брата кнеза Милоша. Овде су сахрањени сви чланови Јевремове породице, о чему у цркви постоји мермерна плоча са натписом.

Црква и знаменитости

Наредна обнова манастирске цркве уследила је 1861/1862. године, када су кнез Милош и његов син, кнез Михаило, даровали новац за радове. Том приликом је црква дозидана у горњем делу, изнад кордонског венца, за више од једног метра, а на кровном покривачу уместо црепа постављен је лим. Под је поплочан белим мермером. Сама богомоља је омања зграда, 16 метара дугачка и 10 метара широка. Има облик крста и саграђена је од камена и опеке.

Иконостас је рађен у дуборезу са позлатом 1862. године, а обновљен је 1904. године средствима краља Петра Карађорђевића. Иконе на иконостасу је живописао јеромонах Рафајло; већином су то дела инспирисана великим мајсторима. Испод припрате је породична гробница Јеврема Обреновића, коју је подигла његова супруга Томанија. На улазу у цркву са унутрашње стране налази се мермерна плоча Миливоја Блазнавца, генерала и председника Министарског савета и зета Јеврема Обреновића. У црквеној порти постоји и звонара, висока 12 метара.

Испод звонаре је манастирска капија, а у кубету су три звона, дар кнеза Милана Обреновића. Звонару је подигла Томанија Обреновић и на њој је овај натпис: „У славу Пресвете Тројице за част Светог Архангела Михаила, а за здравље и спомен породици својој подиже овај споменик госпођа Томанија Ефрема Обреновића за владе Светлога Књаза Михаила Обреновића Другог, 25. маја 1865. године“.

Постоје и стари конаци из времена кнеза Милоша Обреновића, и новији из 1866. године које су подигли кнез Михаило и Томанија Обреновић.

Овде је сахрањен и Васа Чарапић, војвода из Првог српског устанка, родом из Белог Потока. Гроб Васин је поред самог северног зида, од улаза, са спољашње стране. То је скромна камена плоча ограђена гвозденом оградом. Он је јуначки погинуо 1806. године при опсади Београда, код Народног позоришта, где почиње улица његовог имена.

Године 1905. у манастиру почиње да ради Монашка школа, прва ове врсте у Србији, за чије потребе је 1925. године подигнута нова зграда у српско-византијском стилу, такозвани Платонов конак. Више Ресничана је изводило радове на изградњи овог конака. Школа је радила све до 1932. године.

У периоду Другог светског рата у манастирским одајама збринута су ратна сирочад са Поткозарја и из других збегова ратом захваћене државе.

Од 1948. до 1958. године у манастиру је радила Београдска богословија.

Поред манастирских звона, дуго се у манастиру (од треће деценије 20. века) налазило и звоно намењено разбијању градоносних и других облака који су могли нанети штету засејаним усевима.

Испред манастирске порте, источно од улаза, налази се манастирска чесма. Нацрт за чесму израдио је 1887/1888. године познати архитекта Јован Илкић, а подигао ју је игуман Никодим Христифоровић. Касније је и ову чесму преуредила Томанија.

На источној страни манастира, са десне стране улаза у цркву постављена је спомен-плоча погинулим и умрлим ратницима из села манастирске нурије, који су за ослобођење Српства, за краља и отаџбину, славно пали и живот свој жртвовали у Балканским ратовима 1912/1913. године.

На 300 метара крај манастира, поред старог друма који је водио од Београда за Крагујевац, била је стара механа коју су описали путописци из 19. века, иначе порушена 2010. године. То је била прва штација на путу за Крагујевац, јер се тада путовало воловским колима. Ова механа је радила све до 1945. године, када је претворена у пољопривредну зграду данашњег манастира. Порушена је почетком трећег миленијума.

Манастир је, као и сви други у Србији, имао велики посед. Према подацима из 1909. године, посед се састојао из 588 хектара земље, све у једном комплексу. Под ораницама је било 58 хектара, под виноградом 19.000 чокота, воћњака 5 хектара, ливада 13 хектара. Манастир је имао баште, штале, стоку (краве, свиње, овце, козе), пчеле, а највише је било земљишта под шумом на Стражевици и Пружевцу. Ово имање су обрађивали надничари из Кнежевца, Ресника и околних села, јер другог запослења тада није било.

После национализације 1945. године манастиру је одузета ова имовина, а остављен је само мањи део колико му је по закону било предвиђено.

Патријарх српски Герман је 1959. године претворио манастир Раковицу у женски манастир, чије се калуђерице, поред молитве, баве и пољопривредом да би се манастир издржавао.

У манастирској порти са северне стране цркве сахрањен је поглавар обновљене Патријаршије, патријарх српски Димитрије. У манастиру Раковици налазе се свете мошти светих великомученика Прокопија, Теодора Тирона, светог Нектарија Егинског и честица Часног крста Господњег коју је 1959. године из Јерусалима донео патријарх Герман и поклонио манастиру. Новембра 2009. године, са северне стране цркве Светог Архангела Михаила сахрањен је Павле, четрдесет четврти патријарх Српске православне цркве.

Као што смо и у претходним поглављима ове Хронике наводили, и овде у целини изворно наводимо запис о манастиру Раковици Ристе Т. Николића из 1856. године, у коме он каже:

„Раковица, манастир више Топчидера у једном потоку између брда, слави Аранђелов Дан, а сабор се код њега купи о Великој Госпођи.

Црква је на равном мјесту, доста је стара и од камена зидана, а има је у дужину 8, и у ширину 4 хвата. Била је сниска и имало је по крову траве, па је помоћу свијетлога кнеза Михаила, а настојавањем садашњег игумана г. Јосипа оправљена 1862. године: озидана још у висину, ударен патос од мермера, покварена преграда од зида, која је олтар раздвајала, па ударено темпло и лијепо измалано, и друге ствари поправљене и набављене тако да човјек не би рекао да је ово онај стари манастир.

Око манастира је зидана ограда и има ћелија.

С десне стране манастира идући од Топчидера има испосница, коју зову св. Саве, а више манастира има опет један добар извор, за кога такође кажу да је св. Саве; вода иде из камена и веле да је љековита од грознице.

На лијевој пак страни има још једна вода и њу зову Св. Петка, а приповиједају да је неки човјек, који је слабо видио на очи, наишао на ту воду и умио се њом, па легао и кад се пробудио, он прогледао, а јавило му се у сну да је то учинила Св. Петка, те се одонда прозове тако та вода, која се зове Црквена чесма.

Наоколо свуд је шума, само пошав Топчидеру пружа се пољана поред потока. Отприје се овом манастиру могло доћи само од Топчидера, али је сад оправљен пут, па му се може прићи и с горње стране од села Ресника, а од Топчидера просјечен је и насут пут, тако да се њим може ићи на колима као и друмом из Биограда у Топчидер.

Од добара има манастир нешто њива и ливада и добар виноград, али најбољи му је забран, који је око њега: има и воденицу, а скоро је игуман израдио право те ће се и механа подићи, али школе нити има нити је икад била овђе; у нурију му пак спадају ова села: Бањица, Жарково, Јајинци, Кнежевац, Раковица, Ресник и Рушањ из врачарског среза, и село Сремчица из посавске капетаније.

Приповедају да је овај манастир био у атару села Раковице, више садашње раковичке механе у једној долини, ђе му се мјесто до скора познавало, а и сад се налази у земљи часна трпеза; па је овђе премештен од турскога зулума на дан Велику Госпођу, те се с тога сад тог дана купи сабор овђе. А кажу да је славио Св. Саву док је горе био.

Овај манастир имао је диплому од рускога цара Великог Петра, па је та диплома однекуд сад у Фрушкој гори у манастиру Великој Ремети, и г. Јосип (садашњи игуман раковички), казује да је приликом путовања 1863. године видио исту диплому, и у њој стоји, да калуђери одавдје могу сваке треће године долазити у Русију ради милостиње.

У атару су овог манастира мјеста: Брестови, Вигњиште, Голо Брдо, Забран и Прњавор, која су записана свако на своје име.

Нека не буде још заборављено да је уз манастир од сјеверне стране гроб Васе Чарапића.“

С обзиром на то да у свом месту Ресничани немају цркву, а манастир Раковица је у атару ресничког имања, овај манастир доживљавају својим. Историјски посматрано, тако и јесте, јер најстарија насеља (места) садашње Општине Раковица су управо Ресник, Кнежевац и Кијево; стара су приближно као и манастир.

У старо време Ресник је и био познат по манастиру Раковици, па је тако све госте великане из прошлости, а и стране госте, сматрао својим гостима. При посетама манастира многи су посећивали и село Ресник.

Значај манастира за наше село, па и читаву нурију, изузетан је у сваком погледу: духовном, културном, образовном… Као најближе духовно и верско место, манастир је имао вишеструку улогу. Овде су служене литургије, обележавани многи верски празници и духовни обичаји. У манастиру се највише Ресничана крстило, венчало, или су док није дошло до „одвајања цркве од државе“, на основу Устава ФНРЈ из 1946. године, уведени у матичне књиге рођених, венчаних и умрлих.

Посебна радост за све Ресничане јесте Велика Госпојина, када се у порти манастира и на оближњим ливадама (простор на ком су касније изграђени фабрика и сервиси „21. мај“) одржавао надалеко чувен вашар. Трајао је и по три дана, уочи, на дан Велике Госпојине (28. августа), па и сутрадан. Окупљао се ту велики број људи из многих оближњих села, и за свакога је то био посебно велики догађај.

Утихнуло звоно

У хришћанском свету црквена звона служе за оглашавање и јављање различитих порука у мирним и немирним временима људског постојања.

Приликом грађења храмова посебно место имају звонаре где се уграђују звона, као њихов саставни део. Звона се најчешће оглашавају позивајући становништво на молитву, кад неко умре и за испраћај покојника, упозоравају на временске непогоде, позивају на мобилизацију за време ратне опасности, оглашавају завршетак рата и долазак слободе… Свако звоно у граду или селу има своју причу. Зна се тачно улога и време кад треба и због чега да се огласи. Звона на храмовима, у школама и на животињама, кућним вратима и капијама, значе колико и жива реч.

Ресничко звоно је било постављено на звонару старе школе 1931. године, када је и освештано. Половином прошлог века када сам пошао у школу, звоно је имало значајну улогу за све школарце. Сваки пут кад би се огласило, знали смо шта треба да радимо. Сећам се, 1953. године, када је владала незапамћена зима, звоно би дуго звонило, што је био знак да ђаци тога дана не иду у школу. Деца су се томе радовала и желела да зима што дуже траје.

Ресничко звоно, као и многа друга звона широм Србије, није преживело тешку послератну идеолошку болест тога времена. Једнога послератног дана скинуто је са звонаре, а онда га је Вуле Циганин украо и продао на неком отпаду. Ресничани нису хтели са тим да се помире, пронашли су звоно и поставили га на једну шљиву у Мађарском гробљу у селу. Имао сам дванаест година када сам, звонећи на гробљу, испратио на вечни починак свог прадеду, солунца Радована Гaјића 1956. године.

Времена су била таква да се глас народа и вере у Бога није смео чути далеко. Звоно са шљиве је нестало и отишло у заборав.

Наш мештанин Слободан Митровић испричао је ову причу за сећање на улогу и значај звона у животима наших предака, да бар неке приче из живота Ресника и Ресничана остану записане у овој Хроници, и као такве буду препрека нашим крхким сећањима, а будућим нараштајима послуже за стварање слике о минулом времену.

прича Слободана Митровића